Transrodnost je pojam koji polako ali neumitno sve više raskida predrasude i neshvatljive kontroverze vezane za određene osobe, koje, iako polno određene, sopstveno telo doživljavaju stranim. Roditelji su najčešće svesni, da nije baš uvek u redu kada se njihove devojčice otimaju za autiće ili druge igračke pripadajuće dečacima. Isto se događa i kada dečaci posežu za lutkama umesto za fudbalskom loptom, biraju ženske odevne predmete, traže da se češljaju kao devojčice… Iako svesni, roditelji to često zbog srama od okoline prećutkuju, pokušavajući da dete usmere na “pravi put”, koji mu je zacrtan po rođenju.
Da li je i koliko takvo ponašanje ispravno, i do kakvih sve posledica može da dovede, objašnjava svetski priznati stručnjak koji se bavi transrodnom medicinom i rekonstruktivnom genitalnom hirurgijom profesor dr Miroslav Lj. Đorđević, urolog iz Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj:
– Na osnovu višegodišnjeg iskustva i na hiljade urađenih operacija promene pola, odgovorno tvrdim da na transrodne osobe ne treba vršiti pritisak da ostanu takve kakve jesu. Nesklad psihe i fizičkog izgleda kod njih zasigurno dovodi do trauma, jer im telo u kojem su rođeni tokom vremena postaje nepodnošljivo i neprihvatljivo. To se ne dešava u odraslom dobu, kako se obično misli, već još u najranijem detinjstvu, kada tek počinju da poimaju ko su. Obično oko pete godine.
* Koliko je danas teško transrodnim osobama?
– Situacija se u priličnoj meri promenila nabolje. Predrasude se sve više razbijaju, o čemu najbolje govori podatak o tome kada se javljaju da promene pol. U poslednjih nekoliko godina dolaze sve mlađe osobe, oko 22. do 23. godine. Ovo je priličan napredak ako se zna da je samo pre 15 godina prosečna starost zainteresovanih bila između 37. i 45. godina. Tada su dolazile osobe sa životnim iskustvom, često i porodični ljudi, kojima je stanje u kojem su živeli postalo apsolutno nepodnošljivo. Danas nam se često javljaju roditelji, jer oni prvi primećuju da se njihovo dete ponaša neuobičajeno. Kroz razgovor sa njima posumnjaju ili prepoznaju problem, ali im treba stručno mišljenje kao potvrda.
* Ko odlučuje da li takva osoba treba da se podvrgne operativnom zahvatu ili ne?
– Odluka se ne donosi u trenutku, već se konsultuje tim stručnjaka, pri čemu proces pripreme traje više godina. U svakom slučaju, osoba mora da je punoletna zbog celokupnog psihofizičkog razvoja. Transrodnu osobu prvo godinu dana vodi psihijatar, jer je njegovo mišljenje presudno za potvrdu da postoji rodna neusklađenost. Šta to znači? Osoba se genetski rađa kao pripadnik određenog pola, ali ona ne prihvata izgled svog tela i genitalija, već teži da to promeni. Sa psihičkog aspekta to je nemoguće promeniti, a ako im se blagovremeno ne pomogne ishod može biti i tragičan. Ko je gledao film “Dankinja” mogao je najbolje da shvati traume sa kojima takve osobe žive. Na kraju krajeva, svako ima pravo da svojim životom raspolaže kako želi.
* Kako proces pripreme dalje teče?
– Pacijent se dalje šalje endokrinologu koji propisuje odgovarajuću hormonsku terapiju da bi se izgubile postojeće polne karakteristike, zavisno od toga da li muškarac prelazi u telo žene ili žena u telo muškarca. Na ovu vrstu pripreme odlazi jedna do dve godine, nakon čega pacijent stiže kod urologa ako je muškarac ili kod ginekologa ako se radi o ženi. Tek na kraju, posle svih detaljnih priprema na scenu stupamo mi hirurzi.
* Koliko je teško “pretvoriti” osobu u suprotni pol?
– Muškarca u ženu je mnogo lakše “prevesti” zbog anatomskog izgleda genitalija. U jednoj operaciji se uradi gotovo sve. Naravno, nakon ovog čina vodi se računa o izgledu i funkcijama genitalija, njihovom ličnom zadovoljstvu kao i zadovoljstvu partnera. Dosadašnja iskustva pokazuju da je oko 60 odsto njih seksualno aktivno, pri čemu više od 90 odsto daje pozitivne odgovore kada je reč o ličnom seksualnom zadovoljstvu. Bez lažne skromnosti za nas to predstavlja neprocenjiv uspeh.
* A kada je reč o prelasku žene u telo muškarca?
– Ovaj zahvat je daleko zahtevniji, jer je teško postići funkciju erekcije, pogotovo duže. U menjanju ženskog u muški pol nude se dve varijante. Prva je da od malih ženskih genitalija pravimo male muške, koje su nedovoljnih dimenzija za penetrativne seksualne odnose. Čak tri četvrtine pacijenata zadovoljno je ovom operacijom jer im omogućava mokrenje u stojećem stavu, što je karakteristika muškaraca, kao i činjenicom da nemaju ženska obeležja. U tom trenutku njihov cilj nije da imaju seksualne odnose, što ne znači da tokom vremena to i ne požele. Međutim, jedna četvrtina u startu želi da ima fiziološki falus i sve što taj organ karakteriše da bi bio u erekciji i da bi se stvorili uslovi za penetraciju. Ovde se već rade zahtevnije teške rekonstruktivne operacije u više navrata. Moguće su ozbiljne komplikacije, zbog čega o svemu treba dobro razmisliti. Inače, u uobičajenim okolnostima, oporavak od operacije traje desetak dana, dok je redovna hormonska terapija i kontrola obavezna i doživotna.
Urođena anomalija
Srpski građani za promenu pola plaćaju jednu trećinu od ukupnog iznosa, odnosno 100.000 dinara. Preostalih 200.000 izdvaja Republički fond za zdravstveno osiguranje, jer se shvatilo da transrodne osobe imaju apsolutno pravo kao i svi drugi sa priznatim indikacijama za lečenje da budu zdravstveno osigurani.
Zahvaljujući tome, naša zemlja spada u red malobrojnih država u Evropi koja prepoznaje i poštuje ljudska prava u domenu transrodne populacije – ističe dr Đorđević.
U brojkama
Broj transrodnih osoba sve je veći, na 3.000 novorođenih rađa se jedna rodno neusklađena osoba, a zvanični podaci pokazuju da ih u Evropi ima 1,5 miliona registrovanih, dok ih je u SAD 1,4 miliona. U Srbiji je njihov broj takođe u ozbiljnom porastu, za čak 50 odsto. I svi oni znaju za naš Centar za genitalnu hirurgiju u Beogradu, kao i za rezultate koje postižemo. Veliko interesovanje za ovu vrstu hirurgije dovelo je do toga da brojni univerziteti širom sveta, a najviše u Americi, prepoznaju naš rad i pozivaju me da direktno učestvujem u formiranju njihovih timova – kaže po mnogo čemu ovaj jedinstveni stručnjak.
Izvor: Večernje novosti