Sveštenik koji se u 91. godini deklarisao kao gej

Velečasni Stenli Anderhil je britanski sveštenik koji je čekao da napuni 91. godinu da bi se javno deklarisao kao gej.

„Rođen sam kao homoseksualac. Nisam to izabrao. Proveo sam veći deo života žaleći što nisam rođen strejt”, kaže Velečasni Stenli Anderhil.

Još kao vrlo mlad, ovaj anglikanski sveštenik shvatio je da je drugačiji od većine vršnjaka. Ali nije imao u koga da se pouzda.

„Nisam rekao bratu da sam gej sve dok nisam napisao knjigu 2018. godine”, rekao je Velečasni Stenli Anderhil BBC novinarki Emili Veb. U to vreme imao je 91 godinu, a njegov brat je bio samo dve godine mlađi od njega.

„I nije se uopšte potresao”, dodao je Anderhil. „Žao mi je što ranije nisam rekao njemu i mojoj porodici, ali nisam znao kako će to podneti.”

„Skrnavljenje Boga”

„Odrastao sam u neprijateljski raspoloženom, šovinističkom i neobrazovanom svetu prepunom predrasuda, siromaštva i klasnih razlika”, zapisao je s naznakom žaljenja u autobiografiji.

Čitav život se trudio da se predstavi kao strejt muškarac.

Godine 1918. – samo devet godina pre njegovog rođenja – žene su stekle pravo glasa u Engleskoj, ali biti gej bilo je protivzakonito i mnogi su to smatrali „skrnavljenjem Boga”.

Anderhil je, kao i mnogi drugi gej ljudi, zbog toga krio vlastitu seksualnost.

„Svesno sam potiskivao i negirao svoju homoseksualnost – pred sobom, pred drugima i pred Bogom.”

Borba sa seksualnošću

Kao dete, Anderhil je bio stidljiva osoba, a njegovi roditelji veoma smerni, ostavivši vrlo malo prostora za razgovor o njegovoj seksualnoj orijentaciji.

„Nisam znao ko sam. Imao sam ta osećanja, ali nisam umeo da ih objasnim a niko drugi nije mogao da mi pomogne u tome. Kao što znate, reč homoseksualac nije bila deo našeg redovnog vokabulara.”

Njegov otac radio je u fabrici koja je pravila elektronske uređaje, ali mu je plata bila toliko mala da porodica nije mogla da priušti ništa više od osnovnih potrepština.

Anderhil kaže da se njegova interakcija s ocem uglavnom svodila na niz uputstava i prekora.

„Mislim da me je prezirao. Nije mogao da definiše zašto.”

Njegov odnos sa majkom takođe je bio daleko od normalnog. Majka je imala običaj da mu kaže: „Odakle ti takve ideje?”

Da sve bude gore, maltretirali su ga i u školi.

Privlačnost muškaraca

Kad je učio da pliva, shvatio je da ga privlači muško telo. U svojoj autobiografiji Izlazak iz Crne zemlje napisao je: „Prizor tela (instruktora plivanja), kad je skakao u vodu, u meni je izazivao ushićenje.”

Prijavio se u mornaricu kao medicinski tehničar kad je napunio 18 godina, da bi odslužio obavezni vojni rok.

Posle Drugog svetskog rata, prekomandovan je na HMS Kvin – malog nosača koji je prevozio vojničke neveste – dame koje su se udale za američke vojnike.

Jedna od putnica nezgodno je pala tokom putovanja i ozbiljno slomila nogu. Anderhil je poslat da joj pomogne, ali se onesvestio kad je video tu količinu krvi.

Čovek po imenu Aleks dobio je zadatak da se stara o njemu.

Zaljubljivanje

„Kad sam otvorio oči, video sam da me Aleks gleda. Pričao mi je nešto. Nisam čuo šta mi govori. Ali pogledi su nam se susreli i ja sam se zaljubio u njega.”

Nakon što je odslužio rok u mornarici, 1948. godine je prihvatio ponudu Aleksovog oca da radi kao neplaćeni pomoćnik računovođe.

„Odnos sa Aleksom bio je predivan. Nikad mi nije palo na pamet da kršim zakon ili da je to nekakav neprirodan proces.”

„Naš odnos je zao”

Ali kad je Anderhil poželeo da živi zajedno sa Aleksom, shvatio je da bi se to smatralo neprihvatljivim.

Aleksov otac mu je naložio da napusti posao i snađe se sam, a i sam Aleks je počeo da pokazuje znakove promene.

„Obojica smo počeli da čitamo Sveto pismo. On je prvi došao do zaključka da je njegov odnos sa mnom zao.”

Aleks je počeo da se zabavlja sa jednom ženom dok je još imao intimne odnose sa Anderhilom. Konačno, 1952. godine, Aleks je odlučio da se oženi svojom devojkom i zamolio Anderhila da mu bude kum.

Depresija

„Bilo je to strašno. Više od odbijanja. Upao sam u haos.”

Aleks je potom predložio terapiju preobraćenja.

„Jednog novembarskog jutra, okupio je nekoliko prijatelja i ubedio me da postavim ruke na njega i pomolim se. Prilično se uzbudio”, kaže Anderhil.

„Obratio se Isusu da istera demona iz mene i liši me mojih homoseksualnih osećanja.”

Rezultat je bio katastrofalan. „Samo sam se osećao još gore nego ikad pre. Otišao sam kod lekara i rekao: ‘Nisam ja za ovaj svet – uklonite me iz njega’.”

Patio je od periodične depresije i osećao sklonost ka samoubistvu. Čak se podvrgao i terapiji elektrošokovima.

Kad ostaneš sam

Anderhil je uložio veliki napor da se odupre prirodnim nagonima. Jedan kratak vremenski period skretao je pogled od mladih muškaraca koje bi susretao na ulici.

Očajnički je želeo da promeni svoju seksualnost, ali nije mogao. Molio se bogu, ali ništa nije pomagalo.

„Na kraju nijedan moj prijatelj – sem jednog – nije više želeo da ima nikakve veze sa mnom. Proširila se glasina da sam homoseksualac.”

Prodao je kuću i vratio se da jedno kratko vreme živi sa majkom.

Dekriminalizacija

Najveći deo Anderhilovog života, homofobija je bila institucionalizovana u Velikoj Britaniji i Britanskom carstvu.

Homoseksualnost je dekriminalizovana u Engleskoj i Velsu tek 1967. godine. Čak i sada, 68 zemalja u nekoj meri kriminalizuje istopolne odnose. Polovina su bivše britanske kolonije.

Jedna od žrtava ove predrasude bio je i slavni matematičar Alan Tjuring, koji je promenio ishod Drugog svetskog rata razbivši supertajnu šifru po imenu Enigma koju je koristila nacistička Nemačka.

On je 1952. godine optužen za grubu nepristojnost zbog odnosa sa drugim muškarcem. Da bi izbegao zatvor, odlučio se za horomonsku terapiju, a skončao je dve godine kasnije. Sumnja se da je oduzeo sebi život.

I Anderhil je morao da prima testosteronske hormonske injekcije posle Aleksovog neuspelog egzorcizma.

Ali on kaže da je ta terapija samo pojačala njegovu seksualnu frustraciju.

Poniženje

Kasnije se Anderhil preselio u London i, iako je otkrio mnoge druge gej ljude, imao je problema da ostvari bliske veze.

„Iskusio sam ljubav i doživeo neke intimne muške odnose, ali oni nisu mogli da cvetaju u tako hladnoj klimi”, kaže on.

Uspeo je da postane partner u računovodstvenoj firmi, ali je njegova seksualnost ponovo postala problem.

„Ponižavali su me na raznorazne načine zato što sam gej. I tako sam odlučio da napustim to mesto i ispunim dugogodišnju želju da postanem sveštenik.”

Rukopoloženi sveštenik

Imajući u vidu činjenicu da je crkva odigrala veoma važnu ulogu u usmeravanju javnog mnjenja protiv prihvatanja homoseksualnosti, ovaj izbor može da deluje pomalo neobično.

Anderhil koren problema vidi u pogrešnom tumačenju Svetog pisma. Kao dečak, išao je na veronauku i doživljavao Isusa kao uzora.

„Očarao me je prikaz Isusa u jevanđeljima kao čoveka koji se opirao plemenskim instinktima i branio slabije”, piše on u autobiografiji.

Radio drama zasnovana na Isusovom životu, Čovek rođen da bude kralj, inspirisala je usamljenog, mladog Anderhila.

„U tajnosti sam se molio da mi bude prijatelj i vodič u životu.”

I kako se približio pedesetoj, Anderhil je želeo da ostvari bliskiji odnos sa svojim vodičem, pa se tako pridružio društvu Svetog Franje – anglikanskom redu – zato što je otkrio da njime ne vlada homofobija.

Licemerje crkve

Pohađao je trogodišnje studije koje je držala Kanterberijska škola za svešteničku službu da bi bio rukopoložen kao sveštenik. Potom je služio u raznim parohijama, ne otkrivajući nikome da je gej.

„Imajući u vidu neprekinuto licemerje crkvenih vlasti, nisam bio spreman da izađem iz ormana”, piše on u svojoj knjizi.

Uvek je ostao ugrožen. U jednom trenutku je civilni čitač koji mu je dodeljen da bi mu pomagao u svešteničkim dužnostima zapretio da će ga razotkriti. Anderhil se nije dao pokolebati , budući da je smatrao da „čovek nema nikakve dokaze – samo sumnje.”

Nije bio razotkriven – na sreću, jer je smatrao da bi bilo prerano, imajući u vidu „licemerje crkvenih vlasti” – ali na osnovu tog incidenta shvatio je lošu stranu njegove homoseksualnosti: mogla bi da se iskoristi kao oružje za ucenu.

Sloboda

Anderhilova knjiga ne krije nespremnost crkve da se pomiri sa homoseksualnošću.

„Crkva je propustila veliku priliku da iskaže isusovsko saosećanje i razumevanje gejeva”, napisao je on.

Sada živi u penzionerskom domu u Londonu i zadovoljan je menjanjem stavova društva prema homoseksualcima.

„Konačno je nastupila sloboda”, kaže on.

Ali duboke rane još se nisu do kraja zacelile.

„Veoma žalim zato što mi je bio uskraćen normalan seksualni život, što je kod mene izazvalo ogromno nezadovoljstvo.”

Izvor: BBC na srpskom

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.