Otvoreno pismo Filipovića nakon Tviter rasprave s Bikovićem

Posle odgovora koji je dobio i od Miloša Avramovića, reditelja serije “Južni vetar”, i nekoliko sarkastičnih poruka od glavnog glumca pomenute serije, Stevan Filipović u svom otvorenom pismu govori o, kako kaže, mnogo većem problemu koji se krije iza običnih Tviter prepiski.

Jedan od većih uspeha režima Aleksandra Vučića je i ukidanje bilo kakve smislene debate o politici u javnoj sferi. Pretvaranje opšeg u lično. To možete da vidite iz svakog njegovog nastupa – “ja sam napadnu”, “mene vređaju”, “ja sam vam nabavio respiratore”, “Đilas i Šolak me ruše” i slično. Dakle, nikad nije reč o sukobu mišljenja, političkih perspektiva i ideja, već uvek i samo o ličnim motivima i ličnim sukobima. Jasno, to nije ništa originalno. To je ključna poluga u uspostavljanju personalne i neograničene vlasti svih autokrata u novije doba, od Putina, preko Orbana do Erdogana, pa sad i Trampa u Americi. Recept je svima isti – uništiti nezavisne medije, organizovanu opoziciju i nezavisne institucije, poput sudstva.

Razlika je, naravno, koliko su institucije koje brane demokratiju od samovlašća u kojoj državi jake – dok se u SAD još uvek drže opozicioni mediji, popušta sudstvo, ali postoji jaka reč opozicije (i stranačke i nezavisne) u medijima, neke države u kojima je demokratija slaba, poput Mađarske ili pre toga Rusije, padaju kao kule od karata u ruke ovih novotalasnih autokrata.

Kod nas su, nažalost, institucije koje su bile ključne za očuvanje jedva stečene i slabe demokratije brzo pale. Mediji su tu bili apsolutni ključ ka potpunoj vlasti jednog čoveka. Više puta sam ponovio da mislim da su rijalitiji Vučiću ono što su Služba državne bezbednosti ili JSO bili Miloševiću – osnovno sredstvo vladanja.

Državna televizija nije RTS, već Pink, a državne novine – tabloidi. I taj diskurs koji vidite po tabloidima je postao jedini prisutan – a to nije diskurs politike, već pljuvanje, ličnih uvreda i diskvalifikacija. Ovo je razlog zašto je ogroman broj građana Srbije i zaboravio kako izgleda zdrava javna debata o politici, i zašto se lako menjaju teze, prelazi sa opšteg na lično. U ovome mnogi umetnici nalaze savršen “izlaz” – “ja neću da se bavim politikom, ja se bavim umetnošću”, “svi su isti”, “mene to ne zanima”i slično.

Ovde se brzo i lako mešaju dve stvari. Ako krenete da se bavite politikom iz pozicije umetnika, kažu vam “idi u neku stranku”.

Ali, ja ne želim u stranku, u tome je poenta. Ja mislim da su nezavisni glasovi građana koji učestvuju u javnoj debati o poltitici jedan od stubova demokratije, da su važni koliko i stranke. Možemo to da radimo i kroz umetnost, ali ako imate prostor na javnoj sceni da participirate kao građanin, a odričete se toga, to je kao da se odričete glasanja. Može, ali ima posledice. Neko drugi će donositi odluke umesto vas (ovde ne pričam o trenutnom bojkotu izbora, koji nije bežanje od politike, nego legitimna politička opcija u autokratiji).

Dok se dešavao Bregzit, većina umetnika je participirala u javnoj raspravi. Džoana Roling (autorka Harija Potera) je vrlo eksplicitno izabrala stranu, i bila žestoko napadana, i politički i lično, tokom kampanje oko Bregzita. A nije morala. Mogla je da kaže “ja pišem knjige za decu”, i da “elegantno” prođe kroz celu dramu.

To je participacija o kojoj govorim. Ide uz rizik da izgubite neke od “fanova”. Ali, ovo nije moguće ako se ne odredite, vrlo je jednostavno – da li si za Bregzit, ili nisi? Nema “između”. Nema sakrivanja iza umetnosti, mućenja vode i bežanja od odgovornosti. U Srbiji je, rekao bih, to bukvalno civilizacijsko pitanje, vododelnica. Ne možete da nemate stav o radikalskoj prošlosti Aleksandra Vučića, prirodi vlasti SNS-a i njega kao predsednika. Ne možete da se krijete iza “umetnosti”, kao što niste mogli ni devedesetih kad je Milošević vodio ratove i kad su ljudi bili ubijani zbog njegove politike (bez želje da poredim tu dvojicu, Milošević je bez sumnje bio daleko malignija pojava).

Pitanja na koja bi trebalo da imate odgovor su vrlo jednostavna, ne treba vam fakultetska diploma da na njih odgovorite: da li podržavate metode vlasti SNS-a i Aleksandra Vučića? Da li vam je prihvatljiva situacija u državnim medijima? Šta mislite o njegovoj političkoj prošlosti, Šešelju, izjavi o “sto muslimana za jednog Srbina?” Da li je za vas Srebrenica genocid? Jedna vrsta licemera su kolege (i sugrađani) koji će se iza svojih profesija skrivati od odgovora na ova pitanja, ali mnogo su gori oni koji aktivno propagiraju neke politike, koji su izabrali “strane”, imaju ponekad i koristi od tih izbora, a i dalje glume “neutralnost”.

Pitanje nezavisnosti Kosova je najbolji lakmus test. Da li mislite da je Kosovo nezavnisna država ili srce Srbije? Znate, kad neko ko ima milione pratilaca na mrežama napiše, iz komocije beogradskih stanova, da je “Kosovo Srbija”, šta to znači? Da li misli da je to istina, situacija na terenu? Ako ne misli, da li zna šta je potrebno da to postane istina? Da li se do toga može doći mirnim putem, ili verujete u “rusko rešenje”? I, ključno, da li će cenu koja je potrebna da se plati da to postane istina plaćati on ili neko drugi? To su nepostavljena pitanja koja stoje iza nickova poput “1244” i sličnih na internetu, jer se u Srbiji sve svodi na eitkete. Pitanja na koja ljudi neće davati odgovore, već će muljati, lagati, licemerno se skrivati.

Da ne grešim dušu, sigurno ima i onih kojima je to iskreno političko ubeđenje, što je ok, legitimno, ali hajde recite to eksplicitno. Pričajmo o posledicama naših uverenja i izbora, da ne ostane sve na etiketama i nickovima. Pričajmo o interesima drugih država koji se prepliću na ovim prostorima. Slična stvar je bila i povod mog oglašavanja koje pominjete. Mislim da sam napravio klasičnu Tviter grešku i izabrao grublje reči, koje mogu da skrenu pažnju sa poente, izvinjavam se zbog toga i gledaću da to ubuduće izbegavam.

No, poenta iza tih reči ipak ostaje – smatram da je nemoguće zgražavati se nad homofobičnim uvredama upućenim Milošu Timotijeviću zbog uloge koju tumači (inače, sjajan glumac i čovek, koji je vrlo odgovorno i moralno reagovao u datoj situaciji), a sa druge strane na sva zvona aktivno podržavati i promovisati Putinov režim, koji svoje LGBT sugrađane tretira zverski, anticivilizacijski. Zna se šta podrška Putinu ovde znači.

To nije neka “statusno neutralna” stvar, da se ne zamlaćujemo, nego znači (pored ostalog) i podršku autokratiji, uništavanju demokratskih institucija, prebijanju i ubijanju opozicionih novinara, aneksiji Krima, ratu u Siriji, agresivnom mešanju u unutrašnja pitanja zemalja zapadnog Balkana, kreiranju nestabilnosti u regionu u kome živimo, iživljavanju ruske države nad sopstevnim LGBT sugrađanima, ubistvu Ane Politkovske.

Na to se “lože” ljudi koji podržavaju Putina, samo neki to priznaju, neki se vade antizapadnjaštvom i moralnom relativizacijom gde su “svi isti”, i “vidite šta radi Amerika”i sl. Što je, ponavljam, njihovo pravo, legitiman politički izbor, ali jako je teško istovremeno i podržavati Putina i biti zgrožen homofobijom.

Morate napraviti izbor, ne može i jare i pare. Ali, taj izbor košta PR poena. Isto je i sa prećutnom podrškom Vučiću. Mnogie nekadašnje perjanice intelektualne avangarde u Srbiji, koje se sad valjaju u blatu agresije i vulgarnosti praznih reči, zapravo samo nemaju hrabrosti da kažu otvoreno – “podržavam Vučića”. Pa, recite, drugovi i drugarice, nemojte muljati. Nije to kraj sveta, pola Srbije podržava Vučića, i bez prisile. Recite, samo nam nemojte prodavati “bele bubrege” za bubrege.

Pričajmo o politici. Stanimo iza svojih izbora. Naoružajmo se argumentima. Čitajte raspravu Srđe Popovića i Stojana Cerovića na stranicama Vremena. To je dosta poučno štivo, povremeno mučno za čitanje, nije lišeno ličnih emocija i strasti, ali je dobar primer kako javna rasprava o političkim pitanjima izgleda u demokratskom društvu. Dodatnu vrednost toj debati daje vreme koje je za nama.

Piše: Stevan Filipović
Izvor: Nova.rs

One comment

  1. Ceo tekst je malo konfuzan ali se da izvuci jedan zakljucak. Po misljenju autora, neko “mora” da izabere stranu i drzi se iste po svim tackama dnevnog reda. To je, blago receno, nemoguce. Vecina ljudi ima daleko kompleksnija misljenja i po jednom pitanju ce se sloziti sa Putinom, po drugom sa Sorosem, po trecem sa mojom pokojnom baba-tetkom. To sto ja mislim da je oslobodjenje Srbije od Kosova nesto najbolje sto nam se desilo u poslednjih 30 godina ne znaci da se slazem sa celokupnom americkom politikom prema svima i svemu. Isto vazi i za Iran, Rusiju, Svedsku, SNS, SPC, NVO i ostale elemente o kojima bi valjalo imati misljenje. Nesto valja, nesto ne valja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.