Boban i Adam – kako je gej par iz Srbije dobio azil u Kanadi


Kada smo podneli zahtev za azil, naš dosije je imao oko hiljadu strana, a polovinu od toga činili su dokazi – prijave napada policiji, medicinska dokumentacija i pisma svedoka, kaže Boban Stojanović.

Pre tačno četiri godine Boban Stojanović i Adam Puškar poslednji put su gledali zgrade, parkove i reke Beograda, koji su izgledali sve sićušniji, dok se njihov avion penjao nebu pod oblake i potom zauvek odleteo u pravcu njihove nove otadžbine Kanade. Oni su prvi gej par iz Srbije koji je dobio azil u ovoj zemlji zbog višegodišnjeg verbalnog i fizičkog nasilja kome su bili izloženi na osnovu seksualne orijentacije i koji nikada nisu rešeni.

Boban i Adam bili su „zaštitni znak” svih parada ponosa koje su se dogodile u Beogradu i prvi par koji se poljubio pred televizijskim kamerama. Uprkos neverovatnom entuzijazmu i energiji sa kojom su se borili za prava LGBT osoba u Srbiji, njihov životni put nije bio posut ružama već trnjem. Stan u kome su živeli bio je provaljen dva puta, nakon čega su otišli u podstanare. Uvrede i pretnje dobijali su na dnevnom nivou. A kap koja je prelila čašu njihovog strpljenja kanula je na dlan jednog beogradskog jutra, koje je svanulo uoči Parade ponosa 2016. godine.

„Ispod naše terase pojavila se grupa ljudi koja me je prozivala po imenu i izgovarala najgore uvrede na moj račun. Pre toga sam bio napadnut na ulici, usred dana, u centru Beograda. Slučaj sam prijavio istog trenutka, nakon što sam uspeo da pobegnem napadačima. Sve što se dešavalo nakon toga stvorilo je u mojoj glavi konfuziju i neverovatno veliki strah. Bio sam upozoren da ne „dižem galamu” i tako utičem na istragu. Nekoliko dana nakon napada pozvali su me u policijsku stanicu da identifikujem napadače. Iako su slike koje je zabeležila sigurnosna kamera na obližnjoj radnji bile kristalno jasne, policajac koji mi ih je pokazao uporno je tvrdio da su mutne i da je napadače nemoguće identifikovati. Potom sam dobio još nekoliko upozorenja da ne govorim u medijima o tome šta se desilo. Sve to mi nije ulivalo nadu da će nešto biti preduzeto, ali mi je ulivalo ogromnu količinu straha i paranoje. Tada sam doneo konačnu odluku da tražim azil u nekoj stranoj državi”, priseća se Boban Stojanović i dodaje:

ČITAJTE:  Brnabić: Ambasador u Poljskoj nije opozvan zbog pisma

„Važno mi je da naglasim da naš odlazak nije motivisan idejom da iskusimo nešto drugo, zaradimo više para ili izgradimo karijeru. Mi smo bili primorani da odemo. Sve što smo napisali kanadskoj imigracionoj službi uklapa se u definiciju izbeglice Ujedinjenih nacija, jer smo mi praktično bili proterani iz zemlje. Kada smo podneli zahtev za azil, advokat nam je rekao da moramo da objasnimo zašto nismo otišli ranije, jer je kanadskom pravosuđu neobično da neko ima toliko nerešenih slučajeva pred sudom. Naš dosije je imao oko hiljadu strana, a polovinu od toga činili su dokazi – prijave napada policiji, medicinska dokumentacija i pisma svedoka. U odluci koju smo dobili jasno je navedeno da smo mi, kao građani, učinili sve kako bi državi ukazali na nasilje kome smo bili izloženi, ali da institucije nisu reagovale.”

Kanadu su izabrali jer su smatrali da je to dobra zemlja za njih, a za Kalgari su se odlučili na poziv poznanice koja živi u tom gradu i koja im je ponudila da budu kod nje, jer je imala sobu viška. Nedugo zatim upoznali su i grupu Kanađana koja im je pomogla da se integrišu, razumeju kako ljudi u Kanadi razmišljaju i nauče šta je potrebno da urade kako bi se što pre uklopili. Oni su skupili novac za Bobanovog i Adamovog advokata i pružili im veliku logističku pomoć.

„Želeli smo da, ako već odlazimo, odemo što dalje. Sada smo na drugom kraju sveta i to je to. Vremenom sam pročistio svoja osećanja prema svemu što mi se desilo u Srbiji, počeo sam da ih sređujem i čini mi se da tu zemlju volim više nego ikada – ali na daljinu. Kada se na neki deo sveta gleda kroz naočare turiste, onda je sve drugačije”, konstatuje Boban.

ČITAJTE:  Čitajte novi broj Optimist magazina

Na pitanje kakvi su zakoni Kanade kada je u pitanju status LGBT osoba, on kaže da su sva osnovna prava zagarantovana, uključujući i pravo na brak – zakonodavac prepoznaje i priznaje bračne i vanbračne zajednice, usvajanje dece, pravo na nasledstvo.

„Moj partner i ja smo u takozvanoj komon in lou (common-in-law) zajednici, što znači da živimo zajedno, ali nismo oficijalno venčani. Ovde pitanje LGBT prava nije – pitanje. Postoje neki problemi, ali oni se ne odnose na ugrožavanje ljudskih prava u kontekstu koji postoji na Balkanu i u Srbiji. Ovde se raspravlja recimo o toaletima koji nisu podeljeni na muške i ženske ili se debatuje o vidljivosti LGBT osoba zaposlenih u kompanijama. Postoje razlike u kvalitetu života LGBT ljudi u velikim i malim gradovima ili u ruralnim sredinama, ali osnovna ljudska prava niko ne spori. Niko ne postavlja pitanja kada dva muškarca apliciraju za kredit za stan ili kola, odnosno kupuju nešto na zajedničko ime”, zaključuje naš sagovornik.

Izvor: Politika


One comment

  1. Srpsko drustvo se, u svojoj biti, zasniva na mrznji i nasilju. Tako ce zauvek ostati, a svako ko ima imalo samopostovanja ce otici.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.