Kritika predstave “Kišne kapi na vrelom kamenju”


Mladi, veoma zanimljivi reditelj, Jug Đorđević i već afirmisana spisateljica i dramaturg Tijana Grumić poduhvatili su se, na Maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, zahtevnog pomeranja angažovane Fasbinderove kritike građanskog neprihvatanja svega drugačijeg (ovde je reč o LGBT temi) u svet pozorišta, uslovljen, posredan, snolik.
Ono što je u vreme, kada je stvarao prerano preminuli, društveno subverzivni, a umetnički omnipotentni Fasbinder, bilo kontroverzno i tabuizirano, danas je ušlo u široku (zlo)upotrebu tabloida, aktivizma, umetnosti.

Kliše odnosa Leopolda, građanski uspešnog, biseksualnog ekonomiste (Pavle Pekić) i Franca, dvadesetogodišnjeg socijalnog luzera (Aleksandar Vučković) “unapređen” je smeštanjem u situaciju pozorišne audicije, koja je njih dvojicu “teatralizovala” u likove reditelja i spretnog glumca. Uloga Vere (LJubinka Klarić), asistentkinje reditelja, kasnije Leopoldove žene, nepotrebna u dramskom smislu u prvoj pojavi, dostigla je kulminaciju toga onda, kada je, ispovedno, Klarićeva podelila sa publikom događaj iz stvarnog glumačkog života, o sopstvenoj hrabrosti odupiranja autoritetu prvakinje i direktora teatra.

Da smo čuli još nečiju ispovest od glumaca u Fasbinderovoj predstavi, možda bi nam bila jasnija svrha ove dramaturške intervencije, što bi učinilo ličnijom Fasbinderovu i Đorđevićevu pobunu protiv neprihvatanja drugosti. Golotinja glavnog lika je možda Fasbinderov zaštitni znak, no, pod pretpostavkom da će se “Kišne kapi na vrelom kamenju” igrati na zaista malenoj sceni BDP, postaje samo nasilno postizanje nepotrebne atrakcije dobro balansiranog i duhovitog dramskog teksta.

Iva Ilinčić, kao glumičica, koja se divi LJubinki Klarić, ili Veri (teško se razaznaje), dirljivo je komična, a ne doprinosi ništa shvatanju teatra kao slike sveta, koji je, po Šekspiru “iskočio iz zgloba”. Kao Ana, mlada žena, koja je došla da ponovo osvoji Franca i obnovi ljubav s njim, vrlo je ubedljiva i istinita.

Zanimljiva scenografija, koja minimalizuje prostor, da bi uvećala dramski konflikt (Andreja Rondović), retro kostim (Velimirka Damjanović), sofisticiran izbor muzike (Julija Đorđević), i, svakako, maštovita režija Juga Đorđevića podržavaju odličnu orijentaciju BDP, da se na maloj sceni igraju inovativne inscenacije, u estetskom i pozorišnom smislu.

ČITAJTE:  Šerifović: Biti moja devojka je najbolja stvar na svetu

Izvor: Večernje novosti


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.