Zašto svi ljudi koji su u nekoj vrsti zajednice, bez obzira na njihov pol i seksualnu orjentaciju, ne bi imali prava da imaju decu i postanu roditelji – bilo kroz vantelesnu oplodnju, bilo usvajanjem dece?
Trenutak kada će Srbija usvojiti prvi Zakon o istopolnim zajednicama bliži je nego ikada i biće to nesumnjivo veliki korak za ovu zemlju i LGBT zajednicu u Srbiji, iako je ovo zapravo mali korak za čovečanstvo.
Mali je korak uopšteno gledano jer, iako ga mnoge zemlje na svetu još uvek nisu napravile i drže se predrasuda, stereotipa, nekakvih tradicionalnih stega i uskraćuju prava jednom delu zajednice, deluje potpuno nerazumljivo da u 21. veku i dalje vodimo diskusije oko toga da li svi građani ovog sveta zaslužuju jednake slobode.
Sa druge strane, mali je ovo korak i za Srbiju uzevši u obzir šta bismo sve mogli i šta bi trebalo da učinimo kako bi zaista i u praksi svi naši građani, članovi ove zajednice, imali jednaka prava.
Osim zakona koji bi nesumnjivo bio veliki i pohvalni korak, potrebno je raditi na prihvatanju i destigmatizaciji istopolnih pratnerstava, ali i početi sa razmišljanjem na temu – zašto svi ljudi koji su u nekoj vrsti zajednice, bez obzira na njihov pol i seksualnu orjentaciju, ne bi imali prava da imaju decu i postanu roditelji – bilo kroz vantelesnu oplodnju, bilo usvajanjem dece?
Istopolni parovi i zakon – od Danske do Srbije
Početkom februara 2021. godine prvi put se u Srbiji i zvanično otvorila diskusija o Nacrtu zakona o istopolnim zajednicama koji je je predstavilo Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog pozivajući sve zainteresovane da svojim predlozima poboljšaju ovo zakonsko rešenje.
Rok za dostavljanje prvih komentara je 20. februar, a očekuje se da bi vrlo brzo posle toga Predlog zakona mogao da se nađe pred narodnim poslanicima, već tokom prolećnog zasedanja Skupštine. Procene su i da bi ovakvim tokom i bez mnogo prepreka, zakon mogao biti usvojen već tokom leta.
Tako bi, oni istopolni parovi koji uđu u ovakvu zajednicu, dobili skoro pa jednaka prava koja imaju drugi građani Srbije, ali još uvek ne potpuno.
Ukoliko bi usvojila ovaj zakon, Srbija bi postala 48. država u svetu koja priznaje brak ili registraciju istopolnih parova.
Trenutno 47 zemalja u svetu, od kojih 27 članica Saveta Evrope, priznaje brak ili registraciju istopolnih parova. Prva zemlja koja je uvela registrovano partnerstvo bila je Danska, 1989. godine, dok je Holandija prva usvojila zakon o istopolnim brakovima, 2001. godine. Zakone o istopolnim brakovima u Evropi imaju Belgija, Danska, Finska, Francuska, Irska, Island, Luksemburg, Norveška, Portugalija, Španija, Švedska, Holandija i Velika Britanija.
Neku vrstu zakonskog priznanja istopolnog partnerstva imaju Andora, Austrija, Kipar, Češka, Estonija, Nemačka, Grčka, Lihtenštajn, Malta i Švajcarska, a od država Zapadnog Balkana – Hrvatska i Crna Gora, koja je u julu 2020. godine usvojila Zakon o životnom partnerstvu lica istog pola.
Šta i ko dobija ovim zakonom?
Sa ekonomskog aspekta, prednosti su jasne i više puta naglašavane u javnosti. Usvajanjem ovog zakona će svi građani Srbije koji odluče da žive u zajednici moći da dele prava i obaveze kao što je ravnopravna raspodela i upravljanje imovinom, ostvarivanje prava na posete u bolnicama i zdravstvenu negu, nasleđivanje penzije u slučaju smrti jednog od partnera i brojna druga administrativna i prava koja su za mnoge delovala sitno i beznačajno dok LGBT manjine nisu mogle ni da sanjaju da ih ostvare.
Ovakvim pravnim i ekonomskim osnaživanjem jedne manjinske zajednice mogu se očekivati samo pozitivni rezultati po celo društvo.
Sa druge strane, apsolutno ne postoje sagledive i validne moguće negativne posledice ovakvih mera po one koji su se najglasnije borili protiv istopolnih brakova.
Zašto je uopšte do sada bio problem da se ovakva prava i obaveze podele između dvoje ljudi ukoliko su oni oko toga saglasni, ukoliko to ne utiče ni na koji način na druge ljude, samo zato što je neko izabrao da deli život i ovakve stvari sa osobom istog pola. Ovo će verovatno zauvek ostati nejasno onima koji na uređenje društva posmatraju sa željom da se obezbede maksimalnu slobodu svakog pojedinca dokle god ta sloboda ne ugrožava drugog, i nejasnoća je u tome što se nikada nije mogao čuti nijedan razuman i validan argument onih koji se osećaju „ugroženo“ time što će se dve devojke ili dva muškarca slobodno voleti.
Šta se ne dobija ovim zakonom?
U širem društvenom smislu jako je važno da se ne stane na usvajanju zakona, da državne institucije, predstavnici vlasti i svi javni akteri ne dožive usvajanje ovog zakona kao postignut cilj, već kao jedan od važnih koraka na putu ka osvešćivanju nacije o značaju jednakosti i slobode za sve građane.
Moramo biti svesni da, i kada prvi istopolni brak u Srbiji bude sklopljen, i dalje će postojati mnogo onih koji to osuđuju, od crkve do radikalnih i ekstremno desnih struja, koji spočitavaju prava i satanizuju osobe homoseksualne orjentacije.
Osim toga, i sam zakon ne donosi potpunu jednakost u pravima za istopolne partnere. Objašnjavajući šta jeste a šta nije ovaj zakon, ministarka Gordana Čomić rekla je „Zakon o istopolnim zajednicama ne znači sklapanje braka između istih polova i usvajanje dece, već bi on trebalo da uredi prava i obaveze te zajednice“. A zašto ne i sklapanje braka i usvajanje dece?
Diskriminisani u proceduri za vantelesnu oplodnju
Za proceduru vantelesne oplodnje u Srbiji po postojećim propisima mogu se prijaviti samo parovi koji su u braku. Dakle, kako istopolna zajednica nije i brak, žene koje su lezbejke, pa čak i u budućoj istopolnoj zajednici, kao ni one koje žele da budu samohrane majke, ne mogu da se uključe u proces vantelesne oplodnje.
U restrikcijama i diskriminaciji otišlo se i korak dalje kada je ministarstvo zdravlja izričito zabranilo vantelesnu oplodnju i IVF svima koji imaju „istoriju homoseksualnih odnosa tokom poslednjih pet godina“.
Ovakav potez potpuno je u suprotnosti sa onim napretkom koji se pokušava postići Zakonom o istopolnim partnerstvima i usvajanje ovog Zakona bio bi dobar povod da se preispitaju i diskriminatorne prakse pri vantelesnoj oplodnji. Posebno zato što prilično neverovatno deluje i da ovakva zabrana može da se sprovede u delo odnosno da ministarstvo ima kapacitete da istraži i proveri da li je neka osoba imala „istoriju homoseksualnih odnosa“.
Kako se procenjuje ko je podoban roditelj?
Ipak, put od istopolnih zajednica do ideje da gej parovi mogu zajedno da usvoje dete, u Srbiji je očigledno dug, iako ne mora da bude tako.
U procesu usvajanja dece, država ima rigorozne kontrole prema budućim usvojiteljima, pravdajući to najboljim interesom deteta. Jako je teško reći da država može da zna šta je nečiji najbolji interes, pa i deteta koje čeka na usvajanje, dom i priliku za roditeljsku ljubav dvoje ljudi, bez obzira na njihov pol ili međusobni odnos.
Sa druge strane, sigurno je da ima i onih koji bi bili odlični roditelji i mogli da pruže kvalitetno odrastanje i život deci u domovima, ali o toj mogućnosti ne mogu ni da sanjaju, samo zato što vole osobe istog pola.
Ovakve procedure posebno besmisleno izgledaju kada se uporede sa činjenicom da nijedna država ne može (i ne treba) da procenjuje roditeljsku podobnost ljudi koji prirodnim putem začinju decu, među kojima ima i onih koji nikako nisu ono što bi se, u opšte prihvaćenom moralnom smislu, nazvalo dobrim roditeljem. Kako ne može da spreči da decu rađaju oni koji ih ubrzo napuste, ili još gore slučajeve čedomorstva, zanemarivanja i zlostavljanja dece, tako država ne bi trebalo da ograničava pravo na potomstvo određenom delu ljudi samo na osnovu njihove seksualne orjentacije.
Političke moći ima, neophodna i politička volja
Činjenica je da aktuelna vlast u Srbiji ima dovoljno jaku političku moć (koliko god to imalo svojih mana) da može efikasno da radi na legalizaciji istopolnih zajednica, brakova pa i usvajanja dece i to mnogo brže nego što se to sada dešava. Uostalom, izborom gej premijerke ova vlast šalje jasnu poruku za javno prihvatanje i destigmatizaciju LGBT manjina. Ipak, ni ta premijerka nije uradila dovoljno, koliko se od nje očekivalo i koliko joj pozicija na kojoj se nalazi omogućava, da i drugi istopolni parovi dobiju prava i mogućnosti koje ima ona. Na kraju, više puta se u javnosti potezalo kao pitanje zašto premijerka može da odgaja dete sa svojom partnerkom a drugi istopolni parovi nemaju tu mogućnost. S obzirom da je i onaj deo tradicionalne i radikalne javnosti u Srbiji već navikao i prihvatio sliku premijerke sa njenom partnerkom, pa i detetom, postavlja se pitanje da li bi to zaista bilo toliko šokantno i u slučaju drugih parova?
Naravno da će uvek biti onih koji će izražavati stav protiv, ali ako je već njihova sloboda da se bune i izražavaju svoje mišljenje zagarantovana, trebalo bi da minimum bude da takvu slobodu – da žive na način na koji žele, imaju svi ljudi u ovoj državi.
I baš zato što znamo da ima onih koji će negodovati kada se pomenu brak i deca istopolnih parova, treba što pre da počnemo da radimo na edukaciji i osvešćivanju šireg stanovništva o pravima te zajednice.
Država koja donosi zakon o istopolnim zajednicama i politička struktura koja vodi takvu državu, sigurno može, ako to i želi, da pokrene i ovo pitanje. Političke moći ima, ostaje samo pitanje političke volje.
Izvor: Talas
Piše: Aleksandra Popović