Jug Đorđević: Tužno je što je seksualnost i danas tabu


Naše generalne probe gledale su samo kolege, ali pustio se neki aber i krenule su priče o predstavi, možda je zato ovolika medijska pažnja, iskreno iznenađen rekao je za Nova.rs reditelj Jug Đorđević uoči premijere “Kišne kapi na vrelom asfaltu” po tekstu Rajnera Vernera Fasbindera zakazana za sutra na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, na 74. rođendan ovog teatra.

Rođen je 1993. godine u Vranju. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dušana Petrovića i Nikole Jevtića. Radio je kao asistent u Pozorištu na Terazijama na mjuziklima “Mamma Mia” i “Fantom iz opere” u režiji Juga Radivojevića, kao i u beogradskom Narodnom pozorištu Šilerovu “Mariju Stjuart” u režiji Miloša Lolića, Rostanovog “Sirana” u režiji Ivana Vukovića. Bio je asistent i Jerneju Lorenciju na autorskom projektu “Carstvo nebesko” u koprodukciji Bitefa i nacionalnog teatra.

Talentovani reditelj je svoju prvu profesionalnu režiju ostvario u pozorištu “Bora Stanković” u Vranju na osnovu teksta Tijane Grumić “Kepler 452-b” sa kojom je podelio “Specijalnu nagradu za novu pozorišnu osećajnost” na festivalu “Joakim Vujić”. Ista predstava našla se u glavnoj selekciji 63. Sterijinog pozorja. Režirao je “Triptih o radnicima” u Gradskom pozorištu Čačak, komad “Sumnja” u Kraljevačkom pozorištu, kao i “Nečistu krv” u Vranjskom teatru.

U njegovoj prvoj beogradskoj premijeri “Kišne kapi na vrelom kamenju” glume Pavle Pekić, Ljubinka Klarić, Iva Ilinčić i Aleksandar Vučković.

– Čekali smo strpljivo premijeru, odlagana je a predstava je bila spremna i vapila da je publika pogleda. Imali smo nedelju generalnih proba i pozvali smo bliske prijatelje da dođu da je pogledaju i tako smo dobili fidbek koji je bio veoma pozitivan. Značilo mi je da od nekih stvarno pozorišnih autoriteta dobijem tako dobre kritike i onda smo kao tim svi bili spokojni. To nam je dalo neku sigurnost i mirno smo čekali trenutak da to pokažemo i svima ostalima. A taj momenat se najzad približio.

ČITAJTE:  Glumac Džim Parsons postao "plavušan"

Zašto si odabrao da režiraš ovaj tekst?

– Jer ga nisam do kraja razumeo. Kada sam ga pročitao, shvatio sam da na nekom nivou kominicira, ali nisam mogao da razaznam na kom i to me je zaintrigiralo i odlučio sam da ga izanaliziram.

O čemu piše Fasbinder?

– On portretiše određeni homoerotski odnos između dva muškarca od kojih je jedan stariji i iskusniji, i jedan mladi koji nije imao iskustva sa istim polom, a biva uvučen u taj odnos. Paralelno imamo tog mladog junaka sa svojom verenicom, a i stariji čovek ima bivšu suprugu, pa se ceo taj kvartet na kraju umreži i dođe do tog razrešenja koje ćete videti. Fasbinder je tretirao te seksualne slobode vrlo otvoreno i to u vreme kada su bile veći tabu nego danas. Tužno je da su svi ti tabui koje je on tada portretisao i sada aktuelni. To je jako poražavajuće za naše čovečanstvo, iako ono napreduje, ali po našim postupcima to se ne bi baš reklo. Mi smo svi u opasnosti da kolektivno kao planeta skliznemo u nešto što je desno, neke retorike su vrlo, vrlo manipulativne.

Jednom si izjavio da voliš da postavljaš svoja pravila. Koji novitet pruža tvoje čitanje ovog dela?

– Ja sam samo insistirao na tome da je sve transparentno, da ne postoje pozorišne iluzije do trenutka dok mi ne rešimo da ih stvorimo. Stvarno krećemo iz jedne transparentne situacije – “E mi glumci ćemo da vam odigramo komad Rajnera Fasbindera” i odatle početna ideja sa vrlo, vrlo ogoljenim mehanizmom pozorišnog stvaranja. Tako da je sve ono što smo radili na probama samo transponovano na scenu. To je isto bila veoma interesantna tema kojom smo se bavili, gde počinje i gde se završava pozorište.

ČITAJTE:  Didi iz karantina peva na gej paradi

I, gde počinje a gde se završava?

– Odgovora nema. Mnogo je više pozorišta van institucija, kao da su nam oduzeli tu vrstu teatralnosti i naša sredstva. I onda smo mi rekli okej, nemamo više sredstva koja su nam poznata, hajde da ispitamo koja su to sredstva i preuzmemo neka koja su spolja, a to je ta neka neposrednost, koja bi trebalo da bude van okvira naših institucija pozorišnih i to je bila inspiracija za koncept.

Ovo je tvoja prva beogradska predstava. Da li je to dodatni pritisak ili je svejedno gde radiš?

– Da, prva zvanična, ako se ne računa ne računa komad “Dolce vita” koji je u privatnoj produkciji postavljen u Madlenianumu. Neko me je od novinara pitao da li je satisfakcija veća kada se radi u Beogradu, ja ne gledam na to tako. Ja sam Jug sa juga Srbije (smeh). Nemam percepciju da je Beograd meka pozorišnog života. Poslednjih par godina mislim da su pozorišta van prestonice pokazala da su spremnija da probaju neke nove poetike, Prisustvovali smo, nažalost, repertoaru određenih pozorišta u Beogradu koji se ponavljaju i imaju autore koje rade iz komada u komad, i publika to prepozna, dođe do zasićenja i ne prašta tako lako. Nema mnogo izazova, nego se uzimaju neke poetike zdravo za gotovo.

Uvek radiš sa istim timom ljudi. Zašto?

– Uz stalnu ekipu imam sigurnost, i to mi daje prostora da se posvetim svom poslu, a ne da se bavim stvarima van toga. Sa dramaturškinjom Tijanom Grumić sam tandem još sa Akademije, a iz tog perioda sarađujem i sa kostimografkinjom Velimirkom Radivojević. Muziku je komponovala Julija Đorđević, moja sestra bliznakinja, i tu je i scenografkinja Andrea Rondović sa kojom je “Nečista krv” bila prva saradnja. I ovog puta smo uključili Damjana Kecojevića koji je zadužen za scenski pokret. Sa njim sam radio kao asistent na jednoj produkciji u Beogradu i divno smo funkcionisali, pri tom gledao sam Fasbinderovog “Žabara” u pozorištu u Pirotu, koji je Damjan radio sa Bojanom Lazićem, jedna od mojih omiljenih srpskih predstava i smatrao sam da je on jedan pozorišni senzibilitet koji bi odgovorio na zadatak koji sada postavlja Fasbinder.

ČITAJTE:  COING iz Novog Sada donirao pola miliona za LGBT+ kampanju

Početkom marta očekuje te i premijera predstave “Tramvaj zvani želja” Tenesija Vilijamsa u Narodnom pozorištu Sombor. Šta je bio izazov da režiraš ovu predstavu?

– On je došao iznenada. Prvo je bio u planu jedan savremeni rumunski komad, koji zbog logistike nije mogao da se ostvari. I onda su od mene u pozorištu tražili da im ponudim nešto što bi njihov ansambl, inače apsolutno fantastičan, mogao da podupre. Odavno je meni Tenesi Vilijams negde u glavi i prošlog leta sam pročitao roman koji je fikcija na temu njegove autobiografije i njegovog partnera koji je inače bio glumac, i tada sam dobio još veću želju da radim nešto od njega. A generalno me jako intrigira kada svi imamo predstavu o nečemu da se igram sa tim momentom igram. Jer svi imamo predstavu ko su Blanš Diboa, Stenli i Stela Kovalski i Mič, i to je početna ideja za koncept ovog komada. Potrudili smo da prikažemo ko bi danas bili ovi junaci. Biće iznenađenja.

Izvor: Nova.rs


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.