Jovan Ćirilov, teatrolog, pisac, filozof, dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta i umetnički direktor i selektor Bitefa, preminuo je na današnji dan 2014. godine. Imao je 84 godine.
Jovan Ćirilov je u jednom od svojih poslednjih intervjua za Vreme rekao:
„Ne verujem u Boga. Kao što ne verujem da se selimo negde drugo. Nema govora! Posle smrti ne postoji ništa. Kao kada ubijemo komarca: to je kraj. A tog se kraja, da ne bude zabune, ne plašim… Ne, ne plašim se, zaista… Posle operacije, u trenutku buđenja iz anestezije, prvi put sam osetio strah. Neku strepnju… Tu strašnu provaliju ništavila! Trajalo je tek nekoliko sekundi. Dok izborojite do… šest, recimo. I, onda se izgubilo. Više se ne bojim. Mada o njoj nikada ne razmišljam intenzivno. Možda potiskujem, ko zna… U svakom slučaju, siguran sam da umreti nije ni lepo ni lako. Ali, šta da radimo?! Sa tim se moramo pomiriti.“
Kolumne za NIN pisao je 30 godina. Za jednu, imao je posebnu želju. Da bude objavljena nakon njegove smrti, prenosimo je u celosti.
„Jednog ja manje je na svetu. I to moga ja. To svi drugi znaju, osim mene koji više ne postojim.
Lakše je ne postojati, nego postojati. Telo je jedino stanište svakog ja, ali telu nije lako što u njemu prebiva jedno ja. Ja muči telo, a i telo muči – ja.
Oni su u grčevitom zagrljaju dok postoje. Ja je svesno da ne može bez tela, a telo ne zna ništa. Ono prosto postoji ne zbog ja, ali kao da je tu zbog ja.
Otkako je ljudskog roda, bilo je bezbroj neponovljivih ja. Svet postoji dok ga jedno ja samosaznaje. I kad njega nema, kao da nema ni sveta. A ima ga. Koliko je za našeg življenja otišlo raznih ja iz života, i svet je nastavio da postoji bez tih ja. To je dovoljan dokaz. Evo, mene više nema, a svet postoji.
Ja je srodno sa helenskim i latinskim ego, gotskim ikk, nemačkim ich, litvanskim aš i hetitskim ukka.
Nije slučajno da je reč koja označava sopstvo tako kratka. Kao da je u toj kratkoći usredsređena sva suština samopostojanja, tvrdo jezgro neporecive egzistencije.
Jer životno postojanje dok traje je apsolutno. Ne može čovek istovremeno i da jeste i da nije. Kruni se njegova građa, ali življenje kao življenje je u jednom trenutku dato u svoj svojoj punoći i jedinstvenoj neponovljivosti, bez kolebanja između bića i ništavila.“
Izvor: Danas