Valentina: Ispovest trans žene iz Bujanovca


Valentina se identifikuje kao trans žena, Romkinja, ima 25 godina i živi u Bujanovcu. Počela je da se obraća organizaciji Geten pre godinu dana, i od tada su usledili česti razgovori putem LGBTIQ SOS telefona, koji je jedan od važnih servisa organizacije. Valentina se nalazi, poput mnogih trans osoba, naročito onih koji žive van urbanih centara, u dugotrajnoj situaciji egzistencijalne ugroženosti. Bez prihoda, mogućnosti zaposlenja, i pored brojnih pokušaja, u neprestanoj izloženosti nasilju i višestrukoj diskriminaciji, na stalnoj granici beskućništva i beznađa.

Ovo je njena priča kroz koju se prelamaju životi i priče i mnogih drugih trans osoba širom Srbije kojima svakodnevno svedočimo.

Valentina, da li bi mogla da nam kažeš nešto o svom detinjstvu i razvoju?

Ja sam rođena na Kosovu, a nakon bombardovanja 1999. godine moja porodica i ja smo se doselili u Bujanovac kao raseljena lica i smešteni u kolektivni centar Kamp „Salvatore“, gde sam odrasla. Bila sam beba od osam meseci kada smo došli u kolektivni centar i tamo sam živela do šesnaeste godine. Moja mama je bila mentalno bolesna, otac radnik nadničar tako da su o meni najviše brinule baka i tetka. Usled nedostatka finansijskih sredstava i nasilja rano sam napustila školovanje, nakon petog razreda osnovne škole. Tetka je dobila pomoć UNHCR-a i socijalni, jednosoban stan, tako da sam od šeasneste godine živela u njemu sa tetkom, a baka je u međuvremenu preminula.

Oduvek sam osećala da sam devojčica, i družila sam se gotovo isključivo sa devojčicama, želela sam uvek da imam dugu kosu, plakala kada su me šišali, lakirala nokte, krala sestrinu garderobu, igrala se sa lutkama, ispoljavala ono što sam osećala – a to je da sam devojčica. Od prvog do četvrtog razreda osnovne škole ja, u suštini, nisam shvatala da sam drugačija, posebna, iako su me deca vređala, podsmevala mi se, zlostavljala me, međutim nasilje koje se vremenom uvećavalo i postajalo sve ozbiljnije, sa sve većim brojem verbalnih i fizičkih napada, učinilo je da dublje shvatim sopstvenu situaciju i napustim školu na polugođu petog razreda jer je nasilje bilo neizdrživo, iako me je jedna nastavnica štitila i čak mi davala novac kako bih mogla da kupim užinu jer smo jako oskudevali u svemu. Posebno pamtim bolan momenat, imala sam šesnaest godina, dužu kosu, i kako mi je otac, koji je oduvek bio nasilan, uz psovke, uvrede, batine, odsekao kosu da ga „ne bih i dalje sramotila jer je Bujanovac malo mesto i ljudi već svašta pričaju…“. Ubrzo nakon toga me je potpuno odbacio, i od tada nismo imali nikakav kontakt, tako da sam rasla više bez porodice nego sa njom. Mama je bila nemoćna, ona me je prihvatala i nazivala svojom devojčicom, podržavala, ali ona je već dugi niz godina u instituciji za mentalno zdravlje u Nišu, ali sećam se da se suprotstavljala ocu kada bi me maltretirao, terao da odem od kuće tj. iz kolektivnog centra dok smo tamo zajedno živeli i ja sam često bila razlog njihovih sukoba. Zapravo sam rasla na ulici i mnogo mi je značila jedna starija komšinica koja me je uvek štitila i pomagala mi koliko je mogla.

ČITAJTE:  Gde su oboleli od HIV-a najviše diskriminisani?

Ja jednostavno nisam mogla da budem ono što se od mene očekivalo – da budem muško, jer se nikada nisam tako osećala, mogla sam da budem samo ono što jesam, i nisam znala kako bi uopšte trebalo da se ponašam da bih udovoljila drugima, niti prilagodim nekakvom muškom svetu. Meni je muški svet sasvim nepoznat. Otišla sam u Vranje da bih završila kurs za frizerku i žensku stilistkinju, ali je nasilje i tamo bilo veoma prisutno. Kasnije sam se vratila u Bujanovac i nastavila da živim sa tetkom, i to bilo veoma teško jer ona ima problema sa alkoholizmom i često bih morala da napuštam stan i budem na ulici, ali je sreća da bi mi nekada pomogle prijateljice. Jedna moja prijateljica je u braku sa decom ali bi me ipak primila da živim kod nje kako ne bih bila na ulici.

Kako si uspevala da egzistencijalno opstaneš u kasnijem periodu, da li si uspevala da se negde zaposliš i da li si nailazila na probleme u tom pogledu zbog toga što si trans osoba?

Jedno vreme sam čistila kuće, radila poljoprivredne poslove na polju i slične. Ako čovek mora onda je to u redu ali stalno su mi se dešavale neprijatne situacije i bilo je jasno da neke poslove nisam dobijala zato što sam trans devojka. Volela bih da se bavim svojim poslom ali u maloj sredini kao što je Bujanovac mi je bilo nemoguće da se zaposlim kao frizerka. Jedno vreme sam se bavila seksualnim radom iako to nikada nisam želela, ali nalazila sam se na ulici, bez novca i to sam videla kao jedini način da preživim.

Da li si se obraćala državnim institucijama kada si doživljavala nasilje i za drugu vrstu pomoći?

ČITAJTE:  Merlinka dobila spomenik u Beogradu

Da, nakon napada koje sam doživela obratila sam se policiji nekoliko puta i oni su se kulturno i uljudno odnosili prema meni, postavljali mi pitanja, uzeli izjavu, a pozvali su i čoveka koji me je napao na ispitivanje. Socijalna radnica u Centru za socijalni rad kom sam se obratila, koja prati moj slučaj, je bila podržavajuća, međutim rekli su mi da nastavim da živim sa tetkom koja je alkoholičarka i stalno me psihički maltretira, tako da su oni razgovarali sa njom kako bi ona poboljšala odnos prema meni i prestala da mi stalno traži novac. Takođe u Centru za socijalni rad su mi rekli da mogu da dobijem jednokratnu pomoć od 4000 dinara. Institucije ne mogu da reše moj problem i da mi garantuju da mogu slobodno da se krećem gradom kao svi drugi ljudi i ne doživljavam napade jer sam trans devojka, kao ni kada je u pitanju zaposlenje. Za mene nije bezbedno ni da odem do prodavnice da kupim hleb.

Psihičko nasilje doživljavam svakodnevno, vređanje, pretnje, psovanje, ponižavanje, na to sam na neki način navikla – da prođem ulicom i da me neko psuje, vređa, preti mi… Česti su i fizički napadi, veoma dobro pamtim kada sam jednog dana usred centra grada doživela da mi jedan muškarac priđe, pljune me i svom snagom udari šamar, pritom ja nikada u životu tog mladića nisam videla pre toga.

Kakvo je tvoje mišljenje u pogledu egzistencije i najvećih problema sa kojima se trans osobe suočavaju u malim sredinama u Srbiji?

Mislim da je psihičko nasilje svakodnevnica, a česte su pretnje i fizičkim nasiljem, nemogućnost da se nađe posao i da se bude tretiran kao i svi drugi ljudi.

Da li želiš da prođeš kroz proces medicinske tranzicije i kakva su tvoja razmišljanja po tom pitanju?

Započela sam sa korišćenjem hormona dok sam boravila jedno kraće vreme u Nemačkoj, ali nakon povratka u Bujanovac sam prestala jer nemam novca za tako nešto u ovoj maloj sredini. Jako bih želela da prođem ceo proces, no s obzirom na to da nemam finansijskih sredstava, posao, a često ni mesto za život, za sada nisam u mogućnosti.

Da li smatraš da bi trans osobama širom Srbije bilo lakše kada bi usluge medicinske tranzicije bile dostupne u različitim mestima u državi?

Da, naravno, jer ja nemam novca za osnovne stvari u životu, a kamoli za dolazak u Beograd, plaćanje smeštaja, pregleda i svega ostalog što to podrazumeva, to su ogromni troškovi. Bilo bi mnogo lakše kada bi bilo lekara širom Srbije koji bi mogli da pomažu trans osobama.

ČITAJTE:  Slovačka da ne usvaja zakon protiv transrodnih osoba

Šta smatraš da je najpotrebnije trans osobama koje žive u manjim mestima u Srbiji u smislu podrške i unapređenja kvaliteta života?

Nažalost bezbednost niko ne može da garantuje, ali bilo bi divno kada bi ljudi shvatili da smo mi normalni ljudi koji samo žele da žive ono što jesu, rade, vole, da imamo kvalitete kao i svi drugi ljudi, i da možemo normalno da se školujemo, zapošljavamo, živimo slobodno bez nasilja.

Kako vidiš svoj život u budućnosti?

Ja trenutno živim bez ikakvih prihoda, osim pomoći koju dobijam od nevladine organizacije. Volela bih da mogu da radim svoj posao od koga mogu normalno da živim, prođem tranziciju i živim bez nasilja. Razmišljam i maštam o životu u inostranstvu ne samo zbog boljeg standarda života, već i zbog daleko manjeg nasilja, jer dok sam živela u Nemačkoj nisam iskusila nasilje. Tamo su me ljudi procenjivali na osnovu moje sposobnosti za rad, njih ne zanima identitet, niko mi se tamo nije podsmevao, vređao, svi su se prijatno odnosili prema meni, s poštovanjem, ali nisam mogla tamo da ostanem i dobijem azil jer postoji lažna slika o Srbiji. Tamo mi je rečeno da imamo zakone koji štite trans osobe, ali ne shvataju koliko smo mi zapravo svakodnevno izloženi nasilju i diskriminaciji uprkos tim zakonima i koliko je zapravo naš život težak na svakom koraku. Volela bih i da se preselim u neki veći grad u Srbiji gde bih, nadam se, mogla lakše da nađem posao kao frizerka i živim život sa manje nasilja. Želim da se istina čuje i vidi, da su bez obzira na zakone, životi nas, trans žena u malim sredinama užasno teški, prepuni nasilja, a često kao da nema izlaza iz svega toga. Ja smatram da sam vredna, plemenita osoba, uvek sam se trudila da svima pomognem i budem dobra prema svima, i samo želim ono što svako ljudsko biće zaslužuje.

Molimo vas da podržite Valentinu u bilo kom mogućem vidu, a finansijski doniranjem sredstava na račun: Geten, Centar za prava LGBTIKA osoba, NLB Komercijalna Banka, 205-199600-69, a kao svrhu uplate naznačiti donacija ta Valentinu.

Intervju vodila i uredila Agata Milan Đurić

Izvor: TransSerbia.org


Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu.

One comment

  1. A ja ne bih voleo da promenim pol iako volim da izgledam kao zena . Ja imam malo duzu kosu , ofarbanu kosu , sminkam usta i ponekad nosim haljinu .Ja sam potpuno heteroseksualne orjentacije .

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.