Kako je Oskar Vajld opisivao rad na svojoj „Salomi”? Ove eksplikacije bi mogle da u?u u neki zamišljeni udžbenik namenjen dramskim piscima.
„Dohvatio sam se drame, buy te najobjektivnije forme u umetnosti, pharmacy i napravio sam od nje jedan na?in izraza, viagra dosage kao da je pesma ili sonet… Tretirao sam umetnost kao vrhunsku realnost… Umetnost instruiše život, a ne obratno. U prirodi, jedan predmet postaje mnogo lepši ako podse?a na neko delo u umetnosti (za razliku od stava da umetnost ne može više od prirode, koji zastupa Balzak). Jedan predmet u umetnosti ne dobija ništa ako podse?a na prirodu.
(Ovde bi trebalo navesti jedan demanti. Naime, Saloma ? udvaraju?i se Johanu ? neprestano traži oslonac u prirodi da bi do?arala lepotu Johanovog tela, usta ili kose. Tako?e, izvešta?eno deluje Salomina olaka šetnja po prirodi i geografiji, iako je o?igledno, prema njenoj mladosti, da je to fantazija pisca, a ne njena realnost.)
Bacio sam se u ambis, u traženju novih senzacija. Perverzija je postala za mene sama strast… Želja, na kraju, postaje jedna bolest, ili ludilo, ili obe stvari zajedno. Moralnost mi ne pomaže. Stvoren sam za izuzetke, ne za zakone… Sve što se zbilo, to je prava stvar. Umetnost postaje tamo gde imitacija prestaje.
Zameraju mi da moji tipovi, u realnosti, ne postoje. Odli?no. Ako nešto postoji, onda se ne vredi mu?iti i pisati o tome. Dužnost je umetnika da izmišlja, a ne da pravi hroniku. Život, sa svojim realizmom, neprestano kvari (šteti) umetni?ki materijal. Vrhunac zadovoljstva u literaturi je stvoriti nešto što ne postoji.
Ne umem da opišem akciju.
Dobri pripadaju normalnim tipovima; dakle opštem, i kao takvi lišeni su umetni?kog interesovanja. Loši, zli, sa stanovišta umetnosti, predmet su o?aravaju?ih studija. Oni predstavljaju boju, raznolikost, zastranjivanja. Dobri izražavaju um, zli fantaziju.
Dobar ukus je neprijatelj fantazije.
Sve dobre drame su kombinacija snova pesnika i onog prakti?nog saznanja glumca, koji koncentriše akciju, koji poja?ava situaciju, i koji poetskom efektu ? što je opis ? pozajmljuje afekat dramatike ? koji je život. Prvenstvena važnost jednog umetni?kog dela jeste da ne pozajmljuje ništa, ni od onog što je prepoznatljivo, niti što na nešto li?i.
Da bih nau?io da pišem englesku prozu, u?io sam francuski. Flober je moj u?itelj.
Puritanizam nikad nije tako ofanzivan i destruktivan kao kada se bavi umetnoš?u. Na svetu postoje samo dve stvari od neke važnosti ? ljubav i umetnost. Niko nije dostojan ljubavi.”
Najposle, treba napomenuti da i istoimena opera Riharda Štrausa (koja i nije ništa drugo do scenizovana simfonijska poema) nije daleko od ovakvih teza. Svoj scenski izraz duguje isklju?ivo peva?ima ? glumcima, što njegovoj (apsolutno nepevljivoj) muzici daruju svoju privatnu dramatiku, dok orkestar sve radi umesto njih, te bi oni, ?ak, mogli biti i mimusi. To je u jednoj inscenaciji, u Skali, i u?injeno: oni su odigrali celu dramu, dok su solisti (u toaletama i frakovima) kao sastavni deo orkestra, pevali svoje „orkestarske” partije.
Izvor: RTS