Transrodnost u pop i rok muzici

Transrodnost je, poput homoseksualnosti, fenomen prisutan u mnogim ili čak svim kulturama kroz istoriju čovečanstva, bez opšteg obrasca prihvaćenosti ili osude. Može se reći da je moderno, globalizovano društvo danas dosta aktivno kad je u pitanju integracija transrodnih osoba u društvene strukture, što je proces koji se odvija u okviru šire borbe za prava društvenih manjina koja traje od 60-ih godina prošlog veka.

Gledajući istoriju popularne kulture, mogu se pronaći brojni primeri reprezentacije transrodnosti, koji su opet međusobno vrlo različiti. Možda se iz uporedne analize tih primera nešto može zaključiti o “klimatskim promenama” u društvu kada je odnos prema fenomenu transrodnosti u pitanju, kao i o samom fenomenu. Pošto mi je muzika specijalnost, pozabaviću se primerima iz tog domena, mada sam siguran da bi se podjednako, ako ne i više zanimljiva analiza mogla napraviti i pomoću primera iz kinematografije.

1970. The Kinks – Lola

Kinksi su sjajan bend. Iako naizgled sladunjavi, od samog početka sredinom 60ih sa singlovima “You Really Got Me” i “All Day and All of the Night” su bili na braniku rokenrola. Predvođeni braćom Dejvis, nisu bili duboko u bluzu kao Stonsi, niti visoko u oblacima kao Bitlsi, već čvrsto na zemlji, baveći se društvom koje ih je okruživalo na sebi svojstven način. Sećam se kad sam prvi put čuo pesmu “Lola” i nelagode koju je u meni izazvala. Hit singl sa zalaska zlatnog doba karijere Kinksa je naizgled ša-la-la priča o večernjem izlasku u Soho i flertovanju sa Lolom, u kojoj sve deluje obično do za neopreznog slušaoca neočekivanog vrhunca “I’m not the world’s most masculine man, but I know what I am and I’m glad I’m a man and so is Lola!” Naknadno čitanje teksta otkriva gradaciju transrodnih motiva, iako je u vreme nastanka pesme dominantan termin za klasifikaciju naslovnog lika pesme bio “transvestit”. Uz to dolazimo do centralne problematike kada su rod i seksualnost u pitanju, koja se vrti oko pitanja – na kom nivou se “magija dešava”? Na nivou pojavnosti, telesnosti, unutrašnjeg osećanja ili sva tri, pa i još nekog četvrtog? Da li je Lola muškarac koji se oblači kao žena, ili žena sa nekim muškim odlikama? “Girls will be boys, and boys will be girls, it’s a mixed up, muddled up, shook up world, except for Lola”, objašnjava Rej Dejvis.

1972. Lou Reed – Walk on the Wild Side

The Velvet Underground su bili šampioni njujorške avangarde 60ih godina. U neku ruku projekat Endija Vorhola, njihov “coolness” je možda i do danas nenadmašen i predstavlja merilo tog neuhvatljivog elementa rokenrol mitosa. Lu Rid je na proleće te 1972. bez puno uspeha objavio prvi solo album, ali je u pomoć pritekao niko drugi do već tada slavni Dejvid Bouvi, uz čiju svesrdnu pomoć je već na jesen realizovan “Transformer”, jedan od najznačajnijih albuma 70ih. “Walk on the Wild Side” priča nekoliko priča o zbivanjima iza kulisa Vorholove “Fabrike”, sa za ovu temu relevantnim transrodnim likovima Holi, Kendi i Džeki. Nonšalantnost i naklonost sa kojom Rid govori o njihovim životima zapravo definiše odnos cele jedne generacije prema “drag” kulturi (još jedan termin povezan sa fenomenom transrodnosti). Uprkos tome što su prostitucija, droga i opšti razvrat bili svakodnevica Vorholove svite, Lu Rid direktnim rečnikom neutrališe skoro svu šokantnost takvog pristupa životu. Čak mu polazi za rukom da upotrebi rasistički izraz u frazi “and the colored girls go doop-do-doop”, a da pritom bude jasno da na taj način nedvosmisleno sebe svrstava u redove skrajnutih elemenata društva, koji nas pozivaju da se prošetamo “divljom stranom” ulice, značilo to usmenu reklamu za pružanje specifičnih seksualnih usluga ili nešto drugo.

1987. Aerosmith – Dude (Looks Like a Lady)

Aerosmith su bend sa stažom, a ovaj singl su objavili u 15-oj godini uspešne karijere. Videli su i proživeli sve i svašta, između ostalog i uspon glam-metala u SAD tokom 80ih. Legenda kaže da je pesma “Dude (Looks Like a Lady)” nastala tako što su članovi Aerosmith tokom jednog izlaska za Vinsa Nila, pevača popularnog glam-metal benda Mötley Crüe, pomislili da je žensko, što ne iznenađuje ako znamo da su ekstravagantno kostimiranje i brdo šminke bili esencijalni elementi pojave svih članova njegovog benda (pa tako i njega). Ono što sa ove distance možda čudi je realnost da su se glam-metal bendovi skoro pa nadmetali u tome koji će biti heteroseksualno promiskuitetniji, što mene makar donekle podseća na Evropu 18-og veka, kada su perike, kostimi i šminka bili obavezni za sve pripadnika aristokratije, nezavisno od pola, a sitnija slova istorije svedoče o stilu života uporedivom sa onim kakvom teže rokenrol zvezde. Trendovi seksualne privlačnosti dosta nepredvidivo osciliraju između muževnih i ženstvenih ekstrema, opet postavljajući pitanja o prirodi ljudske seksualnosti.

Pesmu su napisali Stiven Tajler i Džo Peri iz Aerosmith u saradnji sa hitmejkerom Dezmond Čajldom, koji je reputaciju stekao napisavši verovatno najpoznatije pesme za Kiss, Bon Jovi, Alisa Kupera, a kasnije i Rikija Martina. Džo Peri je brinuo da bi pesma mogla biti uvredljiva za pripadnike tzv. homoseksualne zajednice, ali ga je Čajld, koji je i sam homoseksualac, razuverio. Istini za volju, u ovoj pesmi nema nužno transrodnosti kao takve i više se bavi razuzdanom seksualnošću, ali mislim da je korisna za uporednu analizu.

1994. Blur – Girls & Boys

Tokom devedesetih je sve što se kuvalo u prethodnim decenijama eksplodiralo. Neprebrojivi žanrovi su dobili masovnu publiku, industrija je slavila, plivala u parama, a malo i trovala užasnim one-hit-wonder glupostima. Gitarska muzika je od glamura i hedonizma 80ih skrenula (nazad) u prljavštinu, samokritičnost i društvenu osvešćenost. Na britanskom ostrvu se taj trend manifestovao kao brit-pop, u okviru kog su delovali dosta različito karakterizovani bendovi: feminizirani džanki Suede, “seljačine” Oasis, middle-class-socialist Pulp i arty-smarty Blur, čija je “Girls & Boys” jedna od definišućih pesama decenije. Vrlo tongue-in-cheek disko gruv, pomešan sa agresivnim gitarama i beskompromisno britanskim akcentom u vokalu oslikava uzbuđenje koje se osećalo širom planete, pa i u našim krajevima (uprkos društvenom kolapsu). Refren pesme praktično parafrazira Kinkse, a epilog dobija dve godine kasnije u filmu “Trainspotting”, kao misao glavnog junaka Marka Rentona: “1000 years from now there will be no guys and no girls, just wankers. Sounds great to me.”

2001. Garbage – Androgyny / Cherry Lips

Garbage su takođe jedan od esencijalnih bendova 90ih, kombinujući elektroniku i grunge su se pozicionirali skoro pa optimalno i ekvidistantno u odnosu na sve značajne muzičke trendove na svetskoj muzičkoj sceni. Prelaz u novi milenijum im je izgleda otvorio apetite, pa su pokušali da u svoj zvuk inkorporiraju i r’n’b, koji je u to vreme bio verovatno najunosniji pravac. Rezultat je “Androgyny”, poluuspešan pop eksperiment, u kom je priča o rodnim egzibicijama iskorišćena kao marketinški “angle”, tj. ne naročito uverljivo. Zanimljivo je da refren uporno priča o javnim toaletima, te ko bi trebalo da ih posećuje ili ne, što je tada delovalo budalasto, a danas predstavlja praktično polovinu diskusije o pravima transrodnih osoba (makar na “Zapadu”). Stvari malo bolje stoje sa “Cherry Lips”, za koju je Širli Menson inspiraciju našla u romanima Lore Albert, smeštenim u “white trash” Ameriku i punim prostitucije i zlostavljanja. Pesma u drugoj strofi dosta eksplicitno slavi lepotu mladića koji “looks just like a girl”, mada je krajnja poruka nejasna, jer je možda i nema. Garbage su, nažalost, probali da tenziju koja okružuje priču o rodnom identitetu iskoriste samo kao šminku (pun intended).

2013. Arcade Fire – We Exist

Ovom pesmom dolazimo do savremenog pogleda na pitanje transrodnosti, ali istina prevashodno kroz spot. Sama pesma (koja se muzički oslanja na “Hang On to Your Love” britanskog benda Šade) uopšteno govori o skrajnutim grupama u društvu i to baš u toj formulaciji – u množini. Lično, već tu vidim problem. Dok su Lu Rid i Rej Dejvis sa simpatijom pričali priče o raznobojnim i slojevitim likovima od krvi i mesa, Vin Batler bira politički nabijen narativ o društvenoj marginalizaciji koji služi kao osnov za podelu na “nas” i “njih”, implicirajući ulogu žrtve kod “nas”, dok su “oni” nekakve babaroge. Dosta dobro realizovan spot prikazuje “tipičnu” priču o nedaćama muške osobe koja istražuje svoj rodni identitet oblačeći se kao žena, a i pesma je muzički vrlo ubedljiva i draga mi je, međutim ne mogu da se otmem utisku da je cela priča proračunata u cilju “brendinga” i pridobijanja određene publike. Činjenica da glavnu ulogu ne igra transrodna osoba, već holivudski glumac srednjeg profila Endru Garfild, je bila meta kritike, od koje su se autori branili širinom teme i nespecifičnošću koncepta, a Vin Batler je čak izjavio da smatra da bi za npr. jamajčanskog transrodnog tinejdžera bilo ohrabrujuće da glumca koji tumači lik Spajdermena vidi našminkanog i u ženskoj odeći, uvodeći elemente severnoameričkog hegemonijskog pogleda na svet u diskusiju.

Gledajući navedene primere, zaključujem da su stvari poslednjih godina krenule u ne baš konstruktivnom smeru. Društvene teme se “spinuju” umesto da se o njima direktno i otvoreno razgovara. Nekada je queer populacija imala svoj paralelni svet, svoju “divlju stranu”, dok se danas čini da je ideja tu divljinu ukrotiti i spakovati u mašinu. Ako tako definišem savremene integrativne tendencije, ne mogu da ne osetim izvesnu žal za društvenom heterogenošću prošlih epoha i pitam se kako se desilo da praktično i faktički više nema subkulturnih grupa, od kojih je svaka imala svoj etos, patos i estetiku. Sada dominiraju ekstremno centralizovani masovni mediji, masovni sadržaji i masovni obrasci, koji mamljenjem i omamljivanjem pojedinaca pomoću duboko ukorenjenih i potentnih emocija dovode do homogenizovanog društva, čiji su potezi i misli predvidivi i usmereni ka nastavljanju u davno određenom smeru, bez mogućnosti preispitivanja. Za to vreme, suštinska pitanja o npr. prirodi naše seksualnosti ostaju neodgovorena. U to ime, ja se pitam se šta znači seksualna privlačnost između tzv. “cis” i transrodne osobe, a u krajnjoj liniji šta znači seksualna privlačnost između bilo koje dve osobe. Bojim se da su mi “samo ljubav” ili “ljubav je ljubav” dosta neprecizni odgovori koji čak ni ne tangiraju brojne duboke i dalekosežne individualne i društvene implikacije seksualnosti. Za hrabriju diskusiju ću možda morati da sačekam neki malo avanturističkiji kulturni trenutak.

Izvor: Espreso
Piše: Boris Milanović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.