Šta se dogodilo? Kakva je istorija zapadnog društva? Ono sa čime smo suočeni je društveni poredak – ili, ako hoćete, čitav niz poredaka – koji su doveli do stvaranja homoseksualnog tabua. Šta to tačno znači? Šta je tabu i zašto? Ovo poslednje pitanje bih uputio bilo kom čitaocu koji bi mogao da pronađe bolji odgovor od onih koje sam ja pronalazio pri svojim povremenim izletima u antropologiju i psihologiju. A ono što sam pronašao je sledeće: svako društvo, ili vladajuća klasa u njemu, ima izvesnu intuiciju za to šta je loše za njega i šta je to što ugrožava njegovo postojanje. Bilo da su dobri ili loši u očima Gospodnjim, na osnovu takvih intuicija se neupitno deluje. Milom ili silom, ako ne pravnom regulativom, onda putem običaja, sve ono što je loše stavlja se pod potpunu zabranu. A pomoć pruža propagandni front. Zabrana za sobom povlači preuveličavanje do tačke stvaranja mitova o opasnostima koje donosi ono što je zabranjeno. Prema tome, posmatrano sa „objektivne”, tj. spoljašnje, tačke gledišta ono što se kaže protiv onoga što je zabranjeno uvek je apsurdno: preuveličavanje (kao u svim religijama) se smatra potpuno opravdanim ako je neprijatelj — greh. A neprijatelj je uvek greh, s obzirom da je greh upravo ono što neprijatelj jeste.
Šta će biti sada, kada se ljubav, napokon, usudila da izgovori svoje ime? Istini za volju, izgovoreno je nekoliko imena, od kojih nijedno ne obećava mnogo. „Homoseksualac”? Ta reč je svojevrstan lingvistički hibrid, tako reći čudovišnost, na šta je Edvard Karpenter (Edward Carpenter) još odavno ukazao. Osim toga, ova reč, kao što danas znamo, može samo podstaći stvaranje novih lingvističkih užasa, kao što je reč „homofob”. Još strašnija od porekla ove reči je njena sugestivnost: nijedan heteroseksualac se ne oseća definisanim preko svoje seksualnosti, dok je opšti stav da mi, koji to nismo, moramo baš na taj način biti posmatrani; mi smo oni čudni – da, nastrani (queer) ljudi, koji u krevetu izvode antičke poze A, B i C. Reč ,,gay” možda zvuči manje klinički, ali teško da je išta laskavija. Dok prenosi korisno verovanje, da je veoma važno ne biti iskren, kojim ćemo se u nastavku pomnije pozabaviti, ona se takođe, nažalost, još pogoršava kroz auru kovrdžave, plave kose, plavih očiju i privlačno praznog smeha.
Karpenterova zamerka reči „homoseksualan” jeste da je reč homo grčkog, a sexual latinskog porekla, a postojalo je pravilo po kome je nemoguće praviti takve kovanice u engleskom jeziku. Isto tako, dešava se da se grčki prefiks homo („isti”) pomeša sa latinskom imenicom homo („čovek”). Reč homofob ukazuje na fobiju od nečega istog, a ako je to pol, moglo bi se pretpostaviti da je to fobija od istog pola, pa ipak to nije ono što je Džordž Vejnberg (George Weinberg) hteo da kaže (kada je uveo tu reč u svojoj knjizi Society and the Healthy Homosexual, 1972). Ali lingvistička strana priče je opet najmanji problem. Značaj reči homofobija bio je deo polemike koju je dr Vejnberg zapodenuo sa drugim doktorima i to onima koji mrze homoseksualce. Mržnja je loša, a mržnja prema homoseksualcima je (s naše tačke gledišta) još gora. Dobro je osuditi progonitelje pedera (faggot), posebno kada je među njima toliki broj modernog sveštenstva – psihijatrijskog sveštenstva. Zahvalni smo dr Vejnbergu, ali doktor je doktor, iako je „homofil”, i jednako je sklon, koliko i „homofob”, da razmišlja o seksualnosti samo u okvirima dobrog i lošeg individualnog zdravlja, odnosno manje ili više neuroze. Filozofija koja se obično nalazi u osnovi ovog načina razmišljanja je izvestan oblik pozitivizma, po kome su pogrešna shvatanja (ideje koje nam se čine pogrešnim) samo bespotreban oblik predrasuda. Od takvih ideja se očekuje da se rasprše s prvim dahom zdravog razuma, ukoliko, naravno, ne pripadaju „lošim momcima”. A homofobi su za Vejnberga „loši momci”. Oni, naprosto, ne bi trebalo da veruju u takve stvari kada im Vejnberg maše u lice, zastavom Razuma.
Ne želim da zauzmem stav da Vejnberg ne maše Razumom, već ću da dovedem u pitanje svrsishodnost mahanja njime. Možda čak ne ni to: neka Vejnberg maše i neka njegovi protivnici dobiju po nosu, time ništa nije izgubljeno, a možda se nešto i dobije. Mase (koje gledaju takve emisije na televiziji) mogle bi se tako iznova edukovati, a to i zaslužuju.
Ali, za sve nas, koji ne pripadamo masi, već nekada ozloglašenoj, a sada već skoro slavnoj manjini, nazvanoj „homoseksualci” ili, češće, ,,gej”, sve to „mahanje zastavom” ne može ništa da nam učini, a ponajmanje može da nam pomogne da shvatimo ko i šta smo bili i jesmo. Samo će se, sigurno, postarati da nas zavara. Jer, dozvolićete, „homofobija” nije individualna neuroza, lična ekscentričnost, čudno preračunavanje ili neslaganje u shvatanju. Ono čime bi sada trebalo da se pozabavimo nije psihologija ličnosti ili čak mentalna patologija, već istorija, i to pre svega, istorija ideologije.
Reč „ideologija” ovde koristim da bih obuhvatio čitav jedan sistem ideja i ogranizovanih osećanja, pomoću kojih društveni poredak, ili društveni pokret, želi da promoviše i održi sopstvenu egzistenciju. Protestantizam je ideologija za onu školu istoričara koja tvrdi da se protestantizam javio da bi obnarodovao i opravdao, razvoj kapitalizma.
Kejt Milet (Kate Millett) je popularisala izraz ‘seksualna politika’ (sexual politics). Seks, kako je Zola rekao, nije ništa drugo nego društvena pojava, pa je prirodno otkriti da seksualne doktrine nikada ne postoje u društvenim vakuumima, već da su, naprotiv, u potpunoj sprezi sa promovisanjem društvenog trenda A, a nasuprot trendu B. Nema ničeg „mračnog” u sprezi izvesne seksualne doktrine sa reakcionarnom politikom: za takve seksualne doktrine će se smatrati da su povoljne za reakcionarne politike i to je sve. „Homofob” nije nužno „loš momak” – on je samo momak koji zastupa određenu ideologiju i snage koje su je stvorile zarad sopstvenih interesa. A manji problem se mora procenjivati u okviru većeg. Ma koliko „homofobija” bila loša sama po sebi, ipak se mora postaviti pitanje: da li je opravdana u okviru celine, odnosno celog društva?
Šta se dogodilo? Kakva je istorija zapadnog društva? Ono sa čime smo suočeni je društveni poredak – ili, ako hoćete, čitav niz poredaka – koji su doveli do stvaranja homoseksualnog tabua. Šta to tačno znači? Šta je tabu i zašto? Ovo poslednje pitanje bih uputio bilo kom čitaocu koji bi mogao da pronađe bolji odgovor od onih koje sam ja pronalazio pri svojim povremenim izletima u antropologiju i psihologiju. A ono što sam pronašao je sledeće: svako društvo, ili vladajuća klasa u njemu, ima izvesnu intuiciju za to šta je loše za njega i šta je to što ugrožava njegovo postojanje. Bilo da su dobri ili loši u očima Gospodnjim, na osnovu takvih intuicija se neupitno deluje. Milom ili silom, ako ne pravnom regulativom, onda putem običaja, sve ono što je loše stavlja se pod potpunu zabranu. A pomoć pruža propagandni front. Zabrana za sobom povlači preuveličavanje do tačke stvaranja mitova o opasnostima koje donosi ono što je zabranjeno. Prema tome, posmatrano sa „objektivne”, tj. spoljašnje, tačke gledišta ono što se kaže protiv onoga što je zabranjeno uvek je apsurdno: preuveličavanje (kao u svim religijama) se smatra potpuno opravdanim ako je neprijatelj — greh. A neprijatelj je uvek greh, s obzirom da je greh upravo ono što neprijatelj jeste.
Uzmimo, na primer, analnu penetraciju. Posmatrano izdaleka, ovaj čin se može posmatrati kao bilo šta, od potpuno bespotrebnog, s jedne strane (Čemu ta izbočina u tom otvoru? Baš čudno!), do potpuno očitog, s druge strane (Čudnovatost bi se tu ogledala u neobičnoj koincidenciji da ta izbočina taman staje u taj otvor). Međutim, posmatrano sa tačke gledišta unutar samog društvenog poretka, koji je odlučio ono što je odlučio, na ovu mogućnost tumačenja se može gledati na samo jedan način: ne kao na ispravnu, već kao na pogrešnu. To je ono što smo „mi” odlučili da ne radimo. Na krilima stvaranja mitova, možemo ga, u knjizi, nazvati kako god želimo i pretražićemo celu knjigu u potrazi za imenima kojima bismo ga nazvali. Mnogi često citiraju govor sudije prilikom čitanja presude Oskaru Vajldu: “Zločin za koji ste osuđeni je toliko grozan, da pojedinac mora da se zauzda polugama samokontrole da bi sprečio samog sebe da opiše… Osećanja koja se moraju javiti u grudima svakog časnog čoveka koji je čuo detalje… Nema svrhe da vam se obraćam. Ljudima koji mogu da urade tako nešto, umrtvljen je sav osećaj srama… Ovo je najgori slučaj koji sam sudio… Jednako je nemoguće sumnjati, da ste vi, Vajlde, bili centar kruga opšteg kvarenja najgnusnije prirode među mladim ljudima.”
Objektivno govoreći, ovo nema nikakvog smisla. Vajld, uopšte, nije bio centar kruga. Ako je i bilo „kvarenja”, onda je on taj kojeg su kvarili. To nije bio najgori slučaj koji je ovaj sudija sudio, mora da je bilo mnogo „časnih ljudi” u čijim grudima se pomenuta osećanja nisu javila. Ali, mitologija opisuje ono što je zamišljeno, a mitologizujuća ideologija opisuje šta je to što treba da se zamisli, kada je nekome „umrtvljen sav osećaj srama”. Kritičari naklonjeni Vajldu su prigovorili sudiji – ali za šta? Za to što ne živi izvan sistema mišljenja i osećanja unutar koga je obučen da živi? Zašto kritikovati sudiju Vilsa? Sudija na prethodnom suđenju, koje se završilo tako što porota nije mogla da donese presudu, nije razmišljao drugačije o zločinu ili zločinima koji su ovde u pitanju. Naprotiv, bio je veoma eksplicitan: ,,S obzirom na težinu slučaja, mislim da ne postoji gori zločin od ovog za koji su zatvorenici optuženi.” Ni Neronovi zločini, neko bi se mogao zapitati, a ni Judini? Da li bi ove sudije govorile drugačije da su doživeli da vide zločine Hitlera ili Staljina? To je malo verovatno, s obzirom da je i sam Vajldov advokat, govoreći o optužbi za sodomiju, ovu pojavu neprestano opisivao kao „najteži od svih prestupa”.
Sve ovo navodim ovde, samo da bih pokazao da, kada je nešto tabu, ne postoje prejake reci, sa stanovišta onih koji drže do tabua, da bi se izrazilo neprihvatanje: preuveličavanje činjenica se smatra opravdanim kao osnov za dalje obeshrabrivanje. Jer, kako je Frojd istakao, ne postoji tabu koji će izumreti sam po sebi. Nužno je tabuom učiniti ono što svi žele da bude tabu – možda ne baš svi rođeni, ali ljudi uopšte. Frojd je bio okupiran incest tabuom i verovao je da on sam, vi, ja, zaista želimo da počinimo incest. Niko nema veću svest o univerzalnosti homoseksualne želje od takozvanih homofoba. To im treba priznati. Kada je grof Montgomeri bio suočen s Volfendenovim (John Wolfenden) predlogom iz 1954. da se dozvoli svaki seksualni čin između dve odrasle osobe, koje su sa njim saglasne i koji je privatan, zapitao je gornji dom engleskog parlamenta (House of Lords), šta, zaboga, pod tim uslovima, uraditi sa vojnim brodom ispunjenim sa tri hiljade mladih, pohotnih muškaraca. Pretpostavljao je da će se „disciplina” raspršiti. I ko može da tvrdi da on nije bio u pravu, a da njegovi „optimističniji” protivnici jesu? „Homofobi” su često veoma realni u takvim stvarima, a njihovi protivnici su često mašili metu.
Greška je upuštati se u takve rasprave o etici-u-vakuumu, ili, kao što to psihijatri često čine, o individualnim obrascima izvan datog društvenog poretka, izvan cele ljudske istorije. Da bismo bili sigurni, imamo pravo da verujemo da bi bilo dobro da su tri hiljade Montgomerijevih ljudi, zaista, međusobno imali seksualne odnose, ali ovo naše pravo nameće i obavezu razmatranja celog konteksta u takvom slučaju. Mogli bismo, na primer, da zaključimo da bi slom „discipline” bio dobra stvar. Naša osnova za takav zaključak mogla bi biti to da smo protiv svekolike vojne discipline, sve vojne organizacije – da smo anarhisti. Ili bi naša, umerenija i bliža istoriji nego filozofiji, osnova mogla biti da želimo da upravljamo likvidacijom Britanske imperije. U bilo kom od ova dva slučaja, kriterijumi leže izvan psihologije, mentalnog zdravlja, seksualnog morala i slično.
Kako to da liberali danas vide homoseksualni tabu kao sve manje i manje nužan? I da li mi, i sami liberalni, treba da priznamo da je bio nužan u prošlosti? Teška pitanja! Poslužimo se, kao pomagalom, idejom Karla Marksa da čovečanstvo ne započinje napredak sve dok on nije moguć. Liberali homoseksualni tabu vide kao sve manje nužan, zato što on jeste sve manje i manje nužan. Da li su mnoge jezive nepravde istorije ikada bile „nužne” jeste, u apsolutnom smislu, filozofsko pitanje i, na kraju krajeva – pitanje zla. Marks i drugi su malo manje bolno predstavili problem, tvrdeći da su, dok god jedna klasa sprovodi represiju nad drugom klasom, nepravde neizbežne i nužne, ali da će prestati da to budu kada iz klasnih sukoba izađemo u slobodu, u pravu demokratiju. Kapitalizmu je potrebno da tlači radnike, da tlači žene, a socijalizam nema takvu potrebu.
Čini mi se da, pored rigoroznih marksista, mnogi ovde imaju da nauče štošta. Homoseksualni tabu, bilo da je odista bio neophodan ili ne, smatra se nužnim u celom civilizovanom društvu, a pošto do sada, mislim, niko nije uspeo i da dokaže da je bio neophodan, lako se može zamisliti logika pomoću koje je do takvog zaključka došlo, ili bolje, anti-logika koja je dovela do takve pretpostavke.
Hajde da, najpre izbacimo iz glave „mit o civilizaciji”. Homo sapiens uopšte nije sapiens, niti je ikada postao civilizovano biće. Mi, možda imamo predstavu, ali osim u retkim, pojedinačnim slučajevima, nismo imali ostvarenje. Sve one razne revolucije, koje su čitave narode ispunjavale uverenjem da je civilizacija na dohvat ruke, u potpunosti su ustupile mesto otrežnjenju: nakon Oktobarske revolucije, došao je Gulag. Prijatelj Bernarda Šoa napisao je knjigu pod imenom Sedamdeset godina među divljacima, za koju je Šo voleo da kaže: „Moj prijatelj, naravno, nikada nije napustio britanska ostrva.”
Ono što smo mi, u stvari, stvorili su polucivilizacije, od kojih su se sve, kako je s pravom držao Marks, zasnivale na ugnjetavanju određenih društvenih klasa od strane drugih. Kroz celokupnu ljudsku istoriju, blagostanje nekih klasa žrtvovano je radi blagostanja drugih, i kroz celu zabeleženu istoriju zapadnog društva, žene svih klasa bile su tlačene, a njihova je sreća, kad god je to bilo potrebno, bila žrtvovana radi dobrobiti muškaraca. Kažem „kad god je bilo potrebno”, jer neke su žene, očito, znale za sreću, ali ta je sreća bila takva da se mogla žrtvovati, a često je i bila žrtvovana tuđoj sreći. Ako nije sama nesreća bila prisutna, onda je pretnja njom bila konstantno prisutna. Rob nije uvek bedan, ali je u svakom trenutku podložan tome, i to zahvaljujući sredstvima koja su zakonom dozvoljena. Nanošenje nesreće drugima je institucionalizovano i rob nema nikakva prava da uradi bilo šta po tom pitanju.
Porobljavanje žena je preduslov za homoseksualni tabu. Osnovni činilac (i pokretač) je dominacija jedne određene klase muškaraca. Oni pretpostavljaju, naizgled ispravno, da je potrebna određena vrsta muškosti da ih gurne na vrh, a zatim da se postara da tamo i ostanu. Ova muškost se ne može izjednačiti ni sa jednim postojećim, univerzalističkim, „religioznim” pojmom vrline, jer njegova funkcija je da tiraniše: osvojiti i zadržati. Ako izgleda, čisto logički, da takvi procesi podrazumevaju dosta nasilja i okrutnosti, istorija će, čisto činjenički, potvrditi istu shemu. Ako muškost znači biti plemenit, veličanstven i ponosan, ona mora da uključuje i lukavost, nasilnost i gramzivost. Svaki muškarac koji nije obeležen nekom od ovih poslednjih crta je nemuževan, ženskast. Koristim izraz „nije obeležen” da bih ostao u okvirima ideologije koju opisujem. Iskoračivši iz nje, moglo bi se dodati da nisu samo nedostaci problem. Muškarac može imati lepuškastu pojavu, gracioznost pokreta, oblike koji nisu deo propisanog modela. Ono što nije za nas, ono je protiv nas. Ono što nije dobro je loše, i, prema tome, veoma loše, pa, prema tome, potpuno zlo… Ako nas istorija ičemu uči, ona nas uči tome da za ideologiju ne postoji granica.
Žena je anđeo, sve dok, u potpunosti, igra ulogu, koju joj je dodelio njen opresor. I najmanji znak pobune je đavolski, shvaćen u strogom smislu prežvakavanja Luciferove neposlušnosti, a postoji i nešto idiotski jednostavno u činjenici da nikada nije postojalo ništa od čuvenog dijabolizma žene, izuzev njenog povremenog neuspeha da se pokori tiraniji muškaraca.
Obično je postojao jedan način, na koji je muškarac, koji nije uspeo da bude muževan na opšteprihvaćeni način, mogao da se, ipak, pokaže kao prihvatljiv za društvo, a to je da odseče svoje testise. Naša polucivilizacija je imala razne primene za evnuhe, od proglašavanja za svece do zapošljavanja kao pevača. Nije pronašla nikakvu svrhu feminiziranim muškarcima sa testisima. Namerno koristim reč feminiziran, da bih označio muškarca koji jeste, i čini stvari koje se povezuju sa ženama (šivenje i vođenje domaćinstva, na primer) i koji se uzdržava od lova i borbe.
Ključna primedba nije upućena na račun šivenja i vođenja domaćinstva od strane genitalnog muškarca, već na račun njegove upotrebe svojih muških genitalija. Feminiziran muškarac, iako možda i nije isključivo homoseksualac, ne želi da ograniči svoje seksualne aktivnosti samo na žene. Iako u prosvetljenom društvu, ako ga ikad dostignemo, reč homoseksualac, verovatno, neće biti dobar opis ni za koga, ona je prava reč za seksističko društvo, s obzirom na to da je to društvo, zaista, pored svega drugog što bi on mogao biti, videlo muškarca koji uživa u seksu sa sebi sličnim, kao „homoseksualca”. Uzgred rečeno, upravo zbog toga se ulažu tako veliki napori u to da svako ko se smatra priznatom veličinom, oslobodi jedne takve „optužbe”. Važno je da nikada ne saznamo da je Volt Vitman (Walt Whitman) odlazio u krevet sa muškarcima, jer ako bismo to znali, onda bi on bio „homoseksualac”, i ne bismo, posle toga, više bili u stanju da ga zamislimo nikako drugačije, izuzev kao penis koji ulazi u usta ili anus drugog muškarca (ili obratno). Sledeće pitanje: ali, zar ne bi bilo razumno pretpostaviti da je Sokratov penis često crtao istu putanju? Deder, ponovite to! O, ne, nikako! Profesor Taj-i-taj je dokazao da sve to u Gozbi i Fedru samo simbolički! I bilo kako bilo, sve je to u davnoj prošlosti. Isus se tada još nije dogodio, a Grci su, i onako, neshvatljivi… Ko kaže da mi nemamo kolektivizam? Klasični filolozi su se, kroz opsežne zajedničke napore, efikasno zaverili da prikriju od javnosti ono što znaju. To je zavera koja se tek sada bliži svome kraju.
Šta fali feminiziranim muškarcima? Prvo, to što oni ne treba da stavljaju svoje penise tamo gde se pretpostavlja da žele da ih stave. Drugo, to što ih oni stavljaju tamo gde, ne samo oni, već i milioni grešnih muškaraca, žele da ih stave, tj. u usta ili anus drugog muškarca (ili bilo gde drugde na njemu, svejedno je da li među butine, na stomak, u njegovu ruku, s obzirom da su to sve prestupi gori od ubistva: Oskar Vajld, na kraju krajeva, i nije proglašen krivim za sodomiju, već za „flagrantnu nepristojnost” (gross indecency), tj. nekakav fizički kontakt ili slično).
Budući da sam muškarac, najlakše vidim situaciju u kojoj se nalaze muškarci, ali uz pomoć malo mašte mogu da vidim i slične probleme lezbejki. Lezbejke imaju iste sorte ,,falinki” kao i feminizirani muškarci. One brkaju rodne uloge u odevanju, držanju, gestovima, tonu kojim govore itd, pa još i pored svih ovih stvari koje se tiču njihovog stila, i već su dovoljno ozbiljne, s obzirom na to da je život isto što i životni stil, lezbejke ne izvode seksualni čin koji se od njih očekuje – od strane bogova stvaranja – nego naprotiv manifestuju prirodnu, ali tabuiziranu, nežnost ka istom polu. Sasvim jasno, treba ih spaliti na lomači, ili u najmanju ruku, zaroniti u baru kao veštice.
No, u mom razmatranju pojavljuje se jedan paradoks. Heteroseksualni svet odlučuje da neheteroseksualce, iako su po svemu sudeći ljudska bića, treba definisati isključivo preko seksualnog čina; takvom definicijom oni će biti zasluženo omalovaženi. Međutim, ono što tom istom heteroseksističkom svetu ponajviše smeta u vezi sa neheteroseksualcima, jeste to što oni odbijaju da ograniče seks na ono što je bilo njegovo primarno fizičko značenje, na prokreaciju. Naprotiv, oni seks potpuno rastavljaju od prokreacije i ukazuju da seks može imati potpuno drugačije značenje za ljudski rod. Homoseksualci „ne rade ništa drugo, sem što se tucaju”, a opet je njihovo tucanje sve, samo ne ono „pravo tucanje” – kako to, služeći se biološkim terminima, kažu papa i Norman Majler – ono je samo razrada grljenja, ljubljenja, šaputanja slatkih besmislica, čak i običnog očijukanja. Bog je rekao: „Rađajte se i množite se!”, ali ovi ljudi, tela koja su im data u tu svrhu, koriste u svrhe… čega? U neozbiljne svrhe, očigledno. Oni se „trpaju” i uživaju u tome. Šta bi moglo biti odvratnije?
Jedna stvar: religija koja ne zna ništa o erosu i koja još uvek uporno, u 20. veku, propoveda plodnost. Sem toga, kao što sada uviđamo, „Rađajte se i množite se!” nije vera, već politika, a danas je to politika katastrofe. Svet se nalazi u stanju smrtne potrebe za kontrolom nad prirodnim priraštajem. Jedan od razloga zašto se mnogi liberali više ne protive homoseksualnim odnosima jeste, verovatno, i to što više ne osećaju potrebu da promovišu plodnost i razmnožavanje. Kako bilo, trag homoseksualnog tabua se može ispratiti sve do primitivnih vremena, kada je moć plemena mogla, u velikoj meri, zavisiti od njegove veličine i kada je, u skladu sa tim, ideologija, koja je pokušala da usmeri svu spermu u jednom pravcu, imala, u najmanju ruku, opravdanje.
Ako se deviza „Rađajte se i množite se!” dovodi isključivo u vezu sa Starim zavetom, dozvolite mi da vam predočim šta se dogodilo pre manje od 100 godina, u doba imperijalizma, odnosno kolonijalnog slavljenja kulta plodnosti. Tipični zagovornik ove politike bio je američki predsednik Teodor Ruzvelt (Theodore Roosevelt) koji je verovao da se bela rasa mora množiti u što većem broju, da bi izbegla da je preplave druge rase. Smanjenje prirodnog priraštaja na Zapadu, Ruzvelt je pripisao „najvećem zločinu protiv ljudske vrste i cele civilizacije – voljnoj neplodnosti u braku”. „Žena, koja je uzmakla pred rođenjem deteta”, pisao je on, čini zločin ravan onome koji čini „vojnik, koji baca svoju pušku i beži sa bojnog polja”.
„Onaj čovek, ili žena, koji namerno izbegava brak, i tako je hladnog srca, da u njemu nema strasti, a uma je tako plitkog i sebičnog da mrzi da ima decu, u stvari, čini zločin protiv čitavog čovečanstva, te treba da bude predmet prezira i gnušanja svim zdravim ljudima.”
Izgleda da političari, da bi bili gospodari stvarnosti, kao što jesu, moraju biti i gospodari nerealnog, kao što kroz svoju retoriku, svoje „govorništvo” i jesu — savršena mešavina ove realnosti i nerealnosti stranice ispisuje uspehom, kakvog je i Ruzvelt imao, kao i SAD. Ograničimo se, ovde, na nerealnosti (iako, nerealnosti duha) i zapitajmo se: nije li zanimljivo da je Ruzvelt mogao da vidi nevenčane, samo kao ljude, u potpunosti, bez strasti i sa veoma niskim nivoom inteligencije, drugim rečima, kao one koji jedva da i jesu ljudi? Ruzveltovo poimanje ljudskog tela i duše izgleda kao da uopšte ne postoji, pošto on pretpostavlja da ljudi izbegavaju brak samo iz sebičnosti i nesimpatisanja dece. On, očigledno, ne poznaje sebične ljude koji vole decu. Pa, ipak, da nije bio predsednik, mogao je, možda, biti papa. Sasvim sigurno, delio je sa Vatikanom bizarnu iluziju da pristojni mladi parovi koji vode ljubav, zaista imaju za cilj, prvo, trudnoću, a onda i porast stope prirodnog priraštaja. Ljubavnik čije misli odlutaju u pravcu bilo čega neposredno vezanog za njegovo iskustvo, proglašen je od strane našeg predsednika za zločinca protiv rase, a mi znamo da je u pitanju bela rasa, te prema tome većina čovečanstva, s obzirom da je crna, crvena ili žuta, može da upražnjava nereproduktivni seks, a da pritom ne budu proglašeni kriminalcima. Što se manje množe, to bolje!
Ko je taj ko je prvi presudio da je, s obzirom da su penis i vagina bili u kontaktu pre nego što se dete rodilo, seksualno zadovoljstvo primarno, ako ne i jedino, podsticaj za pravljenje dece od strane majke prirode? Hrabra je to ideja, zaista, ponajviše što se ne poziva ni na kakvu logiku ili čak zdrav razum. Ideja od milijardu dolara, koja će izgraditi imperije. Filozofija nije jača strana ideologa. Ali, kao što sam rekao na početku, i ne treba da bude. Imperijalistička ideologija treba da unapredi imperijalizam i ništa više. Ona je to uradila. Ako sada na nju gledamo kritički, to je zato što je imperijalizam u očiglednom haosu. Od žrtava imperijalizma se više ne može tražiti da gledaju na svoje osvajače kao na talas budućnosti, već samo kao na talas prošlosti. Javio se skepticizam i odigrala se sveobuhvatna pobuna. Ruzvelt, s obzirom da nije više stvarna sila, ne može da se nametne kao duhovna sila. Bela rasa se neće množiti, dok ne nadvlada crnu, crvenu i žutu. „Obaveza” da se makar pokuša ostvariti taj rezultat je nestala. Ti penisi su davno omlitaveli i povukli se iz tih vagina. Veliko Vam hvala, gospodine Predsedniče, za oslobađanje od prisilne erekcije i prinudne ejakulacije. Mogu li sada da radim ono što ja hoću, a ne ono što Vi želite?
Ovo je najsubverzivnije pitanje na svetu: „Mogu li da radim ono što ja hoću?”. Oni koji su na vlasti – osim možda na trenutke, kao u Parizu 1871. godine – na ovo pitanje ne daju potvrdan odgovor. Želite li da abortirate? Odgovor stiže iz vlada, bilo kapitalističkih bilo socijalističkih: ne možete to da učinite. Želite li da zagrlite osobu sa kojom niste u braku? Ne bi trebalo. A osobu istog pola? Još manje. (Ograda: liberalne vlade dopustiće vam da se provučete, pod uslovom da pristanete da budete tajnoviti i odnosite se prema takvoj vrsti ljubavi kao prema nečemu čega se stidite i za šta ne biste želeli da vaša majka, tetka ili ćerka saznaju.)
Danas osećamo da je moguće i više. Neki od nas su, već, zaposeli više. I drugi će uskoro. Nikoga od nas ne muči savest zbog toga. Osećamo da su poluge moći te koje će imati grižu savesti ovih dana. A kada papu muči savest, onda „grešnik” mirno spava. Kult plodnosti je samo kult plodnosti. Budimo hrabri i priznajmo: seksualni odnos koncentrisan na plodnost je varvarski (pri tom nije primitivan, a ono što je zaista primitivno jeste voditi ljubav a ne znati da bi posledica mogla biti beba).
Nisam lenjinista, ali ću ponuditi Lenjinovu knjigu Imperijalizam kao krajnji stadijum kapitalizma, kao adekvatan odgovor na Ruzveltovo Osvajanje Zapada. A što se seksa tiče, proroci su Volt Vitmen i Oskar Vajld. Vlati trave, u startu, pobijaju i Horacija Algera i Teodora Ruzvelta, zamenjujući „dokoličarenje” „napredovanjem”, zamenjujući uživanje i divljenje okolini iskorišćavanjem i uništavanjem iste. U ličnim odnosima, Vitmen vezuje seks za prijateljstvo, što bi mogao biti najrevolucionarniji čin u literaturi 19. veka, što je svakako mnogo važnije od njegove homoseksualnosti kao takve. Ali pošto su žene postavljene na pijedestal za muškarce, prijateljstva se, zasad, najlakše mogu naći među pripadnicima istog pola. Vitmanova skrivena poruka dečacima, skautima, doista, glasi: Imajte seks. Isto važi i za spavaonice i svlačionice na hrišćanskim koledžima, što je šokantno i dan danas.
Intelektualno, kao što, posebno, pokazuju njegovi eseji Kritičar kao umetnik i Duša čovekova u socijalizmu, Oskar Vajld je bio sofisticiraniji čovek od Volta Vitmena. (Ovaj drugi esej mogao bi biti glavni razlog što nisam lenjinist.) Ali, hrabrost Vajldove osnovne doktrine leži u njenoj krajnjoj jednostavnosti, potpunom nedostatku ironije ili dvosmislenosti. Mislim na njegov hedonizam, koji je, u službi literarne doktrine, bio nazvan estetizmom. To je, u stvari, isto što i njegova glasovita – ili ozloglašena (?) – frivolnost. Kao što je Vitmen, u eri napredovanja predlagao „dokoličarenje”, tako je Vajld, u doba kada je umetnost bila poštovana samo ako je obrazovala, ponudio jednu umetnost koja je bila „potpuno beskorisna”. Bilo bi normalno, da neko pravoveran (odnosno heteroseksualan) sa kliničkim pristupom stvarima, zaključi da je homoseksualnost ove dvojice autora na taj način uticala na njihova razmišljanja. Seks nije svrhovit i nije za razmnožavanje. On je samoopravdavajući i služi za zabavu. Život nije svrhovit i ne služi da se postane potpredsednik upravnog odbora. I on je samoopravdavajući i služi za zabavu. Dokoličarenje je život. Što se tiče umetnosti kojoj su se oba ova pisca posvetila, ona je, za Vitmena, slavljenje života u smislu dokoličarenja (loafing). I ako Vitmen, kao stariji čovek, zadržava ponešto od Gore i Napred, što su bile obavezne besmislice njegovog veka, Vajld u svojim odrešinim stavovima na temu svog položaja, i revizijama istih, uklanja i poslednji njihov trag. Može se pomisliti na njegove epigrame u predgovoru Stid Dorijana Greja, na epigrame koji se provlače kroz njegova dela i govor, ali se isto tako može pomisliti i na njegovo remek delo Važno je zvati se Ernest. Na prvi pogled, ova drama je irelevantna – irelevantna za sve – standardna odbrana nepodesnosti. Zabavno je, uzgred rečeno, da je relevantnost (relevance) tokom 1960-ih, postala reč za ono što je Vajld nazivao ozbiljnost (earnestness). Ozbiljni ljudi vode ljubav sa suprotnim polom bez kontraceptiva i sa nameštenim, ozbiljnim izrazom sračunate namere na svojim bledim licima, sa izrazom koji nam poručuje da je njihova jedina briga da se postaraju da se uveća stopa priraštaja, kako bi institucija porodice bujala i kako bi bela rasa bila sve brojnija, a kako bi se rase drugih boja držale pod kontrolom. Biti ozbiljan je jedino važno, a neuspeh da se bude ozbiljan je isto je i što počiniti „zločin protiv rase”. Vođenje ljubavi, kada ne služi u demografske ili imperijalističke svrhe, smatra se u najboljem slučaju trivijalnim, a u svom standardnom i uobičajenom obliku, čudovišnim, neizrecivim protivprirodnim bludom (peccatum contra naturani), najgorim od svih zločina, najozbiljnijim od svih prestupa. Pogledajte ovog Nerona porodičnog života, ovog Ajhmana antiarijevstva, gospodina Oskara Vajlda! Vajld je zaista predložio najsubverzivniju od svih subverzija: voditi ljubav sa osmehom i nemati ništa drugo na umu.
Autorska beleška o tekstu iz 1987. godine: Zarobljenici u Aušvicu imali su istetovirane brojeve na svojim rukama, a 1985. godine Vilijem Bakli je predložio da „svi kod kojih je otkriven AIDS treba da budu tetovirani u gornjem delu ruke i na zadnjici”. Homoseksualnost je krajnje politička tema. Bakli je kasnije povukao svoj predlog, ali samo da bi otklonio povezanost sa nacističkom Nemačkom. Nekih deset godina ranije, kada sam dobio CBS Playwriting stipendiju, odlučio sam da napišem političku dramu o Oskaru Vajldu — ne još jednu dramu koja otkriva živopisnu ličnost, s patetičnim krajem, nego dramu koja pokazuje šta je to pogodilo Vajlda, odnosno s kojim društvenim silama se sudario. Dok sam radio na tom projektu, zamolili su me da napišem uvodnik za prvo izdanje, u to vreme novog magazina, Christopher Street. To je ovaj esej pred vama. Magazin je odbio da ga objavi, pretpostavljam, zato što je bio u suprotnosti sa njihovom namerom da budu urbano flegmatični imitirajući New Yorker. Iskoristio sam ga otuda kao predgovor za Ljubavnika lorda Alfreda. Iako ne govori ništa o samoj drami, govori o građi od koje je sačinjena.