Srpska književnost i alternativni identitet


Institut za književnost i umetnost u Beogradu objavio je knjigu „Srpski (o)kvir: prilozi za čitanje srpske književnosti u svetlu kvir teorije” višeg naučnog saradnika Igora Perišića. Nekada pogrdan naziv za homoseksualce, kvir danas označava celokupnu homoseksualnu i transrodnu zajednicu, kao i teorijski pravac koji odbija nametnute patrijahalne norme.

Recenzent knjige, prof. dr Dubravka Đurić istakla je da se Perišić ubraja među najagilnije tumače srpske književne kritike. Ona navodi da je analizom ponuđenih autora i njihovih dela moguće pratiti problematiku nenormativnih identiteta u srpskoj književnosti u rasponu od kraja 19. veka, preko početka 20. veka i književne produkcije u građanskom modernom društvu, preko književnih dela u periodu poznog socijalizma do onih nastalih u postsocijalističkoj tranzicionoj kulturi.

Povodom svog istraživanja, Perišić za naš list kaže:

– Kada je reč o mom shvatanju kvir teorije presudno je ono značenje koje mapira potrebu drugačijeg, apartnog, ekscentričnog ili uvrnutog čitanja klasika ili kanonskih pisaca i podrazumeva refleksiju o svemu što je različito. U naslovu stoji pridev „srpski” kako bi se naglasilo da nije reč isključivo o nekoj pomodnoj teorijskoj tendenciji uvezenoj sa Zapada već o tumačenju onoga što od davnih dana postoji u našoj književnoj i kulturnoj tradiciji. Ti tragovi su nekada bili prisutni u kriptogramima, naročito u realističkoj poetici 19. veka, ali i u tom slučaju dovoljno su podatni dešifrovanju uz pomoć metodoloških aparata savremenih književnih teorija. Krenulo se od „Večitog mladoženje” Jakova Ignjatovića, preko književnih dela Sremca, Vinavera, Rastka Petrovića, Selenića, Pekića i Albaharija, kako bi se pokazalo da srpska kultura nije bila toliko zatvorena za alternativne identitete, što bi se možda dalo površno pretpostaviti.

Štaviše, dodaje naš sagovornik, posle opsežnog istraživanja, pokazalo se da je srpska književnost bila iznenađujuće inkluzivna potkraj 19. veka, zatim u vremenu moderne, i u periodu između dva svetska rata.

ČITAJTE:  Janković: Ne smeju da se ugrožavaju prava LGBT

– Veliki jaz u istoriji kvir književnosti nastao je sa pojavom navodno emancipatorskog jugoslovenskog socijalizma i normativne socrealističke poetike. Tek od 70-ih godina 20. veka, kada je režimska kontrola nad stvaralaštvom počela da popušta, srpska književnost će nanovo osvojiti slobodu za pripovesti o identitetski nepoćudnim personama i hrabrost da bude politički nekorektna – ističe Igor Perišić, i dalje govori o „kvir pogledu” Rastka Petrovića.

– Koliko je bio poetički avangardan, isto toliko je, izgleda, Rastko Petrović bio i privatno razuzdan, i zbog toga je povremeno imao problema. Primerice, kada je u jednom stihu upadljivo usmerio pogled ka crnom falusu ni manje ni više nego Isusa Hristosa, morao je kasnije zbog pritiska konzervativne porodice da se na neki način javno pokaje. U kulturnoj javnosti delimično je poznat i njegov škakljiv odnos sa Savom Šumanovićem, u kojem je bilo i burnih homoerotskih momenata, o čemu svedočanstvo nalazimo u pismima šidskog slikara. Naposletku, pišući putopis „Afrika”, Petrović je tek u izmeštenom prostoru „častio” sebe pravim kvir pogledom na muška i ženska obnažena tela, pri čemu se primećuje da ga i na ženskim telima više privlači kada liče na muška. Na nivou filozofije kulture, kvir pogled na nabujalost životne snage afričkih zajednica poslužio je za ocrtavanje svojevrsne utopijske paradigme za oživljavanje posustale evropske civilizacije – smatra Perišić.

Kada je reč o poetici Selenića, Pekića i Albaharija u svetlu kvir teorije, naš sagovornik kaže da su pomenuti pisci, u okvirima svojih manje ili više tradicionalno fundiranih opusa, pronašli prostor da „na vrstan umetnički način tematizuju seksualnu i ostale Drugosti”.

– Slobodan Selenić je u 80-im godinama prošlog veka donekle još uvek morao da izlazi u susret nekim stereotipima i da, recimo, homoseksualni identitet junaka oslikava kao „nastran” ili da ga smešta u područje nacionalno različitog (romani „Prijatelji” i „Očevi i oci”). Ali i u tome je jedan kvir obrt koji razotkriva „stidna mesta” sopstvene kulture baš kao tekstualne šavove podložne jednoj drugačijoj hermeneutici. Borislav Pekić je u trećem tomu svog impozantnog „Zlatnog runa” uveliko izvršio integraciju centralnog i marginalnog toka u razmatranju kvir identiteta. Za razliku od kvir paraknjiževnosti, koja neretko tematizuje umetnički slabo uobličeno uživanje u čulnim zadovoljstvima, Pekić je stvorio polifoniju u kojoj sasvim „prirodno” jedan od glavnih nosilaca nacionalne epopeje biva i homoseksualac u veoma vešto dramaturški uobličenoj ljubavnoj priči – kaže Igor Perišić.

ČITAJTE:  "Scene" – Ana Ćurčin izdala prvi album primenjene muzike

Kako napominje, kod Albaharija, u romanu „Brat” iz prve decenije 21. veka, već se približavamo novom momentu u okviru kvir književnosti. Reč je o predstavljanju transrodnog junaka, onoga koji ima fluidni identitet i u smislu svoje muško-ženske spoljašnjosti. Pripovedanjem o brutalnom kažnjavanju zazornog transrodnog identiteta u jednoj zemunskoj birtiji posredno se, brehtovski, pledira i za građanski hrabru akciju pri susretu sa svim vidovima nasilja motivisanih homofobijom i transfobijom, navodi Igor Perišić.

Izvor: Politika


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.