Promena je moguća samo ako napustimo svoja četiri zida

Kako to da živimo u zemlji u kojoj gej premijerka legitimno postaje majka, a svim drugim gej osobama je to pravo uskraćeno? Do kad će se transrodne osobe zvanično klasifikovati kao poremećene? Kako su priče o nezavisnom Kosovu našle svoje mesto u prajd retorici i kakva je ta Srbija koju sanjaju pripadnici LGBTI zajednice?
Uoči Pete parade ponosa, koja se, kao veliko finale prajd meseca, održava u Beogradu 29. juna, od u 11 sati u Pionirskom parku, na ove i druge goruće teme razgovarala sam sa Anđelom Čeh, aktivistkinjom Udruženja građana Egal.

– Koji su zahtevi sa kojima ove subote izlazite na Prajd?

Zahtevi ovogodišnjeg Prajda se odnose na hitno pravno regulisanje istopolnih zajednica, koji jesu realnost, a pravni okvir bi omogućio i određenu vrstu sigurnosti i prava koja se uzimaju kao data i neupitna i koja se često zaboravljaju kada se u javnom diskursu govori o ovakvim zajednicama, a to su nasleđivanje, osiguranje i izdržavanje u slučaju nezaposlenosti, odlučivanje i posete u slučaju bolesti partnera_ke i slično. Pored toga, tražimo depatologizaciju trans identiteta u skladu sa novom Međunarodnom klasifikacijom bolesti i poremećaja Svetske zdravstvene organizacije i dostupnost hormonske terapije za trans osobe, senzibilizaciju zaposlenih u javnom sektoru za rad sa LGBTI osobama, kao i opredeljivanje budžetskih sredstava namenjenih NGO sektoru za rad organizacija koje se bave zaštitom LGBTI osoba.

– Šta se u Srbiji promenilo od parade 2010?

Svakako da se čitava slika promenila za ovih devet godina. Možda najvažnija promena jeste ta da smo uspeli da se izborimo da, u junu, više ne šetamo zatvorenim gradom i okruženi prstvenovima, kordonima policije i borbenim vozilima. Jer su ta vremena, na sreću, prošlost.

Samo u poslednjih pet godina su vidljivi pomaci: otvoren je prvi Drop-in centar za LGBTI osobe u Beogradu, donet je zakon i prateći pravilnik kojim se omogućava izdavanje ličnih dokumenata trans osobama, doneta je prva presuda koja je uključila zločin iz mržnje kao otežavajuću okolnost i to baš na osnovu seksualne orijentacije. Pored toga, značajno je podignuta vidljivost LGBTI zajednice u medijima i imamo jaku kulturnu i umetničku kvir scenu. Percepcija se polako menja, što opšte javnosti, što relevantnih institucija, ali to je još uvek daleko od sasvim otvorenog društva u kome nema straha od diskriminacije i nasilja.

– Kako to da imamo gej premijerku a i dalje tapkamo u mestu kad se radi o ljudskim pravima pripadnika LGBTI zajednice?

Manjinska pitanja i posvećenost njihovom prepoznavanju, problematizovanju i rešavanju su pitanje političke volje i odluke da se na tome radi. Postavljanje Ane Brnabić na mesto premijerke Srbije svakako jeste uticalo na vidiljivost zajednice i delimično na stavove opšte javnosti, međutim, promene o kojima mi govorimo zahtevaju sistemsko rešenje u koje mora da se uključi ceo državni aparat, a posebno zakonodavna vlast. Njihovo iniciranje bi moglo da bude njen izraz podrške ovakvoj promeni, ali ovakva rešenja ne mogu da se svedu na odluku samo jedne osobe.

– Kako konkretno izgleda LGBTI aktivizam ovde, šta je najznačajnije što ste radili proteklih godinu dana i možeš li da nam navedeš neke pozitivne primere iz prakse kroz koje ste zaista videli da ste doprineli stvarnom pomaku?

Za mene ja aktivizam način života, ne posao i mogu da budu sve one velike i male stvari koje svakodnevno radimo za zajednicu i za nas same, da bismo živeli u društvu kakvo želimo (od važnih sastanaka sa zvaničnicima, pisanja predloga legislativa, preko izlaska na teren, stalne prisutnosti i razgovora, pa i na društvenim mrežama, do argumenata i kontraargumenata sa slučajnim prolaznicima i zaposlenima u lokalnim prodavnicama). Mi najviše radimo sa ljudima. Egal je u stalnom i direktnom kontaktu sa LGBTI osobama koje su u stanju potrebe i pružamo pomoć i podršku, tako da govorimo o svakodnevnoj istrajnoj borbi i “malim” pobedama. Upravo je to mesto za koje smatram da je najvažnije usmeravati energiju i resurse – ukoliko samo jednoj osobi tokom jednog dana, bar i za trenutak, bude bolje, zna da nije sama i da uvek ima kome da se obrati i koga da uz nju stane, to je velika stvar. Jedan od najznačajnijih uspeha Egala je svakako i otvaranje Drop-in centra za LGBTI osobe u Beogradu, gde se pružaju usluge koje su kreirane u skladu sa specifičnostima zajednice: urgentan odgovor na nasilje i diskriminaciju, psihosocijalno, parnjačko i pravno savetovanje, grupe podrške i druge usluge koje odgovaraju na realne potrebe. Veoma sam ponosna na čitav proces uspostavljanja Drop-in centra, koji je trajao skoro pet godina, kao i na činjenicu da je otvoren i funkcionalan.

– Primećuje se u poslednje vreme upliv nacionalizma u prajd retoriku. Da li su to babe i žabe i šta rade zajedno u istoj rečenici?

Akcenat je na bojenju Srbije u dugine boje, a to sigurno nije nacionalistička retorika. To pouzdano znamo, pošto nam je gomila desničara zamerila na ovoj mapi.

– Misliš li da će na ovim prostorima prajd ikada biti shvaćen kao zabava i zašto ne?

Prajd nije zabava i bilo bi kontraproduktivno da bude tako shvaćen. Prajd je, pre svega, protest. Bilo da se radi o povorkama koje možemo da vidimo u Berlinu ili Amsterdamu, na kojima se slave inkluzija i tekovine demokratskog društva, ili je u pitanju Beograd – Prajd je politički čin protesta za bolje, naprednije i otvorenije društvo, koje poštuje i uključuje različitost, svu različitost, a ne uskraćuje osnovna ljudska prava svojim građankama i građanima. Čak i tamo gde je možda shvaćen kao zabava je i dalje trenutak osvajanja javnog prostora, u vidu podsetnika na to kakva su vremena minula, gde se stiglo i koliko još treba da se radi.

– Kako na tebe utiče antagonizam velikog dela gej zajednice prema Prajdu, kako ga tumačiš i kako bi odgovorila onima koji su u fazonu da nikad ne bi izašli u tu šetnju iako su LGBTI osobe?

Pojavljivanje i učestvovanje na Prajd šetnji je odluka koju svako treba da donese za sebe, skoro kao i autovanje. Za mene je Prajd svakog dana, a tog jednog imam pravo da ponosno nosim zastavu i zastave, koje su moje i da progovorim najglasnije o tome šta sve treba da se promeni. Sigurno da postoji i doza straha, da postoje ljudi koji nisu aut i da ne žele da budu povezani sa LGBTI pokretom – baš zbog njih i šetam. Da mogu da budu slobodni da žive onako kako žele, bez obzira da li nekada ili ikada šetati na Prajdu ili ne. Sa druge strane, možda ne misle da će nešto na taj način da se promeni, ali ja duboko verujem da nije tako. Samo dok skrećemo pažnju, dok smo glasni i ponavljamo zahteve, dok nismo u svoja četiri zida, postoji šansa da utičemo na to u kakvom društvu živimo. Ja bih uvek izabrala da probam, ponovo i ponovo.

– Moramo li da imamo dva Prajda i šta su posledice takvog raskola u zajednici?

LGBTI zajednica, kao i bilo koja druga zajednica, nema jednoobrazno mišljenje i stavove. Samim tim nema ni jedinstvenog stava, čak ni kada je u pitanju Prajd. Dva Prajda mogu najviše da utiču na LGBTI zajednicu i na masovnost i prisustvo na samim događajima i odjek u tom smislu. Međutim, više događaja koji povećavaju vidljivost zajednice, povećavaju i priliku za promene.

– Da li se i kada nadaš usvajanju bilo kog zakona koji će poboljšati kvalitet tvog života u ovoj zemlji?

Sasvim sam sigurna da je taj trenutak blizu. Država, niti bilo koji sektor, neće još dugo moći da ignoriše činjenicu da postoje i neke drugačije porodice i da nas odbacuju i uskraćuju mogućnosti samo zbog toga koga volimo ili kako izgledamo. Ne, ja kao lezbejka, ne želim nikakav poseban tretman. Želim da živim, radim, stvaram i doprinosim, kao i svaka druga građanka i građanin i da ne moram da strepim da li će moja država da me zaštiti i pruži mi pravnu sigurnost i mogućnost razvoja i napretka, kao i svima drugima.

– Nedavno se desio slučaj prebijanja dve lezbejke u Londonu u metrou jer su odbile da se poljube. Koliko se u Srbiji razlikuje odnos prema ženskim i muškim gej parovima? Šta ti kao lezbejki ovde najviše smeta?

Ovo je važno i kompleksno pitanje i svakako jeste tema o kojoj se malo govori. Postoji trend objektivizacije i fetišizacije lezbejki i njihovo “opravdavanje” u očima cisrodnih strejt muškaraca, jer u njima vide oličenje ultimativne heteroseksualne fantazije – muškarac sa dve žene. Problem nastaje kada shvate da ispunjenje te fantazije izostaje. Ne zanima me to o čemu neko sanja, dok to nikoga ne ugrožava, naravno, ali mi vrlo smeta to što, upravo kroz ovakav primer, vidimo i položaj žena u društvu, uopšte, mizoginiju i svođenje ideje o ženi na to da predstavlja objekat za zadovoljenje različitih muških potreba i patrijarhalnih normi, kao da nekome nešto dugujemo. A onda, kada se pobunimo, femicid.

– Pitanje o kom se i dalje ne govori dovoljno je diskriminacija unutar same LGBTI zajednice. Koji su tu gorući problemi i kako njima stati na put?

Negiranje i odbacivanje trans identiteta je i dalje veliki problem. Kao što smo to skoro videli, ne samo u samoj LGBTI zajednici, već i u okviru drugih pokreta koji bi trebalo da budu srodni i podržavajući. O neprepoznavanju biskesualnosti takođe treba da govorimo. Tema su različite i to jeste nešto o čemu ćemo morati, unutar zajednice, još mnogo da razgovaramo, razmenimo stavove, iskustva i informacije.

– Kakav bi Prajd volela da vidiš u Beogradu, a u kakvoj Srbiji da se probudiš jednog dana?

Volela bih da se probudim u Srbiji gde ne moram svakog jutra da odlučim da se ne plašim i gde ne moram da strepim ko će mi se tog dana javiti sa kakvim problemom, pretnjama i iskustvima. U kojoj se deca u školi ne maltretiraju zbog toga što su drugačija, na bilo koji način. U kojoj se svaki oblik nasilja, diskriminacije, govora mržnje i svih drugih oblika kršenja ljudskih prava sankcionišu, bez ozbira na to ko je počinilac_teljka. U kojoj dobijemo adekvatnu pomoć, kada nam je potrebna. U kojoj se niko ne plaši da drži za ruku osobu koju voli. U kojoj nas ne otpuštaju zbog toga koga volimo, sa kim živimo, da li smo trudni, koje nam je boje koža i tome slično. U kojoj su svi LGBTI identiteti prepoznati. U kojoj mogu sa svojom partnerkom da kupim stan i da ne brinem šta će sa njim da bude ukoliko se nekoj od nas nešto desi, i za koju mogu da se udam, ukoliko tako odlučim. I onda tako, odemo na Prajd na kome nas ima mnogo – LGBTI osoba, prijatelja_ca, porodica, komšija_inica, mladih i starih, šefova_ica, doktora_ki, penzionera_ki, ljubimaca i na kome smo i dalje glasni u borbi za svoja prava, kao i prava drugih zajednica koje su manjinske i marginalizovane.

Izvor:: Noizz.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.