LGBT roditelji u Srbiji: Brinemo o detetu, radimo, družimo se…


Ako su dve mame, onda pitanja ko je tu tata, a ako su dvojica tata, onda pitanja ko je tu mama.

LGBT porodice kod nas nisu pravno vidljive, ali itekako postoje.

Na primer, bivša premijerka, a odnedavno predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić živi u istopolnoj vezi i ima dete sa svojom partnerkom. Ali to je Ana Brnabić, ona nije obična građanka i ne suočava se sa brojnim izazovima kao ostale “dugine porodice”.

Puno truda i međusobne podrške je potrebno da bi LGBT porodice u Srbiji, koja u 21. veku dovodi u pitanje roditeljstvo istopolnih parova, a žmuri na sirotišta prepuna napuštene dece i nasilje u tradicionalnim porodicama, bile koliko-toliko prihvaćene.

Okruženi predrasudama, neznanjem, strahom, “dugine porodice” su pre svega ljubav.

List “Danas” razgovarao je (anonimno) sa nekoliko istopolnih parova iz Beograda koji imaju decu o tome kako su se oslučili da se ostvare u roditeljstvu, kakav je jedan običan dan njihove porodice, šta bi poručili LGBT osobama koje razmišljaju da postanu roditelji…

Ovo su njihove priče.

Sandra i njena partnerka imaju troje dece. Po zakonima Srbije, ona je samohrana majka.

“Ja sam jako rano osvestila svoju želju da budem mama. Imala sam jako blizak odnos sa svojom majkom, ispunjen ljubavlju i podrškom. I to je bilo nešto što sam i ja želela da dam i izgradim u odnosu sa svojom decom”, počinje Sandra.

Ali, dodaje, kako sam postajala svesna svoje seksualne orijentacije činilo se da rastu i prepreke da to roditeljstvo ostvarim.

“Nisam imala primere oko sebe drugih mama koje su lezbejke, njihova iskustva, dalje zakon u našoj zemlji nije tada prepoznavao moj i partnerkin odnos (što je i danas slučaj), a tada nije postojao ni zakon o biopotpomognutoj oplodnji u našoj zemlji. Ono što me je osnažilo bila je velika podrška porodice i prijatelja. Kao i rad na sebi i osnaživanje kroz psihoterapiju. Sve to dalo mi je snagu da se upustim u taj put ka roditeljstvu”, kaže Sandra.

Sve informacije je uglavnom morala sama da potraži po Internetu i stranim forumima gde je mogla da čita o iskustvima drugih žena, a ceo proces inseminacije morao je da se desi u inostranstvu jer to tada nije bilo moguće uraditi bez muškog partnera u Srbiji.

A kako izgleda jedan običan dan u njihovoj porodici?

“Mi smo petočlana porodica sa tri kućna ljubimca. Dve mace i psom. Dakle veoma je živo od ranog jutra. Ja sam ta koja psa vodi u jutarnju šetnju, a moja partnerka priprema doručak za sve nas. Klinci su naravno najsrećniji kada im mama priprema palačinke. Kasnije krećemo na posao, a njih vodimo u vrtić. U vrtiću znaju da smo dve mame. I za sada nije bilo nekih negativnih reakcija. Mogu da kažem da osećam da smo prihvaćeni. Nekog čuđenja je možda bilo na početku, ali vremenom ljudi shvate da se ni po čemu ne razlikujemo od drugih porodica”, ističe Sandra.

Ponekad decu iz vrtića pokupi ona, ali češće to radi njena partnerka.

“Kada stignemo kući trudimo se da nešto radimo zajedno. Ako je lepo vreme izađemo u dvorište, ako nije igramo neke društvene igre, čitamo, gledamo crtani. Večeramo zajedno kasnije i imamo svoje rituale pred spavanje. A sutra krećemo u nove radne pobede”, objašnjava Danasova sagovornica.

Upitana koliko su otvorene prema okolini, u smislu da li komšije, vaspitačice znaju da su dve mame, Sandra kaže da su autovane svuda otkako su deca progovorila.

ČITAJTE:  Gej mladić prekinuo štrajk glađu, nezadovoljan postupanjem policije

“Prosto oni obe oslovljavaju kao mama na svakom mestu. Kao što sam pomenula, u vrtiću smo rekle odmah pri upisu. Bilo nam je bitno da odmah znamo da će sredina u koju deca dolaze biti podržavajuća. Nekima iz komšiluka koji su nam bliži smo rekle, sa nekima prosto nemamo takav odnos. Ali oni čuju i znaju da smo obe mame. Verujem da su neki možda zbunjeni i imaju pitanja. Do sada nam se niko od njih nije obratio sa pitanjima, ali nismo imale ni neprijatnosti. Ono što ponekad umara je to što često tamo gde nas ne poznaju predpostavlju tradicionalnu porodicu. Najčešće kada smo u kontaktu sa nekim novim institucijama. Pa se pitaju gde je tata i ko je kome tu šta. Tako da često moramo da objašnjavamo ali smo već prihvatile da je to tako”, priča nam Sandra.

Na inicijativu Organizacije za lezbejska ljudska prava – Labris osnovana je neformalna grupa “Dugine porodice” sa ciljem osnaživanja LGBT+ roditelja, roditelja koji imaju LGBT+ decu i budućim roditeljima.

Kako ukazuje, ono što je dobro je da sve više ima sličnih porodica našoj zemlji.

“Labris okuplja grupu Dugine porodice i ta razmena iskustva i podrška unutar grupe veoma znači. Kako nama kao roditeljima tako i deci. Tako da je pored podrške prijatelja i porodice, podrška i članova ove grupe bitna za nas. Pogotovo u predstojećim izazovima. Jer pred nama je tek osnovna škola i verujem da će tu biti više izazova”, smatra Sandra.

Upitana šta bi poručila LGBT osobi ili paru koji žele da imaju decu u Srbiji, odgovara da “nisu sami”.

“Da ima sličnih parova i porodica. Da informacije, pravnu, psihološku podršku i razmenu iskustva mogu da dobiju u grupi Dugine porodice Srbija”, navodi Sandra.

N. je oduvek želeo da postane roditelj, ali je znao da se to neće desiti kako se inače dešava u strejt odnosima.

“Iako znam da nije jednostavno pronaći odgovarajuću partnerku koja je spremna da dobije dete na ovaj način, kod mene je to sve teklo spontano. Dogovorio sam se sa mojom dugogodišnjom prijateljicom da imamo zajedničko dete, ali smo zbog raznih okolnosti naš dogovor ostvarili tek nakon 10 godina i, konačno, dobili dete. Sam proces trudnoće nije se razlikovao od onoga kroz šta prolaze i strejt parovi, to je podrazumevalo redovne preglede, kontrole i na kraju – porođaj. Ona je takođe iz LGBT+ zajednice, ima svoju partnerku, te je nas u roditeljskom odnosu četvoro – njih dve, moj partner i ja”, priča Danasov sagovornik.

On ukazuje da su svi složni što čini da su dogovori oko roditeljstva jednostavniji.

“Dete provodi deo nedelje kod nas, a drugi deo kod majke i njene partnerke. U tom smislu, nema nekih specifičnijih razlika – vodimo ga u vrtić, na treninge, slobodne aktivnosti provodimo u parkovima, dosta putujemo i družimo se sa prijateljima. Ako je dete vikendom sa nama, onda to podrazumeva dodatnu organizaciju aktivnosti kako bismo ispunili dan, pa odlazimo u pozorišta ili bioskope, idemo kod prijatelja na vikendicu gde se često okuplja velika ekipa i tome slično”, priča N. kako izgleda njihova svakodnevnica.

Za njega je jedno od ključnih pitanja to koliko su otvoreni prema okolini.

ČITAJTE:  EU: Odnos Srbije prema Romima i LGBT populaciji izaziva zabrinutost

„Otvoreni smo u meri u kojoj je to moguće, ali se isto tako i ne skrivamo. Svi naši prijatelji znaju da živimo život dugine porodice i daju nam maksimalnu podršku. Moja majka je takođe veoma otvorena i prihvata nas u potpunosti, često ide sa nama na putovanja i skoro svake nedelje smo kod nje na porodičnom ručku. Komišije u našoj zgradi, koja je mala i nema puno stanova, primećuju da živim s partnerom i da često dete provodi vreme kod nas, ali do sada nismo imali nikakve neprijatnosti, niti je neko dodatno ispitivao o čemu se tu radi“, kaže naš sagovornik.

Međutim, dodaje da to ne znači da je sve idealno.

Po njegovom mišljenju, pitanje je u kojoj meri bi šira zajednica prihvatala ovakvu porodicu, kada bismo u potpunosti otvoreno išli i govorili o tome.

„Verujemo da je neophodno podizanje svesti o postojanju duginih porodica – to je termin koji se odmoćio i ne bismo znali da upotrebimo neki ispravniji. Takve porodice, poput naše, kojih ima dosta u Beogradu i drugim malo većih gradovima u Srbiji, suštinski ne predstavljaju problem, niti pretnju strejt porodicama. Naprotiv, porodice poput naše samo mogu doprineti sigurnosti dece, jer u LGBT+ zajednicama na čin dobijanja deteta se, uglavnom, odlučuju samo oni koji su istinski za to zainteresovani i koji imaju jaku želju. Ne znam za primere iz LGBT+ zajednice koji su se odlučili da dobiju dete zato što je to po načelima zajednice. Samim tim i ta deca su zaista voljena i pridaje im se velika pažnja“, ukazuje N.

Na pitanje šta bi poručio LGBT osobi ili paru koji žele da imaju decu u Srbiji, N. odgovara da ukoliko su zaista voljni i spremni da imaju dete, ohrabrio bi ih da učine taj korak.

“Možda nije uvek jednostavno i podrazumeva dodatna pribojavanja i ulaganja, ali je definitivno vredno svega. A deca definitivno zaslužuju roditelje koji će im biti maksimalno posvećeni, svesni svih njihovih potreba i koji će ih učiti da prihvataju različitosti i sa njima odrastaju – to je, sigurni smo, ono što dugine porodice svakako nude”, ističe N.

Sledeća Danasova sagovornica koja je pripadnica LGBT zajednice a koja je nedavno postala majka je M.

Objašnjava nam da dugo nije imala niti želju ni potrebu da bude roditelj.

“To je kod mene sporo sazrevalo i prvi put sam želju osetila 2017 godine, i onda je krenuo put za ostvarivanje istog. Nisam mnogo polagala nade jer mi je na prvoj kontroli postavljena dijagnoza steriliteta, tako da sam se dosta obeshrabrila. Prvo sam krenula da menjam svoje navike i da svoj život organizujem tako da mogu više da bude okrenuta sebi. Najvažnije mi je bila odluka da li da idem preko državnog programa i da to bude putem banke, ili da ipak to bude sa nekim ko mi je poznat. Mnogo sam razmišljala iz ugla deteta i šta bi za dete bilo bolje a ne šta bi meni bilo „lakše“. U svakom slučaju, sa partnerkom smo donele odluku da uđemo u avanturu zvanu ko-roditeljstvo sa poznatim ocem, koji način odgajanja dete zahteva dosta uklapanja, razumevanja, svađa i dogovora, ali nakon dve i po godine od rođenja ćerke mislim da smo doneli ispravnu odluku”, priča nam M.

Dodaje da radni dani u njenoj porodici izgledaju tako što se rano ustaje oko 5.30 časova, “pa imamo prvo jutarnje maženje sa ćerkom i igru, potpom se spremamo za jasle i posao”.

ČITAJTE:  Gej imigranti dobijaju podršku i prihvatanje u Americi

“Posle podne je rezervisano za odmaranje, igru i druženje. Veče je kod kuće, i krećemo sa ritualom za spavanje: Sasvim ujednačeno i lepo. Vikendi su za druženja, obilazak parkova, vikendice, proslave, pozorišta i koncerte”, priča nam M.

Dodaje da je potpuno otvorena u proodičnom okruženju i najbližim prijateljima i saradnicima, ali da na poslu sa klijentima i sa trećim licima ne smatra da treba da znaju njenu intimu, odnosno da se ta tema ne dotiče u razgovorima na taj način.

“Što se podrške tiče, nema je u potpunosti. Moji roditelji i braća su delimično prihvatili koliko oni imaju kapacitet, od bliskih prijatelja imam potpunu podršku ali ih zato nema mnogo”, kaže M.

Danasova sagovornica poručuje LGBT osobi ili paru koji žele da imaju decu u Srbiji da se dobro pripreme i da veruju u sebe i svoje kapacitete, “jer je dete najveća ljubav i najveća odgovornost koju čovek može da doživi u životu”.

Poslednjih šest godina moja partnerka i ja živimo zajedno sa mojim sinom, počinje svoju priču još jedna Danasova sagovornica.

“Iako sam ja biološka majka, moj sin na neki način ima dve majke, uz tatu (mog bivšeg supruga). Tako da naša porodica izgleda malo drugačije, ali suštinski je kao i kod nekih drugih razvedenih ljudi, kod kojih jedan od roditelja ima novog partnera sa kojim živi. Porodicu mogu činiti i ljudi koji su u bliskoj vezi, partnerskoj ili nekoj drugoj, ali koji možda nemaju decu, ljudi koji su oslonjeni jedno na drugo i dele svakodnevnicu, tako ne mislim da postoji samo jedan „validan“ tip porodice. Ako čovek malo bolje pogleda oko sebe, videće da „drugačije“ porodice postoje svuda oko nas”, ističe ona.

Što se tiče njene porodice, ona funkcioniše kao bilo koja druga.

“Brinemo jedni o drugima, o detetu, radimo, kuvamo, obavljamo kućne poslove, družimo se, planiramo letovanja… Pretpostavljam da jedan naš običan dan izgleda kao kod svih ostalih porodica”, kaže J.

Dodaje da je njena partnerka otvorenija prema sredini od nje, “ali to nije zato što sam imala neka neprijatna iskustva, već zato što porodicu doživljavam kao neku intimnu sferu, prosto ne osećam potrebu da bilo kome objašnjavam svoju seksualnost ili zašto živim sa ženom, a ne sa muškarcem”.

“Po mom mišljenju najvažnije je da čovek ima podršku porodice i najbližih prijatelja, što je u našem slučaju prisutno, a svakako bi bilo prijatnije i da društvo bude otvorenije po tom pitanju, ali nije da to utiče značajno na naš život. Najveće brige svakog roditelja, pa i gej roditelja, vezane su za decu i za to kako će biti prihvaćena u društvu i da li im se može desiti nešto loše i neprijatno”, ukazuje J.

Po njenom iskustvu, veruje da postolje ljudi koji imaju više talenta za roditeljstvo, kao i oni koji definitivno nisu za to da imaju decu.

“Isto tako mislim da se većina roditelja trude da budu što bolji i da to nije uvek lako. Ako je neka osoba stabilna, zrela i ima život koji je smislen i bez dece, onda je nebitno da li je gej ili strejt, ako želi porodicu, ima pravo na to”, naglašava naša sagovornica.

Izvor: Danas


Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.