Kritika filma Šarlatan: Kompleksnost duše u totalitarnom uređenju

26. FESTIVAL EVROPSKOG FILMA PALIĆ
Šarlatan
režija: Agnješka Holand
scenario: Marek Epstajn
zemlja: Češka/Irska/Slovačka/Poljska, 2020.

Iako iz nekog nejasnog razloga ime Agnješke Holand asocira na autorski filmski pravac, zapravo se radi o zanatliji i svetskoj putnici koja celog života traga za dobrom pričom.

Nakon što ih je redovno pronalazila u istorijskim okvirima filmova kao što su „Gorka žetva“ ili „Europa, Europa“ („Hitlerjunge Salomon“), put ju je prirodno odveo ka američkoj televiziji na kojoj su upravo tada, oko 2000. godine, na viši nivo forme i stila podizani i dalje „svetopismeni“ scenariji.

Trajalo je to uzvišeno tezgarenje skoro dve decenije, sa CV-jem ispunjenim epizodama serija kao što su „Žica“, „Afera“, „The Killing“, „Kuća od karata“.

U pauzama, dogodio se film „U tami“ 2011. godine, uspešan jer je predstavljao koračanje po proverenoj teritoriji, da bi, nakon televizijskog penzionisanja, surovo otrežnjenje predstavljao film „Tragom kostiju“ iz 2017. godine.

Radilo se o stilskom haosu, savremenom, angažovanom trileru sa borbom za prava životinja kao osnovom, sa desetinima ničim pozvanih „dron“ kadrova verovatno pravilno upotrebljavanih u televizijskim serijama, sa generičkom filmskom muzikom koja podiže uzbuđenje u najtrivijalnijem mizanscenu (ako se dobro sećam, uporedio sam to sa odlaskom do trafike dok iza vas tuče muzika iz „Psiha“).

„Šarlatan“, čija se fabula odvija u Češkoj od Prvog svetskog rata do pedesetih godina prošlog veka, povratak je u poznate, rediteljski nepretenciozne predele.

Jan Mikolašek, istorijska ličnost, je nadrilekar koji kroz dva sistema, kapitalistički i socijalistički (zapravo tri, budući da je život i rad započeo u poznom prosvećenom feudalizmu Austrougarske) leči pacijente iz svih društvenih klasa propisujući lekovite trave na osnovu vizuelne analize mokraće.

Kako se to procentualno u stvarnosti završavalo, ko zna, dok film glavnog junaka predstavlja kao majstora svoje „struke“, čoveka koji se drži onoga što provereno zna, umanjujući svoj značaj pripisivanjem polovine izlečenja pozitivnom razmišljanju pacijenata.

Iako kvazilekar, takođe se religijski drži Hipokratove zakletve, lečeći svakoga od Martina Bormana do posleratnih čeških aparatčika (i od svih njih uzimajući ozbiljan novac koji zatim zna da dobročiniteljski ustupi onima kojima je neophodan – voli on svoju vilu, automobil, trodelna odela, ali droga br. 1 bilo je i ostalo lečenje).

Film, dramaturgijom mini serije, teče u dva vremenska toka.

Prvi je bogat događajima i stoga sublimiran, prateći genezu glavnog junaka od redova austrougarske vojske koji saborcima leči rovovske tegobe namazima i čajevima, do osobe pred čijim vratima svakog dana čekaju stotine nesrećnika kojima je akademska medicina uspostavila dijagnozu pre nego što će ih prepustiti prirodnom biološkom toku bolesti.

Drugi, detaljniji, prati događajima siromašniji a tematski izazovniji period tokom pedesetih kada socijalističke vlasti rešavaju da stanu na kraj Mikolašekovoj praksi.

Scenario razlog njegovog pada ostavlja neizrečenim, dok gledalac sam može da upiše moguće uzroke, time dodajući tematske tačke.

Recimo, socijalistička dogma ne trpi konkurenciju, što znači da će glavni junak održavati glavu iznad vode dok god u strukturama vlasti ima dovoljno pojedinaca koji mu duguju zdravlje.

No, možemo se zaustaviti i na Mikolašekovom malograđanskom životnom stilu praćenom homoseksualnom vezom koju decenijama održava sa jedinim pomoćnikom, pa će nam biti jasno da je njegov pad u doba strahovlade bezgrešnih bio samo pitanje trenutka.

Društveni element drame je sukob jednodimenzionalnosti i dvosmislenosti.

Mikolašek je u nekim momentima moralno nakazan, terajući svog ljubavnika da njegovoj trudnoj ženi da trave za izazivanje pobačaja.

No, kada sagledamo razumno, da li je tim činom izvršio neopravdan zločin ili spasao jedno biće od odrastanja u laži i skoro izvesnog porodičnog nasilja kome bi bilo izloženo?

Ili, scena iz mladosti kada mu ruralna travarka koja ga je naučila analizi mokraće preda džak mačića za davljenje u potoku.

Mikolašek, čim zamakne u šumu, besno izudara džak o stenu.

Sadizam ili racionalnost?

Svaki udarac trenutno je okončao jedan životinjski život, verovatno milosrdnije od davljenja u vodi, dok sam čin ubicu oslobađa agresije koja se svakodnevno skladišti posmatranjem beskonačne trake zahtevnih bolesnika.

Takva je kompleksnost duše nepozvan gost u totalitarnom uređenju i neizbežno vodi ka mučeništvu.

Na kraju, shvatamo da je sam naslov filma ironičan, i da je glavni junak taj koji je svestan svojih mogućnosti i ograničenja, dok je društvo istinski šarlatan.

Češko društvo pedesetih, da ne bi bilo zabune.

Piše: Pavle Simjanović
Izvor: Danas

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.