Ispovest lezbejki koje su pokašale da se venčaju u Srbiji

Zvaćemo ih Vanja i Dragana, a obe imaju svoja prava imena. Fotografisaćemo ih da im se ne vide lica, a nisu bez noseva, očiju i ušiju. Dok pričamo, nesvesno ćemo se okretati okolo, iako nikakvu zaveru nismo kovali.

Sedeo sam sa dve lezbejke. Zvuči teško i pežorativno ta reč, zar ne? Bilo bi rodno ili već kako korektnije a i lakše podneti da piše dve ženske gej osobe ili dve pripadnice LGBT populacije ili dve dame istopolnih sklonosti ili…. Ne, one su lezbejke (još preciznije, lezbijke) i nije to pogrdan izraz, samo smo ga mi takvim napravili. Pa smo ga još nadogradili u lezbače, lezbose, džuvljarke… Cela kompozicija predrasuda na tu temu prolazila je ulicom pored kafea u kom smo sedeli, a i sam sam bio barem jedan kupe ako ne i vagon te kompozicije.

Jer, kad sam se odlučivao na razgovor sa njima ni sam nisam bio načisto da li to radim zbog novinarskog izazova da vidim kako ta “čudna vrsta” izgleda iz neposredne blizine i u razgovoru, šta to one, zapravo, hoće ili zato što želim da ih razumem i pomognem.

Neuspelo venčanje

Da ne patetišemo, ali sedeo sam sa ljudskim bićima koja je od mene više razdvajao nakupljeni strah i teret odbacivanja, nerazumevanja, prezira i stigme nego različita seksualna sklonost. Te dve devojke su bile umorne od dugog, tačnije večitog skrivanja, objašnjavanja, bežanja, dokazivanja sebi i drugima, borbe sa društvom i sopstvenom prirodom… Bile su tu da kažu šta imaju, bio sam tu spreman da saslušam i prenesem to što im je na duši, a nakupilo se toga.

U jednom trenutku htele su da zasnuju porodicu, tačnije da stupe u istopolno partnerstvo, kako se to zove, skupile su hrabrost i pre nepun mesec dana otišle u jednu beogradsku opštinu. Za divno čudo, matičarka ih nije dočekala mrkog pogleda i sa željom da im što pre vidi leđa, ali im nije mogla izaći u susret.

– Nismo doživele diskriminaciju, ali ona nam je, izvinjavajući se, objasnila da zbog zakonskih ograničenja ništa ne može da uradi, tako nešto zakonski nije prepoznato. Čitala nam je članove, pominjala i Ustav i bilo nam je jasno da smo uzalud dolazile. Možemo mi to da uradimo u nekoj od evropskih zemalja gde je istopolno partnerstvo dozvoljeno, ali nam to u Srbiji ne bi važilo, tako da bismo bili na istom – objašnjava Vanja.

Život u laži

Neće one brak, neće ni decu. Hoće da žive zajedno i da imaju prava i privilegije kao heteroseksualni parovi u ozakonjenoj zajednici – da mogu da dele bankovni račun, da imaju zdravstveno osiguranje i zdravstvenu zaštitu, uvid u medicinsku dokumentaciju partnerke, zaštitu porodice od nasilja, imovinske i porodične olakšice… Zato su rešile da tuže državu Srbiju čiji Ustav predviđa jednaka prava za sve njene građane, uzele su advokata i stvar će terati na sud. Svesne su da je pred njima neravnopravna i neizvesna borba, ali joj vide smisao u činjenici da možda jednog dana neku drugu Vanju i Draganu matičar ne vrati iz opštine već da ih venča.

– Znam ja da je ovo bauk, mi smo tradicionalno društvo koje priznaje i naviknuto je na to da brak postoji samo između muškarca i žene. Od rođenja i s kolena na koleno slušamo o svetinji braka, bez obzira na to što u toj svetinji svake nedelje neka budala ubije ženu kojoj se zakleo na vernost i ljubav. I mediji doprinose toj negativnoj percepciji istopolnih partnerstava, lošim emocijama koje izaziva odijum koji se oko toga stvara – kaže Dragana.

A taj odijum je težak, počev od onog u njihovim matičnim porodicama, preko škole, posla, ulice, društvenog života, prijatelja… Otprilike, nikako ili na jedvite jade, njihova priroda im je udarila žig koji od njih pravi porodične crne ovce. Prvo se godinama kriju, migolje, pretvaraju, to isto rade i najbliži srodnici koji i kad vide da „nešto nije u redu“ odbijaju da to prihvate i tako svi žive u teškoj, neizdrživoj laži koja ih pritiska. A kad odluče da o tome progovore… Ovako je to bilo kod Dragane:

– To je nešto o čemu se u porodici ne priča, naročito kao što je moja u kojoj je dominantan nacionalni i tradicionalni diskurs. Šta da očekujem od brata koji ide na stadione i urliče protiv ustaša, Šiptara, pedera… Iako nikome ništa nisam govorila, uvek se osećala tenzija, prikriveno sumnjičenje, sve dok nisam otišla da živim sama. Posle se to nekako malo popravilo. Sad tamo odlazim sa partnerkom, okupljamo se povodom nekih svečanosti, slava i pravimo se kao da je sve u redu. Istina, tokom vremena jesu se malo navikli pa mi se dešava da kad dođem sama pitaju za Vanju.

A Vanja je prvo rekla sestri, posle su vremenom saznali i roditelji, pa sad i ona kod svojih ponekad odlazi sa partnerkom.

– Sumnjam da su razumeli, ali bar se trude da prihvate – kaže ona.

Borba sa sobom

I nije to jedini otvoreni front, još teža je bila bitka u njima samima, bitka sa samim sobom. Vanja je svoje sklonosti ka istom polu otkrila još sa četiri godine, ali, ipak, kako sama kaže, do kraja osnovne škole nije ni znala šta je. Obe su prvo imale momke, ali su brzo shvatile da tu nešto nije u redu.

– Postojali su samo muško-ženski odnosi, nije bilo interneta, o homoseksualnosti se nije pričalo ili se govorilo kao o izopačenosti. Bila sam prvi razred srednje škole kada sam na autobuskoj stanici prvi put videla dve devojke kako se ljube. Imala sam žarku želju da im priđem i vrisnem – i ja sam jedna od vas, ali nisam imala hrabrosti. Sve sam pokušavala da se osnažim, bežala od svoje prirode. Razmišljala sam kako bi bilo divno da sam strejt ili da sam muškarac, bila sam u haosu i gušila sebe. U očaju sam izašla iz gej zajednice i punih deset godina se družila isključivo sa strejt ljudima u pokušaju da život učinim lakšim. Uzalud. Bilo mi je sve teže, dok na kraju nisam prelomila da to nije život koji treba da živim. I onda sam se vratila – svedoči Vanja.

Dragana je sebe kao gej osobu otkrila negde pri kraju osnovne škole.

– Tada sam shvatila da neću da imam decu, da mi se dopadaju devojke i iako su mi govorile kako ću vremenom promeniti mišljenje, nisam ga promenila – priča Dragana i rezignirano dodaje:

– Da li bi bilo lakše da sam strejt – bi, ali je..ga sad!

Strah od okoline

Saznaju to i na ulici, u društvu koje je, koliko god da su se u međuvremenu stvari u ovoj oblasti pomerile i dalje duboko tradicionalno i još mnogo vode će proteći Savom pre nego što prestanemo da se okrećemo za devojkama koje se na ulici drže za ruku, a tek muškarcima.

Dragana i Vanja ni danas nisu savladale strah od spoljnjeg sveta i onog trenutka kad izađu iz stana glume drugarice. Potencijalno nasilje je i dalje najveći problem za njih.

– Možemo da se opustimo samo u strogo kontrolisanom okruženju, gej klubovima ili frendli kafićima gde dolaze tolerantni ljudi. Ja sam davno prestala da se vozim gradskim prevozom i to zato što ne izgledam hetero normativno, strahujem od pogleda, komentara, reakcija, na kraju i od otvorenog fizičkog nasilja. Dešavalo mi se da od sve te strepnje dobijem anksiozni napad i počnem da se gušim – priča Vanja.

Čak i kada su u inostranstvu gde se na te stvari gleda tolerantno, one se ustručavaju da šetaju kao par, toliki je strah od reakcije i osude okoline. Osim toga, pogađa ih i to što su i u toj LGBT vidljivosti ženski parovi nekako ostali po strani.

– Kad nas prozivaju do sada je bilo, šta ti pederi hoće da šetaju. Niko nije govorio što ti pederi i lezbejke hoće da šetaju. U odnosu na gej muškarce, mi smo dodatno stigmatizovane – trpimo i mizoginiju i seksizam – kaže Dragana.

Obe se slažu da je u većim gradovima koliko-toliko dobro za njihovu zajednicu, ali da je biti seksualno različit u maloj sredini pravi pakao.

– Zato, ako ima ijedna pozitivna stvar što je Ana Brnabić tu gde je, to je što je sada cela Srbija čula da postoje i lezbejke – zaključuje Vanja.

Imovinska prava

Po budućem građanskom zakoniku partneri istog pola, dva muškarca ili dve žene, koji žive zajedno moći će da imaju zajedničku imovinu i pravo na izdržavanje, ali ne i da nasleđuju imovinu i usvajaju decu ili da budu uključeni u surogat materinstvo. To je saopšteno na nedavno održanim “Budvanskim pravničkim danima” u organizaciji Saveza udruženja pravnika Srbije i Republike Srpske.

Gej brakovi i partnerstva u svetu

Evropski sud za ljudska prava presudio je da države moraju zakonski urediti istopolna partnerstva, a na njima je da će omogućiti brak ili partnerstvo. Kod nas je organizacija Labris još 2010. godine izradila prvi nacrt Zakona o registrovanim istopolnim zajednicama, ali on nikada nije ni ušao u proceduru. Razlika između istopolnog partnerstva i braka je u tome što u istopolnom partnerstvu nije moguće usvajanje dece i vantelesna oplodnja, dok u bračnoj zajednici jeste.

Veliki deo evropskih zemalja su ozakonile ili istopolna partnerstva ili brakove istopolnih parova, a neke i jedno i drugo. Među onima koje priznaju obe zajednice su Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Mađarska, Italija, Holandija, Norveška, Austrija, Portugalija, Belgija, Danska, Finska, Irska, Island, Luksemburg, Malta, Španija, Švedska. U našem neposrednom okruženju istopolna partnerstva su odobrili Hrvatska, Slovenija i Grčka.

Izvor: Blic

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.