25 godina od ukidanja Paragrafa 175 i progona homoseksualaca

Nemačka je pre 25 godina ukinula Paragraf 175 Krivičnog zakona. Od tada se homoseksualni kontakti između odraslih osoba više ne tretira kao krivično delo. Ovo je pregled nemačko-nemačke istorije progona.

Godina 1994. je ušla u istoriju. Nelson Mendela je u Južnoafričkoj Republici položio zakletvu kao prvi tamnoputi predsednik te zemlje. U Evropi je otvoren tunel za drumski saobraćaj između Velike Britanije i Francuske, a i u Nemačkoj se dogodilo nešto istorijski važno.

Za nekadašnjeg saveznog državnog tužioca, Manfreda Brunsa to je bilo veliko olakšanje. Bruns, koji je i sam homoseksualac, za ukidanje Paragrafa 175. se borio decenijama. 11. juna 1994. je konačno došao taj dan: iz Krivičnog zakona je izbrisan takozvani ‘Paragraf o homoseksualcima’, na snazi još iz vremena kada je Nemačka bila carevina. Tako je okončano zakonsko progonjenje homoseksualaca u Nemačkoj koje je trajalo više od jednog veka.

Nacistički duh

Osnivanjem Nemačkog carstva 1871. godine, uveden je tzv. ‘Paragraf o homoseksualcima’, kako bi se kaznilo ‘protivprirodno bludništvo’ između muškaraca kaznom do šest meseci zatvora. Hitlerovi nacionalsocijalisti su to pooštrili pa je bio dovoljan poljubac ili požudni pogled da bi neko kao homoseksualac završio u zatvoru. U slučajevima ‘teškog bluda’, pretila je zatvorska kazna u trajanju do deset godina.

Savezna Republika Nemačka je nastavila da se čvrsto pridržava zakonskih okvira iz nacističkog vremena, dok se DDR vratila na staru verziju. Sa velikim žarom i uz pomoć nacističke ‘ružičaste liste’ , u Zapadnoj Nemačkoj su sprovedeni procesi protiv stotina hiljada homoseksualca i izrečene prekomerne zatvorske kazne.

Nekadašnji državni tužilac Bruns je siguran: “Bez ponovnog ujedinjenja (dve Nemačke prim. red.) ne bi došlo ni do ukidanja Paragrafa 175.” Jer, tobožnji zaostali istok je na takozvanom okruglum stolu uspeo da se izbori da Paragraf 175 i Zakon o abortusu koji su važili u Zapadnoj Nemačkoj – ne postanu svenemački zakoni

Bruns se priseća: “Zapadnonemačko društvo je već uveliko bilo spremno za tako nešto, ali nisu ubile spremne partije CDU i CSU”. Dok se 80-ih godina prošlog veka na televiziji u udranim terminima diskutovalo o tome kako to uopšte žive homoseksualci, u susednim zemljama, Francuskoj i Holadniji, to je bila normalnost. “Mnogim konzervativnim snagama u Nemačkoj se homoseksualnost ne uklapa u njihovu sliku sveta”, kazao je Bruns. “Mnogi strahuju da se homoseksualnost može proširiti poput požara.”

Strah da budeš otkriven

Koliko je dugačak put do jednakosti homoseksualaca u Nemačkoj, najbolje pokazuje primer Manfreda Brunsa. Rođen 1934. u Lincu na Rajni u konzervativnoj katoličkoj porodici, ovaj pravnik je decenijama potisikivao svaku naznaku da bi mogao da bude homoseksualac: oženio se, postao otac troje dece, gradio uspešnu karijeru i čak postao državni tužilac pri Ustavnom sudu u Karlsrueu.

“Ja sam to naravno u početku skrivao, takođe iz straha, da ne bih izgubio građansku egzistenciju i porodicu”, seća se on, “ali, onda je došao trenutak kada to više nisam mogao da potiskujem”.

Kada je 1983. homoseksualnost na kratko postala politička top-tema, Bruns se odlučio na skori Coming-Out. Kancelar Helmut Kol je upravo dobio izbore, kada se tadašnji general Ginter Kisling morao konfrontirati sa optužbama da je homoseksualac. Takozvana Kisling-afera dovela je do prevremenog razrešenja dužnosti zamenika vrhovnog komandanta NATO u Evropi.

Mediji su se okomili na tabu temu

Za Brunsa, koji se prethodno poverio svojoj supruzi, to je bio trenutak da i u Saveznom ustavnom sudu iznese sve na videlo. Njegov pretpostavljeni, vrhovni državni tužilac Kurt Rebman, nije pokazao ni mrvu razumevanja. “Čovek je bio neverovatno konzervativan i nije znao kako s tim da se nosi. Rebman me je prebacio u drugo odeljenje.”

Argumentacija: Bruns, koji se u trećem krivičnom odeljenju bavio pitanjima špijunaže, zbog svoje “devijantne seksualnosti” predstavlja bezbednsoni rizik. “Potom nekoliko godina nismo razgovarali”, seća se danas nekadašnji državni tužilac.

Godinu dana kasnije čitava Nemačka je saznala da je Manfred Bruns homoseksualac. Državni tužilac je pozvan u jedan talk-show (“Drei nach Neun”) gde se razgovaralo na temu homoseksualnosti. “I onda me je voditeljka Lea Roš pred uključenim kamerama pitala, iako je bilo dogovoreno da neće biti pitanja o mom privatnom životu, kako stvari stoje kod mene, s obzirom da imam i posebne dogovore sa suprugom.” Tablod Bild je odmah izašao sa naslovom: “Državni tužilac Bruns obznanio: Ja sam gej!” Brunsov Coming-Out je žestoko zaokupio političke pokrete gejeva i lezbejki u Nemačkoj.

“Gej ministri, pa zar to nije divno”

Pravnik Bruns je tada otkrio svoju životnu temu, zalaže se za prava i jednakost “175-ih” (kako su tada zvali homoseksualce), i postaje portparol Udruženja lezbejki i homoseksualca Nemačke (LSVD). 1994. ga je, za njegov angažman, tadašnji predsednik Nemačke Roman Hercog odlikovao Saveznim krstom za zasluge.

Manfred Bruns, koji već 26 godina živi srećno sa svojim partnerom, i danas radi kao pravni savetnik u LSVD. Pre svih ga zovu lezbejski parovi. “Kada dve žene dobiju dete, samo biološka majka ima pravo na roditeljstvo, Co-mama nema to pravo. Ona mora da preda zahtev za usvajanje deteta”, objašnjava Bruns.

Motivacija za njegov angažman je ostala ista. “Morao sam nešto preduzeti, da se životne biografije kao moja više ne ponavljaju.” Manfred Bruns je danas konačno na cilju. Ili možda je već prekoračio cilj. “1989. je prvi put zahtevan brak za sve, 2017. smo to postigli. A danas je moguće da u Nemačkoj imamo i ministre koji su gej. Pa zar to nije divno.”

Izvor: Deutsche Welle

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.