*Želeo bih da se u ovom intervjuu malo podrobnije osvrnemo na Vaš rad u poslednjih dvadesetak godina, da prodiskutujemo neke od najspornijih mesta u njemu, i da se zapitamo u kom pravcu bi se on mogao kretati u budućnosti. Tek da postavimo okvire, Vaši radovi u toku više od dve decenije čini se da su se ticali najmanje pet različitih domena. U jednom smislu Vi ste oduvek bili aktivista, kako u ranom londonskom Gay Liberation Front (dalje: GLF) i Gay Left, naprimer, i pisali ste puno u vezi sa političkom strategijom. Drugo, Vi ste po obrazovanju istoričar i Vaši stavovi su pomogli oblikovanju nove društvene istorije u vezi sa seksualnošću, identitetom i rekonstrukcijom homoseksualnosti. Takođe ste i istoričar usmene predaje —jedna od Vaših poslednjih knjiga bavi se usmenim istorijama starijih gej ljudi. Četvrto, i najvažnije za svrhu ovog intervjua —postali ste jedan od vodećih teoretičara socijalne konstrukcije seksualnosti, naročito u delu Seksualnost i njene nelagodnosti. I peto, Vi ste i politički teoretičar. Vaša poslednja knjiga Protiv prirode to sasvim jasno iznosi, mada je to prisutno i u svim drugim Vašim delima. Čudno je, ali čini se da mejnstrim politička nauka nikada nije ozbiljno raspravljala o mnogim važnim pitanjima koje Vi pokrećete. U svakom slučaju, ovo nabrojano mi se čini da su glavne teme Vašeg dela i iskreno me zanima se da li imate da tome nešto dodate?
Hvala Vam što ste to tako uredno izložili. Ja sam počeo kao politički teoretičar i moje prvo istraživanje odmah nakon završenih studija ticalo se socijalističkih ideja na prelasku 19. u 20. vek, naročito rasprava u vezi sa političkim pluralizmom. Uvek me je zanimao pluralizam kao ključno pitanje u društvenoj i političkoj misli, i pojava gej pokreta u 70-im godinama, osim što me se lično doticala, poklapala se sa mojim tadašnjim preokupacijama oko uloge grupa i narodnih pokreta, i načina na koji ovi transformišu političku analizu. Drugim rečima, literatura o društvenim pokretima – uključujući gej pokret – poslednjih 20 godina, poklapala se tačno sa načinom na koji sam ja intelektualno preprogramiran od vremena mog naučnog rada iz kasnih 60-ih. Kada je gej pokret krenuo ja sam odmah bio uključen, u velikoj meri zbog slučajnosti što sam bio na London School of Economics kada je GLF tamo krenuo. Već sam imao neku vrstu radikalne političke perspektive, što se naravno onda transformisalo kroz moje iskustvo u Pokretu, i potonjim susretom sa teoretskim debatama 70-ih, naročito feminističkim i postaltiserovskim debatama, onim u vezi sa Gramšijem (Gramsci) i psihoanalizom, što se reflektovalo u mojim kasnijim delima. Postojao je još jedan važan uticaj koji je stigao kasnije i počeo da fragmentira moj eklektični marksizam, i to je bio naravno Fuko. Susret sa Fukoom mi je potvrdio važnost predmarksističke socijalističke misli, čime sam se zapravo bavio u poznim 60-im. Postoji stoga način na koji sve moje intelektualne preokupacije imaju zajedničko jezgro, što je počelo da se artikuliše u poznim 60-im u mom istraživanju i pisanju o političkoj istoriji.
*Negde ste govorili o Vašoj „trilogiji knjiga” i pitao sam se da li ste uopšte unapred znali da ćete napisati „trilogiju”. Coming out je bila Vaša prva knjiga, ali da li ste mogli anticipirati dok ste je pisali da će biti razvoja, odnosno još dve knjige koje će razviti logiku Vašeg rada?
Logika je već postojala, ali plan za trilogiju nije. Ja sam u početku zamislio u ranim 70-im da pišem knjigu u vezi sa promenama u domenu seksualnosti u odnosu na promene u širem političkom i istorijskom kontekstu. Planirao sam, i započeo 1972/73 godine istraživanje iz kojeg će nastati Seks, politika i društvo. Izdavač, Longmans, prihvatio je predlog 1972. god, koliko se sećam. Međutim, dve oblasti istraživanja koje sam sprovodio bile su s jedne strane pojava gej pokreta, jer sam u njega bio uključen, i s druge razvoj seksoloških ideja i posebno rad Havloka Elisa (Havelock Ellis), koji je bio pionir studija o homoseksualnosti u Engleskoj.
*Vaša istorijska analiza je dakle prethodila svemu drugom?
Da. Ali sam onda skupio jako puno materijala od kojeg će samo nekolicina poslužiti za poglavlja iz knjige Seks, politika i društvo, tako da sam odlučio da očigledna stvar koju treba uraditi jeste da se napiše knjiga koja se specifično fokusira na gej pokret. A bio sam uključen u njega tako da je to bila moja prva knjiga, Coming Out – Homoseksualna politika u Britaniji od 19. veka od danas. Uzgred, istovremeno sam radio zajedno sa Šilom Raubotam (Sheila Rowbotham) na knjižici koja će se pojaviti pod imenom Socialism and the New Left, koja sadrži dugačak esej o Havloku Elisu. Tako da su tri moje knjige, odnosno trilogija o pojavi homoseksualnog identiteta, promeni obrazaca u regulaciji seksualnosti i diskursu seksologije, već od početka nastajale iz različitih razloga. I kada sam završio Coming Out, bio sam po ugovoru obavezan da napišem Seks, politika i društvo; sve vreme sam bio u neprilici sa izdavačima i konačno sam predao rukopis par godina kasnije! Onda sam shvatio da sam imao ideje o Frojdu i brojnim drugim seksolozima koje je prosto trebalo staviti na papir: iz toga je postalo Seksualnost i njene nelagodnosti, i to sam video kao način da se pokuša povezivanje te seksološke ideje sa promenjivim konceptima seksualnih identiteta danas. Tako su se tri knjige rasplele, ne kao unapred planirana trilogija, ali i pored toga su postale koherentan projekt. Kada sam završio Seksualnost i njene nelagodnosti shvatio sam da zapravo da te tri knjige čine ad hoc trilogiju, i ja sam ih retrospektivno kao takve označio.
*A da li su se rasplitale dalje? Kako se Vaš kasniji rad uklapao u to? Želeo bih da Vas takođe pitam da li u ovoj fazi imate drugu vrstu projekta na umu?
Pa, logika tih radova, koja se nastavila u maloj sintezi koja se ostvarila u knjizi Sexuality iz 1986. godine, bila je da pokušam da povežem ideje o seksualnosti sa drugim društvenim i političkim problemima koje nisam bio isticao tih petnaestak godina dok sam se usredsređivao na seksualnost. Moj poslednji rad je mnogo jasniji u pogledu širih društvenih i političkih teorija, bez napuštanja teme seksualnosti, jer mislim da su rasprave o seksualnosti u srcu svih onih problema u vezi sa identitetom, društvenom kompleksnošću i takođe, naravno, postmodernošću, koja me zanima. Postoji način na koji misliti o seksualnosti otvara ta pitanja na mnogo lakši način nego neki drugi putevi na koji se ljudi uključuju u postmodernističke rasprave. Postoje tragovi tih zanimanja rasuti u svim mojim delima. Zainteresovao sam se za Fukoa ne samo zbog onoga što je govorio o seksualnosti, nego zbog načina na koji je on fundamentalno markirao slabosti marksističke tradicije u koju sam bio uključen tokom 70-ih. Napisao sam jedan esej o Fukou, opšti esej, na samom početku 80-ih. Onda kada sam završio korpus dela o seksualnosti, kako sam to video sredinom 80-ih, počeo sam da se više okrećem tim teoretskim problemima. Ali naravno, tema seksualnosti vam zapravo ne dopušta da se udaljite, delimično stoga što su ljudi tražili da s tim nastavim, i to u najvećoj meri zbog uticaja AIDS-a. Za mene je postao imperativ da pišem izvesne stvari o AIDS-u, društvenom kontekstu AIDS panike, na primer, što se uplelo potom u rasprave koje su se u Britaniji krajem 80-ih izuzetno zaoštrile, u jeku tačerizma i dominacije Nove desnice, u vezi sa homoseksualnošću i seksualnom razlikom. Morao sve vreme da mislim o seksualnosti, budući daje ona bila u srcu političke rasprave 80-ih.
*Hvala Vam što ste kontekstualizovali Vaše delo. Ono što bih sledeće želeo da pitam tiče se par problema iz Vašeg dela o kome ljudi raspravljaju i da vidimo gde je Vaša pozicija danas. Vaše bavljenje istorijskirn seksualnim identitetom i seksualnom kulturom je bilo veoma uticajno. Kada ste po prvi put izneli Vaša viđenja, naslanjajući se na rad Meri Mekintoš, ono je bilo veoma originalno, i predfukoovsko. U proteklih petnaestak godina napisano je izuzetno mnogo na ovom polju i sugerišu se sve vrste različitih periodizacija i uticaja, i mnoge od ovih se ne poklapaju u detaljima sa Vašim upućivanjem na početke gej identiteta s kraja ig. veka i medikalizacijom. Prosto pitam da li biste mogli ukratko da izložite koja je Vaša pozicija sada u odnosu na tu raspravu. Da li i dalje držite medikalizaciju i kraj XIX veka kao ključne?
Mislim to su pitanja o kojima se i dalje može i treba da se vodi rasprava. Ja i dalje verujem da je kraj 19. veka ključan period. Razvoj seksologije i medicinskog modela, pojava velike skale supkultura i menjanje pravne situacije, svi su bili izuzetno važni krajem 19. veka. Ja se i dalje zapravo slažem sa širom tendencijom bilo čega što sam pisao o važnosti tih stvari, i nikad nisam trvrdio da je jedan faktor (poput medicine) bio mnogo važniji nego drugi. Ali naravno, rasprava se preselila u dela ljudi poput Alana Breja (Bray), Marte Višinus (Martha Vicinus), Rendolfa Trambaha (Randolph Trumbach) itd, koji su moje rano istraživanje postavili u mnogi širi kontekst. Možemo se, recimo, sporiti oko vremena promene, ali to nije krucijalna stvar što se mene tiče. Ono stoje važno za mene jeste prepoznavanje da se homoseksualnost može razumeti, kao i bilo koji drugi oblik seksualnosti, u okvirima njegovog šireg socijalnog konteksta. To uključuje istraživanje promene ličnih i društvenih značenja različitih seksualnih formi i taj naglasak je glavni doprinos u čijem formiranju sam učestvovao, zajedno sa Vama i Meri Mekintoš, i mnogim drugima, naravno. Ne brinem se o tome da li sam bio u pravu o stepenu važnosti medicinskog modela ili za stepen važnosti pravnih intervencija krajem XIX veka.
*Ali da li verujete da se pojam „homoseksualac” pojavio na početku modernog doba, ili da lije to bila osobina poznog XIX veka?
To zavisi od toga šta podrazumevate pod modernim dobom. Svaki istorijski razvoj, očigledno, ima prethodnike i svaki istorijski događaj je višeslojno determinisan, ne postoji jedinstven razlog. Uzimam sve što Alan Brej kaže o 17. i ranom 18. veku, a ono što je on rekao bio je embrion za ono što je Meri Mekintoš pisala u Homoseksualna uloga o važnosti ranog 18. veka. Takođe mi je simpatična makroistorijska shema koju je razvio Rendolf Trambah, ali ne vidim to ni na koji način kao kontradikciju mom teoretskom zanimanju. Ne tiče me se da li se ne slažemo u detaljima, to izgleda daje deo onog što bi trebalo da je tekuća rasprava. Ne osećam se pod pretnjom ili uznemirenim na bilo koji način zbog toga. To me je stimulisalo i naravno, promenio sam detalje gledišta kao rezultat. Evo jedan primer – nedavni rad Fredrika Silverstolpa u Švedskoj sugeriše da rad ljudi kao što je Ulrihs (Ulrichs) ne dolaze iz medicinskog konteksta nego iz ličnih iskustava i razvoja zajednice. To vidim kao izuzetno stimulativno – i naravno, to je izmenilo moje gledište o važnosti medicinskog modela, otkrivanjem načina na koji su sami ljudi, ljudi koji su iskusili stigmu krajem 19. veka, pokušavali da uhvate smisao identiteta. Ali to nije u kontradikciji sa bilo čim, to pojačava, sve ono što sam pisao. Mislim da su radovi koji se nedavno pojavili enormno podsticajni, čak i ako ne prihvatam svaki njihov deo. Ono što me u krajnjoj liniji zanima jeste zasluga ili opravdanje viđenja svih tih faktora kao istorijski oblikovanih i koji se istorijski oblikuju. I mislim da je je bitka dobijena.
*Da li time hoćete da kažete, ako možemo da upotrebimo frazu „konstrukcionizam”, da je konstrukcionizam pobedio?
Mislim da je nemoguće misliti bilo koju formu seksualnosti bez povezivanja sa njenim kontekstom i značenjima koja se tovare seksualnom u nekom određenom istorijskom kontekstu. I to je sve što sam zapravo želeo da uspostavim. Za mene je irelevantno da li je homoseksualnost ili heteroseksualnost urođena ili stečena kroz rana psihička iskustva, ili je stvar izbora. To su rasprave koje se svuda vode i ja nikad nisam u njih bio posebno uključen — ja nisam psiholog mada me psihologija zanima. Debata koja me je očigledno zanimala i u koju sam bio uključen, tiče se individualnih i kolektivnih značenja koja su data seksualnim razlikama, ma kako su te razlike nastale, i mislim da rasprava koja se razvila potvrđuje moju početnu poziciju. Ja ne bih ni jotu izmenio u svojoj teoretskoj perspektivi kada bi se apsolutno naučno pokazalo da je homoseksualnost, poput heteroseksualnosti, genetski indukovana i razvijena – to je irelevantno za moje stanovište. Važan elemenat sa moje tačke gledišta jesu identiteti i značenja koje ljudi konstruišu oko tih razlika, ma kako da su se te razlike razvile.
*Kažete da čak i kada bi naučnici mogli da dokažu da je homoseksualnost genetska, da to ne bi uticalo na Vaše argumente. Ako možete pak da dokažete da je homoseksualnost genetska, onda ste našli „suštinu” homoseksualnosti koja je po definiciji transkulturna i transistorijska?
Može biti da postoji suština (essence) svih vrsta stvari, može biti da postoji suština rodne ili rasne podele ili seksualne podele. Ja lično sumnjam, ali možda postoji. To nije krucijalna stvar kad je u pitanju moja perspektiva. Ključna stvar su uvek društveni uticaji koji čine nužnim da se u datom vremenu kuju identiteti i zajednice oko tih razlika jer sve vrste razlika postoje i uvek će postojati. Ljudska različitost je zdrava! Ali te razlike postaju smislene samo u izvesnom istorijskom kontekstu i ja sam zainteresovan za to zašto izvesne stvari bivaju smislene u ovo ili ono vreme, a ne u druga vremena. To je problem koji me preokupira.
*I to je takođe osnova Vaše teorije identiteta?
Želeo bih da kažem nešto o tome. Uvek sam naglašavao samostvaranje (self-making) u odnosu na koncept identiteta. Ali ja sam to povezao sa drugim debatama koje su bile u opticaju. Postoji tendencija kada se kritikuje moj rad da se kaže da sam ja nekako izneo tu ideju, ili je pozajmio do Meri, od tebe ili drugih, prosto da bih se bavio homoseksualnošću i da je to nekako specijalno rezervisano za homoseksualnost. Savremene kritike, kažu, zapravo ništa ne govore o socijalnom konstrukcionizmu u pogledu društvenog stvaranja heteroseksualnosti ili klase ili rase. To uopšte nije istina. Moje interesovanje za ideju gej samostvaranja, za konstrukciju zajednica i identiteta je zapravo intelektualno srodna spisima o klasi: rad Edvarda Tompsona (Edvvard Thompson) o stvaranju engleske radničke klase je formativan u smislu načina na koji sam ja pratio razvoj društvene samoaktivnosti na strani homoseksualaca krajem 19. veka. Ja sam delimično primenio Tomsonove ideje o samostvaranju engleske radničke klase početkom 19. veka na ideju stvaranja gej identiteta, homoseksualnog identiteta. Moj rad je uvek bio integralno povezan sa širim društvenim pitanjima oko promena klasnih alijansi, oko promena identiteta na širokoj skali poput pojave rasnih identiteta i pojave rodnih identiteta i si. Uvek sam pokušavao da lociram moj rad unutar šireg društvenog i istorijskog teoretskog konteksta.
*Ako biste morali da sebe odredite, da li biste nazvali sebe: konstrukcionista — termin koji se već čini staromodnim, ali on je taj kojim ste etiketirani.
Ja nikad sebe nisam etiketirao kao konstrukcionistu na prvom mestu. Nisam siguran da li sam termin uopšte koristio u mojim prvim delima o seksualnosti.
*Ubeđen sam da je konstrukcionizam termin koje se često nadevao ljudima od strane njihovih protivnika! Ali da li biste koristili sofisticiranije termine kako bi sebe teoretski locirali? Naprimer u Seksualnost i njene nelagodnosti trećina knjige crpi materijal iz Frojda, u drugim ranim delima se uočava uticaj Marksa, a u nekim od članaka u Protiv prirode je izuzetno jak uticaj Fukoa i postmoderne misli. Zar Vas to ne čini otvorenim za jaku optužbu za eklekticizam? Da li biste se nazvali nečim drugim do konstrukcionistom, što je u svakom slučaju sasvim prazan termin? Ili da li jednostavno izbegavate sve te intelektualne etikete?
Koristio sam termin „konstrukcionizam” samo stoga jer je bio jedini u opticaju, prosto oznaka za razlikovanje u okviru debate. Ja sam zapravo koristio reč „esencijalizam” i svakako sam napadao esencijalizam; etiketa konstrukcionista se kasnije prišila meni. Mislim da postoji izvesna koherentnost u mom intelektualnom razvoju, kao što sam već nagovestio. Ali za mene nije važno da li mogu da se identifikujem sa određenom teoretskom strukom. To je jedna od stvari koje volim u vezi sa Fukoovim delom. On praktično kaže da teorija treba da bude kutija sa alatkama koja se nosi, koristi, primenjuje i odbacuje kada ne koristi nikakvoj svrsi. Ja sam se koristio Fukoovim uvidima, kao i onim iz marksističke tradicije, koristio sam uvide savremenih postmarksističkih autora kao što je Laklau (Laclau), koristio sam Gramšija, delo Stjuarta Hola (Stuart Hali), koristio sam se radom mnogih savremenih feministkinja. Zanimalo me je da pokušam da shvatim šta nam se dešava i da razumem situaciju u kojoj živimo, zašto su identiteti postali toliko važni i zašto su tako kontraverzni. Otuda sam koristio različita teoretska oruđa da bih razumeo te razvoje. Kada sam se zainteresovao za Fukoa 70-ih, pre nego što je Istorija seksualnosti i bila objavljena, bio sam u potrazi za načinom razumevanja problema u teoretskoj tradiciji u kojoj sam odrastao, ali one nisu mogle mnogo da mi pomognu. Slično tome moje interesovanje za delo Gramšija i neomarksizam u 80-im, kao i za delo Stjuarta Hola, bilo je stoga jer su oni bili relevantni za pitanja koja su mi delovala da su ključna za mene. Kako bih dakle ja sebe definisao? Pa, sebe bih lako definisao da sam to radio u 70-im. I neke olake etikete kao marksista ili socijalista ili libertarijanac, što mije sve bilo pripisivano, neke od njih sam prihvatio, ne opisuju više lako šta jesam. Moje preokupacije danas se poklapaju sa razvojem onog što ja vidim kao radikalna humanistička tradicija. Takva pozicija se zanima za individualnu i kolektivnu autonomiju; ona se zanima za stvaranje i odbranu prostora gde pojedinci i grupe mogu sebe definisati; ona je zainteresovana za širenje oblasti autonomije i definisanja, što ja zovem „diskurs izbora”, pokušava da odredi šta ograničava izbor u svim odnosima dominacije i subordinacije koje postoje u našoj kulturi, i pokušava da povezu moje seksualne preokupacije i moje opredeljenje sa onim stoje lezbejska i gej zajednica postigla sa širim kulturnim interesima.
*To je fascinantna politička izjava. Sebe danas vidite kao deo radikalne humanističke tradicije, a humanizam je ipak forma mišljenja koja je od strane radikala napadana u poslednjih dvadeset ili više godina, i to naročito od Fukoa. Pretpostavljam da je Vaša pozicija najjasnija na kraju Seksualnost i njene nelagodnosti a gde govorite o radikalnom pluralizmu i mnoštvu značenja i izbora. Ali to može da vodi formi postmodernizma koja se potpuno razdvaja od humanističkog projekta. Ponekad slutim da smo obišli ceo krug i vratili se natrag na etiketu liberalnog humanizma? Kako Vi gledate na ideju da je svet napravio pun krug i da ste Vi sada samo staromodni humanista? Da to tako grubo kažemo!
Ja ne mislim da je humanizam staromodan! Ono što zaista želim jeste da izvučem najbolje iz prosvetiteljske tradicije, naglasak na slobodu i jednakost, što se nekad nazivalo bratstvo, a što bismo mi danas nazvali solidarnost, da priznanje da postoje elementi u brojnim tradicijama koji su za nas danas relevantni: u liberalnoj tradiciji, u socijalističkoj tradiciji, u feminističkoj tradiciji, u seksualno libertarijanskoj tradiciji. Oni su ključni za postizanje prostora za privatni život, prostora za kolektivnu akciju u modernom svetu. Ako to znači da postoji izvestan eklekticizam u mom radu, to nije loša stvar. Mislim da je jedna od razornih stvari 20. veka bio način na koji su intelektualna i politička tradicija bili rigidno odvojeni jedni od drugih; ako si marksist onda moraš da misliš na izvestan način, ako si liberal moraš da misliš na drugačiji način. Mislim da postoje elementi u marksističkoj tradiciji, u etičko-socijalističkoj tradiciji, u liberalnoj tradiciji i u široj humanističkoj tradiciji koje treba povratiti, reartikulisati za savremeni svet, za postmoderni svet. Rad u koji sam sad uključen u vezi sa raspravama o vrednostima upravo pokušava da to uradi: da vidi prosvetiteljstvo kao vrsta bazara ideja odakle treba da se izvuku najbolji elementi, bez predavanja istoricizmu, scijentizmu ili rigidnom racionalizmu inherentnom ranom prosvetiteljskom mišljenju.
*Slažem se, ali to je takođe isuviše lako. Neke od tih tradicija su u međusobnom sudbonosnom sukobu, u fazi međusobnog ubijanja. Mislim, kako Vi pomirujete te zaista endemične konflikte? Znam da ćete reći da morate da živite sa sukobima, ali koliko dugo možete živeti sa sukobima kada su tako suprostavljeni, ako su tako duboko antagonistički? I zaista, kako možete zapravo bilo šta činiti ako verujete u veliku čorbu alternativnih ideja, u ovom postmodernom svetu?
Nisam siguran da je to precizna karakterizacija moje pozicije. Krenimo od druge tačke. Inherentno prostvetiteljskoj tradiciji jeste uverenje da postoje izvesni temelji za nečiju poziciju; verovanje u inherentna prava pojedinca, verovanje u moć progresa, verovanje u moć razuma u preispitivanju nasleđene tradicije itd. Kao primer, pogledajmo marksizam, jer je Marks bio prosvetiteljski mislilac, postprosvetiteljski mislilac na više načina. On dolazi iz određene intelektualne tradicije, i verovanje u ljudsku emancipaciju je bilo ključno za tu misao. Ali marksizam koji se razvio imao je takođe izvesne reakcionarne tendencije kao što je rigidni naučni determinizam i autoritarijanizam koji je iskvario i možda čak uništio samu tu tradiciju. Želeći da spasem važne elemente prosvetiteljske tradicije, i čak Marksove, ne želim da se predam tim rigidnim determinizmima koji su uopšte bili u prosvetiteljskoj tradiciji. Moja osnovna pozicija je antifaundacionalistička. Pod tim mislim da pozicija čiji razvoj želim da potpomognem nije ona koja kaže ovo je istina i moraš u to verovati jer je to ukorenjeno u naučni razvoj, ili je ukorenjeno u istoriju ili progres. Želim da govorim u korist tih pozicija jer verujem da će one postići bolji rezultat u smislu ljudske sreće, lične slobode, kolektivne aktivnosti nego što će druge. Drugim rečima, ja se svrstavam u tu tradiciju, intelektualno, politički, emocionalno, od polazne tačke gde sam danas, ne iz razloga što su te pozicije „istina”, ne verujem da je bilo koja pozicija u krajnjem smislu istinitija nego neka druga, nego iz razloga što verujem da će one postići bolje rezultate. To je, da kažemo, vid pragmatizma, koji me zapravo vodi natrag mojim najranijim intelektualnim preokupacijima. Autori za koje sam se najpre interesovao, rani politički pluralisti u Engleskoj, svesno su raskidali sa onim što su videli kao hegelovstvo i rigidna deterministička tradicija i pokušavali da potvrde važnost, da to grubo kažemo, prosuđivanja o izvesnim delatnostima prema njihovim verovatnim posledicama. Ljudi poput Harolda Laskia, koji me je zanimao, ili G.D.H. Kola (Cole), bili su upoznati sa raspravama u vezi sa pragmatizmom Vilijama Džejmsa (William James). Moj interes za pluralizam i humanizam stoga dotiče mnoge rasprave koje su u toku i danas: ekologija i rasprave o novom socijalnom pokretu, ali sve vreme se vraćaju na te rane rasprave kako su se razvile krajem 19. veka ili početkom 20. veka u socijalističkom i liberalnom mišljenju. Stav koju želim da iznesem jeste da je moja identifikacija sa tim tradicijama svesna identifikacija i današnje svrstavanje jer verujem da te će te pozicije verovatnije postići bolje rezultate nego druge pozicije. Ali ta verovanja se uvek testiraju iskustvom i delanjem.
London, avgust 1991.
Iz: Journal of Homosexuality, 1993.
QT
Izvor: XXZ magazin