Gej-aktivista Boban Stojanovi? nije prvi put napadnut. Fizi?ki, stomach verbalne udarce odavno ne broji. Ali, jeste prvi put fizi?ki napadnut u strogom centru Beograda, nao?igled mnogih ljudi. U radno vreme, ne u sitne sate koje huligani i pijanci biraju da se obra?unaju sa drugima, posebno sa onima koji im se u?ine druga?ijima.
Stojanovi? kaže da se napad u ponedeljak 22. avgusta od ostalih razlikuje upravo po tome što se neko drznuo ga da napadne usred Beograda i usred radnog vremena: “Više od samog fizi?kog bola boli saznanje da ne postoji granica. Može se isto to desiti bilo kad, bilo gde i bilo kome. Šokantno mi je bilo i vidno ose?anje tog mladi?a da je grad njegov i da to može nekažnjeno da radi”, kaže Stojanovi? za Novi magazin.
*Može ili može i treba?
I treba i može. Posle udarca, kad sam se odmakao, on je pokazivao ljudima na mene. “Evo ga peder, tucite ga”, bila je jasna poruka. To me je zaista zabrinulo. Ne zbog toga što se manje ili više bojim za sebe nego što je to o?ito manir – udri.
*Dobro je da se ljudi nisu odazvali, ali loše je što nisu reagovali.
Ljudi su bili u šoku, ali meni je kao najvažniji utisak ostalo pitanje kako smo nakon svih ovih godina došli do toga da se on ose?a tako komotno?
*Verovatno imate i odgovor na to klju?no pitanje?
Imam, mada mi je teško da bilo šta tvrdim i da na?em, tako da kažem, legitimaciju svog mišljenja. Ali, ako krenemo s vrha, jasno je da je re? o nedostatku državnog pristupa spre?avanju nasilja. Nema permanentne kampanje koja bi govorila da nešto ne može…
*Govorite o nasilju uopšte, ne samo prema LGBT-osobama?
Da, o nasilju kao fenomenu. Meni se ?inilo da sam ja bio samo neko ko je napada?u naleteo, da nisam ja bio našao bi on nekog drugog. A kada se stvori taj utisak onda se kao odgovor name?e samo jedno – ne postoji poruka da to tako ne može. Pri tome je ceo sistem trom; kad podnesemo prijave vaga se da li je zlo?in iz mržnje, sve je olakšavaju?a okolnost…
*Za napada?a?
Da, za napada?a. Ako neko od njih na pretresu kaže da nije znao da je to pretnja, kažu “eto nije znao”, kao da je to opravdanje. Mi stalno moramo da se susre?emo s njima, što je meni izbezumljuju?i momenat. Kao žrtvama silovanja i nama se uvek ponavlja doživljeno nasilje. Pa onda sudija pred napada?em ?ita moju adresu…
Puno je tih momenata koji dodatno doprinose ose?anju nesigurnosti, a uz to ide i neverovatno odsustvo empatije sistema. Kad se dodaju siromaštvo, nezaposlenost, beda, sve mini-kampanje koje se vode protiv manjinskih organizacija dobijaju poseban zna?aj. Recimo, ova da “ih”, nas, finansira Soros! Niko ne zna ko je taj Soros, ali znaju da finansira neprijatelje. Tako se kreira slika unutrašnjih neprijatelja koji ugrožavaju društvo. Gej-ljudi su, pri tome, prvi prihvatljivi nepodobni, postoji konsenzus da je to društveno neprihvatljivo. Ali, znate, uvek postoji naredni.
*Mislite na matricu – nisam se bunio kad su odvodili Jevreje, komuniste…, a kad su došli po mene nije više imao ko da se buni?
Upravo to. Ako imamo konsenzus da jedni nisu OK, onda ?e to biti i za druge, tre?e, a to je sve posledica nepostojanja državne kampanje u odre?ivanju prema nasilju. Mama jedne moje drugarice je pitala “zar on nije mogao to da krije?”. Nije loše mislila, siguran sam, ali to je ta matrica srama zbog koje u Beogradu nedeljom u podne ne?ete videti invalidska kolica na ulici. Svi nekoga ili nešto kriju, imamo silne ljude zatvorene u ?etiri zida. I svi traže da drugi to isto ?ine, a ako se to nastavi pitam se ko ?e šetati ulicama? Osim toga, javni jezik postaje užasno loš, ljudi sa vrha države plasiraju taj agresivni ton koji me plaši.
*Mislite na ovo što gospodin Jankovi? godinama upozorava – postali smo tabloidno društvo?
Da, bitka se, da upotrebim militantni izraz, ne vodi argumentima ve? kvalifikacijama i tonom, na?inom obra?anja. Ja u privatnom životu odre?ujem ko mi je prijatelj i drug, s kim sam na ti, ali u institucijama je takvo nedopustivo obra?anje, lišava društvo respekta. Mi nismo burazeri, ro?aci, vi je vrednosna odrednica, ali sa vrlo visokih pozicija dolazi takav na?in obra?anja. I sada nismo u poziciji da le?imo samo društvo nego i visoke pozicije.
*Društvo pod gangrenom?
Da. Ne volim te biologizme, oni su na ivici fašizma, ali tako je. Nikada nismo bili u duhovno goroj poziciji kao društvo, neslaganje je neprijateljstvo.
*Uprkos tome, u pripremi je Prajd. Imate li utisak da Srbija uopšte zna da ?e biti i nedelja ponosa i šetnja? Kako idu pripreme?
Dobro teku pripreme, ove godine smo stavili fokus na šetnju koja ?e i?i centralnim gradskim ulicama od Slavije do Trga republike. Prošle godine smo imali draft šetnje, pa smo se sada odlu?ili za dužu rutu, vide?emo kako ?e prote?i. Za nas kao organizatore i aktiviste važno je da država uvidi da je Prajd samo jedna forma, a sad je vreme za sadržaj, smisao i platformu. Bitno je kako ?e se vlast odnositi, ne deklarativno priznanje prava u stilu “vidite medveda kako pleše” ve? prepoznavanje ideje.
*Važna je i ?injenica da je Srbija dobila deklarisanu gej-osobu za ministarku. Ho?e li to nešto promeniti u odnosu države i društva prema LGBT ljudima ili ?e na kraju biti kriva za sve jer je – lezbijka?
Moramo ostaviti neko vreme da vidimo šta ?e se stvarno dešavati. Za sada mi se ?ini da nema ni?eg suštinskog, strukturnog, da je zaista tada mandatar, sada premijer, ?uvao i ?uva le?a ženi iz manjinske grupe. I sama se ministarka ogra?uje, ne zna kako živi LGBT populacija, nije aktivistkinja, mada pretpostavlja da ima problema. Ja se pitam ?emu uopšte to autovanje njene seksualne orijentacije, da li je to bio oblak prašine da zamagli sve drugo? O?ekujem da, kao svuda u svetu kad se takav proboj dogodi, ministarka iznese svoju pri?u; sve drugo je mimikrija, u stilu ona je lezbijka i ministarka, možemo to svi. Time se aktivizam i neispri?ane pri?e potiru. Skepti?an sam, ali voleo bih da grešim.
autor: J.J.
izvor: Novi magazin