Helena Vuković: I dve parade su malo


Šetnjom od Pionirskog parka do Trga Republike u subotu 24. juna pripadnici LGBT populacije ukazali su na problem diskriminacije s kojom se suočavaju u svakodnevnom životu i poručili da žele život dostojan čoveka.

Šetnja u organizaciji Gej-lezbijskog info centra, udruženja Egal i “Loud&Queer” prošla je bez incidenata, uz veliko policijsko obezbeđenje i interesovanje medija. Helena Vuković iz organizacije skupa podsetila je da su okupljeni izneli zahtev za uvođenje nulte tolerancije na svaki oblik diskriminacije i nasilja, za lakše izdavanje ličnih dokumenata za trans osobe, kao i za legalizaciju istopolnih partnerstava. Helena Vuković, bivši major Vojske Srbije, prošla je dug put, uključujući i prilagođavanje pola, da postane ono što je oduvek bila – žena.

*Kako ocenjujte stanje ljudskih prava u Srbiji i za vikend održanu Paradu?

Pitanje stanja ljudskih prava u Srbiji vrlo je kompleksno. Kada pogledamo legislativu i pravni okvir koji postoji, reklo bi se da je sve u redu, ali u praksi, u svakodnevnom životu, to ne izgleda baš tako. Implementacija zakona je na vrlo niskom nivou i to je generalno problem. Imamo Zakon o zabrani diskriminacije, Ustav kao najviši pravni akt u zemlji koji reguliše stanje ljudskih prava, ali i Krivični zakonik koji propisuje sankcije za prekršioce zakona, ali njihova primena je uvek na strani onih koji zakone krše.

U Krivičnom zakoniku od 2012. imamo tačku koja zločin iz mržnje karakteriše kao otežavajuću okolnost u izvršenju krivičnog dela, a u praksi nemamo nijedan slučaj koji je procesuiran kao takav. To je poražavajuće. Kao da tužilaštvo izbegava da iskoristi taj mehanizam, a neretko se tužilaštvo ponaša kao advokat okrivljenima. Na to smo i ukazali u svojim zahtevima na prajdu Ponos Srbije, održanom u subotu.

*Zašto postoje dve parade?

ČITAJTE:  Gej paradi u Jerusalimu pretili ekstremisti

Dok god postoji i samo jedan procenat nasilja prema LGBTI osobama, malo je i dve parade ponosa.

*Osećate li se bezbedno u Srbiji?

Mislim da – da. U odnosu na to što sam drugačija i što ne pridajem značaj tome i ponašam se normalno kao i svaka druga osoba, ne mislim za sebe da sam lično ugrožena, ali LGBTI osobe, pa i bilo ko ko se ponaša ili izgleda drugačije od većine, ne oseća se bezbedno; posredstvom raznih novokomponovanih gurua koji propagiraju nasilje i vraćaju nas u prošlost, mladi ljudi počinju da mrze i satiru sve što nije po njihovim standardima, ne razmišljajući o posledicama.

*Imate li podršku svoje porodice?

Naravno, jer bez podrške bližnjih mi u životu ne možemo ništa napraviti. Porodica je taj nukleus, ta baza gde uvek možemo da se vratimo i da odatle ponovo počnemo nešto novo. Veoma je važna podrška tih najbližih, pogotovo roditelja, iako recimo kod autovanja porodici u prvom momentu sve deluje kao šok, ali ubrzo sve to dođe na svoje.

*Koliko je teško čoveku u Srbiji da prizna da je pripadnik LGBTI zajednice?

Veoma je teško jer svi mi imamo neki strah od nepriznavanja, od odbacivanja zato što smo drugačiji. Ali, verujte mi, taj strah nas na kraju pojede.

Najteže je, čini mi se, priznati sebi i sa sobom raščistiti. Kada se to sredi, svaki sledeći korak je lakši. Recimo, kada ste načisto sa sobom i sigurni u sebe, onda veoma lako procenjujete i birate način kako drugima saopštiti da ste to što jeste.

*Šta biste poručili mladoj transrodnoj osobi?

Prvenstveno da veruje u sebe i da radi na sebi. Lako je sad sa ove distance govoriti, ali verujte nimalo nije bilo lako živeti u kavezu u kojem ne možete živeti onako kako osećate da treba. To rađa frustracije i mnogo vas kida iznutra. Ja sama znam koliko mi je bilo lakše i koliki kamen sa srca i teret s leđa mi je pao kada sam otkrila svima ko sam zapravo. Ali sam i protiv autovanja po svaku cenu jer ipak smo mi tradicionalno društvo i nekada i najbliži zbog osude okoline ne žele da pogledaju istini u oči i priznaju da im je dete, recimo, trans. To je sebično jer za tu decu živimo. Prvo pitanje koje roditelj postavi sebi je “gde sam to pogrešila/o?”, a zapravo je to prenatalni problem i kao takvog ga treba i posmatrati.

ČITAJTE:  Zakon o istopolnim zajednicama najverovatnije do posle izbora

*Prošli ste operaciju prilagođavanja pola? Koji su plusevi, a s kojim ste se teškoćama suočavali i još se suočavate, kako društvenim tako i administrativnim?

Srbija ima tu sreću da ima jedan od najboljih timova za tranziciju, uključujući i sam hirurški zahvat za one koji žele da idu do kraja s tranzicijom, tako da su transseksualne osobe u Srbiji privilegovane u odnosu na ostale iz zemalja bivše SFRJ.

Moje iskustvo po pitanju tranzicije bilo je fenomenalno jer sam u njoj uživala i svaki novi mesec u tranziciji približavao me je cilju i ostvarenju mojih snova. Neki imaju prevelika očekivanja, pa se možda i razočaraju kasnije jer traže, kako bi se reklo, dlaku u jajetu, ali treba biti realan u zahtevima i prvenstveno slušati savete lekara i raditi na sebi. Veoma je bitna podrška onih koji su tranziciju prošli i imaju želju da prenesu svoja iskustva.

U Srbiji je moguće izmeniti lična dokumenta tek nakon hirurške intervencije, dok je u mnogim zemljama, uključujući Hrvatsku, to moguće već na početku same tranzicije, što umnogome pojednostavljuje život transosoba u čitavom procesu. To se odnosi na pronalaženje posla, zdravstvenu zaštitu, stan, jednom rečju rešavanje egzistencije. Zato i jeste zahtev Prajda pojednostavljenje procedure izdavanja dokumenata.

Moja misija i jeste da pomognem svima koji prolaze kroz to da što lakše prebrode sve nedoumice i nepoznanice i ne čekaju kao ja 42 godine da bi bili to što jesu, ali “IT`S NEVER TO LATE TO BE YOU!”

Izvor: Novi magazin


Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.