Te davne sezone maj-jun 1986. nad Evropom više nije toliko kružio bauk komunizma, ed koliko je kružio oblak radioaktivnog ?ubreta iz ?ernobilja, odakle je ilegalno izašao 26. aprila, preko krova nuklearke, kao lopov koji beži s plenom. Bio je to logi?an, neslavan, toksi?an kraj jedne utopije, ovaplo?ene u državi koja je prva u svemir poslala i psa i ?oveka – dobro, ?oveka su barem vratili ku?i, makar i samo zato da nam zadovoljno saopšti kako tamo gore nije sreo nikakvog Boga – ali zato nije postizavala da elementarno nahrani, obu?e i obuje svoje podanike (a nije im dozvoljavala da bilo šta od toga u?ine sami). I do SFRJ je doplovio taj oblak i zagadio sve što je stigao, a onda se volšebno zaustavio tik pred jadranskom obalom koja je tako ostala devi?anski ?ista pred turisti?ku sezonu, ili su nas tako bar uveravali s televizije, a mi smo se s obešenja?kim osmehom zaverenika pravili da im verujemo. Kako god, neki su tog samrtnog prole?a ipak u slast zobali ?ernobiljske jagode, jer ko da odoli iskušenju kratke jagode?e sezone, a ja se se?am da su nas zbog ne?ega najviše upozoravali na spana?. Sre?a za Popaja da nije živeo ovde.
I baš je nekako u to vreme, ili tek nešto kasnije, izašao Gradac broj 70, za maj-juni 1986; navikli smo ve? na to da Gradac nije kao drugi ?asopisi, da je to zapravo jedna serija tematskih svezaka, zbornika, antologija i drugih dragocenosti, ali ovo je opet bilo nešto druga?ije: bio je to roman, u celini i celosti, novo delo Puriše ?or?evi?a Ljubavna pri?a. Ispostavi?e se da je njegova ?asopisna premijera ujedno i jedino obli?je koje ?e dobiti, sve do danas: nikada nije preštampan, nikada se nije pojavio u formi “klasi?ne” knjige. Nisam pitao, ali ?isto sumnjam da je tako bilo voljom njegovog autora.
Bio sam u sivomaslinastoj JNA uniformi u to vreme, se?am se da sam s titovkom na glavi i gaje?i garež ispod usana cunjao beogradskim knjižarama traže?i, meždu pro?im, taj Purišin Gradac, o kojem se ve? naveliko šuškalo da donosi “skandalozan” sadržaj, ali mi je valjda baš zbog te fame i izmakao, kanda je brzo rasprodat, i nikada nije došao do mene, osim u obli?ju legende. Ni u potonjim godinama i decenijama nisam uspevao da ga se domognem. Sasvim nedavno, jedne lepe junske festivalske podgori?ke ve?eri, posve?ene pri?i o Gradcu, požalio sam se javno na to, i Branko mi je Kuki? obe?ao da ?e mi poslati jednu sa?uvanu Ljubavnu pri?u. Nedelju-dve kasnije, koverat je bio na mom stolu.
Ljubavna pri?a je, naime, roman u kojem se sve nekako vrti oko (muške) homoseksualnosti. Daleko od toga da takvih motiva nije bivalo i ranije u našim književnostima, ali više uzgredno, a ovo je bilo nekako prvi put da je “to” ne samo u fokusu nego da se pri tome ne radi o nekom teškom andergraundu, nego o knjizi vrlo renomiranog autora. To što ovaj nije bio baš na glasu kao gej (da, izraz je uveliko postojao i kod nas, mada je u javnosti bio prili?no retko rabljen), moglo je samo dodatno da intrigira…
Iako “skrivena” me?u koricama ?asopisa, ova je knjiga i tada dobro prepoznata od otvorenih duhova; valja, na primer, obratiti pažnju na odli?an prikaz Igora Mandi?a u NIN-u od 19. oktobra 1986, dostupan i u njegovoj knjizi Romani krize. No, može li se ova knjiga, ako je ve? prvi put ?itate tek sada, ?itati “tadašnjim” o?ima? Može se pokušati, ali to na koncu i nije tako važno. Važnije je: šta je ostalo od nje? A možda i od nas, nekadašnjih?
Jer ovo je, zapravo, knjiga koja jako miriše na osamdesete, jugoslovenske, srpske, pogotovo beogradske. Gej tematika je tu centralna pikanterija, no prate je bezbrojne druge, jer je to vreme u kojem padaju tabui: pisac se, lako i uzgredno, poigrava sveprisutnom hladnoratovskom paranojom koja je u “nesvrstanoj” Jugoslaviji imala specifi?nu rezonancu, sve elemente “zapadno-kapitalisti?ke dekadencije” tretira s lakom, insajderskom ironijom suštinski ih usvajaju?i (a njegov Beograd u ovoj knjizi deluje kao nekakva oljuštena, a ipak blazirana postpank Kazablanka!), koketira i s likovima neizle?ivih prosovjet?ika, uveliko eksploatiše motive nestašica, prezaduženosti države, ovisnosti o MMF-u, zaparloženosti sistema, diskretno nabacuje me?unacionalne napetosti… Istovremeno, Beograd koji pulsira ispod tih slojeva ove knjige ima neodoljivih elemenata onog ve?nog beogradskog, ali isto tako i odiše duhom vremena, s (više)generacijski nostalgizuju?im efektom, ?itano iz današnjeg vremena. Mada je i ta nostalgija žestoko paradoksalna, kad pogledaš, i daje ti misliti… Kako druk?ije, recimo, reagovati na ovaj pasus: “Ulica Proleterskih brigada bogata je starim zgradama. Ova ulica se nekada nazivala Krunska. Sada je Ulica proleterskih brigada bila krunisana stanovima i zasebnim ku?ama za ministre, ?lanove CK, emigrante iz nekih socijalisti?kih zemalja. Ulica proleterskih brigada no?u se sjajila od kratkih i dugih svetala kojima su policijska kola opominjala. Jer, ispred stanova ministara stajali su snažni mladi?i, nekad u milicijskom, a nekada u civilnom odelu. Kao i u Beogradu, no?ni život u Ulici proleterskih brigada nije prestajao. Policijski automobili obilazili su drugove koji ?uvaju ministre, njihove bašte i mir, njihove prozore iza kojih su blistale abažur-lampe i novi teoretski ?lanci za sutrašnje novine da brane socijalizam od no?nog razmišljanja filozofa koji su u svojim spisima tražili odgovor na pitanje – ‘Ko je pojeo zaradu radnika?’”
Pa dobro, ali “o ?emu se tu zapravo radi” i šta je uopšte s tom gej tematikom? Purišino je pripovedanje zapravo takore?i divlje, asocijativno, zaigrano, on ne mari mnogo za tzv. psihološku uverljivost i svoje likove uglavnom jedva skicira, obrati su proizvoljni kao u kakvom B filmu ili još više stripu, rekao bih da se vidi manjak “?isto književne” ambicije u nekom školskom smislu, koja uzmi?e pred potrebom da se kroz gotovo pulp peripetije poigra nekolikim tabuima, politi?kim i tzv. moralnim. Središnji je lik uzorni komunista i diplomata (i obaveštajac?) Marko, koji megjutoa gaji postojanu sklonost k muškarcima; Drugovi su namerili da ga pošalju na osetljivu poziciju u Vašington, ali on samokriti?ki priznaje pretpostavljenima muškoljubnu strast koja bi ga mogla kompromitovati i ugroziti misiju. Ništa od diplomatije, ali može li “peder”, drugarice i drugovi, uopšte da bude komunista? Kao po nekoj ?udnoj kazni, umesto u Ivanjicu (što bi bilo kod Nuši?a), Marka sklanjaju s o?iju skandalizovanih i šalju ga za u?itelja u idili?no srbijansko selo Planina, gde Marko otkriva – umesto rumenih i stidljivih seljan?ica i selja?i?a koji ni ne slute ?emu sve može da posluži Ono me?u nogama – pravu sodomu i gomoru, a isti?e se lik lepog ?aka Jovana, nimalo nesklonog u?itelju i muškom polu generalno, u ?emu ionako ima solidnog iskustva; odatle nadalje ne?u ni pokušati da vam prepri?avam pomahniti zaplet. Zanimljivo je kako se fokus tzv. moralne panike s vremenom menja: danas istopolna ljubav u književnosti izaziva mnogo manje skandala, ali bi zato u ovom romanu neki moralisti?ki inkvizitor po meri puritanstva XXI veka mogao da prepozna “pedofilske” motive, poput neke gej-Lolite!? Uf…
A Puriša se sve vreme, zapravo, opako igra. I ?ini to razbarušeno, šmekerski, šarmom nadokna?uju?i inherentne mane jednog ne preterano prostudiranog teksta. Utoliko je ova knjiga, u svoj nesavršenosti koju tako lako nosi i podnosi, više od dokumenta jednog vremena: integralan deo jednog zna?ajnog umetni?kog opusa, vredan novih ?itanja. Bilo bi dobro i potrebno da ona napokon postanu mogu?a, pošto ne verujem da Branko Kuki? može svakome da pošalje po jedan ?udom sa?uvani primerak…
Piše: Teofil Pan?i?
Izvor: Vreme
Preporuka za ovu genijalnu knjigu. Nadam se da će se naći izdavač koji će je reizdati.