“Razmišljao sam koliko bi bilo važno da me, na primer, na Prajdu vide moji studenti, da ih zagrlim, da im kažem kako ih razumem i kako uvek mogu računati na moje razumevanje i podršku. Sve su to važne stvari za LGBT zajednicu, kojih ostatak društva najčešće nije ni svestan.”
Profesor Branislav Boričić, dekan Ekonomskog fakulteta u Beogradu poznat je kao omiljen među studentima, a bezrezervnu podršku uputio je i onima koji trpe diskriminaciju zbog seksualne orijentacije, te je tako, u skladu sa parolom ovogodišnjeg Prajda, poručio svojim studentima da ih se ne odriče.
To je i bio povod za intervju sa profesorom Boričićem, koji je priredio tim Beograd Prajda.
Pre svega, profesor je govorio o svom statusu podrške na društvenim mrežama, koji je napisao upravo 15. septembra, dana kad je održan Prajd u Beogradu.
– Moji studenti otvoreno komuniciraju sa mnom i kritički se odnose prema mojim statusima, a ja vidim razvijanje kritičkog duha kod njih kao svoj važan zadatak. Status je apsolutno pozitivno prihvaćen, što se potvrdilo i kasnije u razgovorima sa kolegama nastavnicima i studentima. Želim da sa svojim đacima pomognem u skidanju vela tabua sa raznih tema u društvu, jer nije dobro ako postoje zabranjene teme. Upravo je to razlog tako teškog položaja LGBT+ zajednice u mnogim krajevima sveta, jer je to uvek nekakav tabu. Pre Prajda sam o ovoj temi razgovarao sa svojom porodicom i prijateljima kako bih i njih na neki tačin testirao. Zato je Prajd tako važan, jer tih dana se otvara ta tabu tema u široj zajednici. Neki iznose konzervativne stavove, neki iz godine u godinu menjaju svoje stavove, i to je proces. Zato su i meni ti dani značajni kada razmenjujem stavove sa svojom okolinom i uvek su vidljive pozitivne evolutivne promene.
Na pitanje kakav je odnos akademske zajednice prema Prajdu, profesor kaže da smatra da je većina ljudi iz akademske zajednice isključivo posvećena nauci i da su apsolutno izolovani od društvenih zbivanja.
– Mene je, na primer, podstakao ovogodišnji slogan Prajda: “Ne odričem se”. Počev od odnosa roditelj-dete, brzo sam napravio paralelu svog profesionalnog statusa učitelja prema svojim đacima. Razmišljao sam koliko bi bilo važno da me, na primer, na Prajdu vide moji studenti, da ih zagrlim, da im kažem kako ih razumem i kako uvek mogu računati na moje razumevanje i podršku. Sve su to važne stvari za LGBT zajednicu, kojih ostatak društva najčešće nije ni svestan.
Profesor Boričić obazreo se i na novosadskog kolegu, dekana Pravnog fakulteta, koji je osuđen je za govor mržnje prema LGBT+ populaciji.
– Meni je to u ravni sa lekarom koji ima svetu obavezu da svakome pomogne, svakog pregleda, leči. Tako učitelj ima svetu obavezu da svakog đaka prihvati i prenese mu znanje, ali i da mu se nađe u svakoj nevolji. U učionici diskriminacija po bilo kom osnovu je apsolutno nedopustiva, kao, naravno, i van učionice.
Profesor Boričić kaže i da će se uvek naći svojim studentima ukoliko neko od njih ima bilo kakav problem ili oseti neku vrstu diskriminacije.
– Iako sam profesor matematike, koristim svaki minut digresije na času da svoje studente isprovociram oko tema koje su zabranjene, koje su provokativne. Želim da ih time ohrabrim. Mnogi posle toga dođu kod mene da razgovaraju o temama koje nisu matematičke. Mislim da je i to posao nas koji smo u nastavi. Meni je bilo jako teško kada sam u nekoliko prilika razgovarao sa prijateljima moje dece o nerazumevanju njihovih roditelja za njihove probleme. Ti problemi još uvek traju, njihovi roditelji još uvek nisu uspeli bar u četiri oka da kažu svojoj deci – „Ne odričem te se“. Za mene je sve to veoma bolno. I bio mi je znak da u Srbiji živi još mnogo ljudi koji imaju tako uske poglede na svet, život. Zato se trudimo da sa svojim kolegama uredimo prvo svoje dvorište, školu, fakultet, da budu kvalitetni i uzor po svim segmentima, da se neguje tolerancija, kao i kritičko mišljenje koje se mora uvek prihvatiti sa visokim pragom tolerancije.
Seksualnost je na Balkanu oduvek bio tabu, rekao je profesor, ali zanimljivo je i to što se prisetio da je ” u njegovo vreme” društvo bilo tolerantnije prema homoseksualnim osobama.
– I tada je naravno bilo negativnih komentara, ali nije bilo govora mržnje. Društvo je bilo tolerantnije prema onima koji su bili drugačiji. Čak smo imali i percepciju o nekoj njihovoj posebnosti kao nečemu što je prednost našeg društva. Možda je to specifično bilo za moj krug prijatelja. Mi smo imali prijatelje, parove, dva momka ili dve devojke sa kojima smo delili prostor i vreme, išli zajedno na letovanje, posećivali se po kućama… Mislim da su 1devedeete godine unazadile ceo sistem vrednosti koji smo imali, zajedno sa obrazovnim sistemom koji je tada počeo da se urušava – zaključio je dekan Ekonomskog fakulteta BU, u intervjuu za Beograd Prajd tim.
Izvor: Blic