Biti gej u Srbiji 2020.

Normalno. Koliko puta pomenemo tu reč svi mi, misleći da su nam svima svetonazori isti. A nije tako. Nekome je normalno da razmišlja o tome kako planeta nije okrugla I učiniće sve da vas ubedi u to. I okružiće se ljudima koji isto misle I to će ga hraniti kroz život. Da li smo onda mi normalni kad se okružimo svojim ljudima koji misle isto, ili barem slično. Ja mislim da jesmo a drugi nisu, i pišem to ušuškan u svoj pink bubble.

Valjda je normlalno da u 2020. godini pričamo o ljubavi i porodici istopolnih partnera, ali ne u nekom egzotičnom smislu, kao da igra bela mečka, nego kao nešto što se dešava svakog ponedeljka, utorka ili srede od 13 ili 14 časova popodne. Međutim izgleda da nije. Dovoljno je samo da bacite pogled na komentare neke vesti na fejsu našeg portala koji se tiču ove teme, i videćete dosta nekih idiotskih izjava i dosta ljutih smajlija. Ili da sad ne pominjemo one teške priče, raznih momaka i devojaka koja sredina ne samo da nije prihivatila već i osudila.

Otud sam rešio da proverim da li postoji (a znam da postoji) i druga medalja priče. Prihvatanje ovog normalnog života o kom pričamo. Već su decenije prošle od prvog prajda u Beogradu. A i LGBT aktivizam je prisutan u medijima. Želim da verujem da nije sve tako crno ( i da postoje deca sreće).

Video sam se pre neko veče sa mojim prijateljom Goranom. Super tip, vedrog duha. Goran živi sa svojim partnerom u Beogradu već nekoliko godina. Želeo sam da kroz neobavezno ćaskanje, dođemo do nekih lepih priča, nekih situacija kad nas je javnost, okoloni, sredina iznenadila svojom otvorenošću a ne uplašila svojom bahatošću i nerazumevanjem.

Priča mi Goran: “Na prvu loptu, sve pozitivne i lepe priče, moje i moje okoline, me vezuju za autovanje, i prihvatanje koje smo dobili od naših najbližih. Dok sam sa roditeljima više u nekoj don’t ask, don’t tell varijanti, oni verovatno znaju, ali ne pričamo o tome, sa bratom sam imao jednu jako emotivnu priču. Ja se nikad nisam ni pred prijateljima autovao, samo sam se ponašao pred njima normalno i sami su shvatili, sa njim sam isto tako, ali opet nisam imao nikad neki otvoreni razgovor, sve dok nekad nisam spomenuo pred njim da mi je životna želja da živim na moru sa mojim partnerom. Tu je on shvatio, pitao me, pričali smo, bilo je jako emotivno, i od tad smo nikad bliži.”

Šta će pederu šljokice

Generalno ta autovanja pred roditeljima su obično jako stresna, neka su loša, neka te iznenade sa kojom dozom ljudskosti i razumevanja roditelji prihvate, verovatno si iza toga krije što su i oni oduvek to znali. Naravno, ima i nekih urnebesnih priča.

“Pre nekoliko godina, ortak je slavio Novu Godinu, i kao foru, prosuo šljokice ispred sebe na sto i slikao se kao da će da ih ušmrče. I sad, umesto da pošalje na pravu whatsapp grupu tu sliku koju je hteo, pošalje na porodičnu whatsapp grupu. Naravno, njegova keva poludi, napadne ga da je narkoman on je ubeđuje da nije, i to ide tako danima, sve dok nije došao kući posle nekoliko dana. Ona nastavlja tu priču, on nastavlja sa svojom odbranom, nije droga to se šljokice. I ona ga pita Pa šta ste radili vi sa tim šljokicama a on joj na kraju odgovorio a šta će mama četri pedera da rade sa šljokicama. I tu su krenuli da se smeju, i od tad su oni super. Baš mu je tad i naglasila kako eto, da joj je i u pravo vreme rekao, jer nekih desetak godina pre, ona nije imala najbolje mišljenje o tome, dok su se danas stvari ipak promenile.”

I tu se slažemo, da je priča o LGBT normalizaciji stvari dovela do toga da i generacije naših roditelja ne spuštaju glavu kad se priča o ovoj temi. Evo čak i moja keva, poznata po netolerantnim izjavama, pre neki dan prihvatila priču o tome da je Pao snjeg na behar na voće gej himna (zbog onog stiha “neka ljubi ko koga hoće”)

Nas dvojica se krećemo generlano na sličnim mestima. Klubovi poput Dragstora ili 20/44 u koje izlazimo, odavno nemaju stigmu prema LGBT populaciji. Ipak Goran voli i da zađe u da kažemo underground mesta, gde ipak možete naleteti na pijanog tranvestita koji pušta hard core narodnjake u 2 ujutru. “Ne znam da li je Mist underground mesto, valjda jeste, ali često smo tamo zaglavljivali. To ti je po ambijentu, ko neko mesto za iznajmljivanje osamnestih rođendana u provinciji, i to je uglavnom trans mesto, mada ima svih. Piče narodnjaci, muziku sa lap topa pušta Milica Institucija. A od tih trash underground narodnjačkih mesta na koje idemo iz zajebancije, tu je Mask na Tašu.”

Šta su Farma i Zadruga uradili za LGBT zajednicu

Obojica krećemo da pričamo kako razni neki pojedinačni slučajevi iz tih drugih ekipa razlitih interesovanja počinju da reaguju pozitivnije, ali i da je sve po principu jedan korak napred, dva koraka nazad i da na svakog braćalu koji ima ortaka geja imamo dva komentara ubi zakolji da peder ne postoji na fejsbuku.

“Kontam da živimo u tom nekom našem društvenom mehuru pa kad vidimo ortaka koji je u navijačkom fazonu ali razume celu našu priču i podržava, onda budemo u fazonu da se stvari popravljaju. Međutim onda odem na Ne Davimo Beograd protest i vidimo zastave duginih boja, i pomisliš da si među svojima, a onda vidiš posle komentare na društvenim mrežama npr neću više ići na vaše proteste jer podržavate pedere. Tako da nema neke sredine. Ponekad sam u fazonu da sve te Farme, Zadruge i razni ti neki rijalitiji urade dosta za LGBT priču, ma šta ti mislio o tome, ali oni tamo imaju otvorene gej ljude, lezbo parove, i predstavljaju ih kao normalne osobe, koji žive najnormalnije, nema onih varijanti, kao Palma kad je rekao, u Jagodini nema gej ljudi.”

Pričam mu za teoriju da je Palma gej i da tako zna da u Jagodini nema drugih gejeva, jer je tražio i ništa nije našao. Mi ga prozivamo, a to je ustvari jedna tužna životna priča.

Kad si slobodno gej i na poslu

Mnogi LGBT ljudi kriju na poslu sve o svom privatnom životu. Goran je imao i tu sreće.

“Ja sam imao tu sreću da radim u firmi koja podržava gej parove, u kojoj se održavaju čak i seminari o inkluziji, gde se govori o ponašanju u firmi, o ponašanju prema zaposlenima koji su možda u ugroženijim grupacijama, tako da kod mene na poslu svi znaju sve o mom seksualnom opredeljenju, što nije čest slučaj, ali siguran sam da se negde i u drugim zgradama, kancelarijama i agencijma polako kreće više ka tom nekom raspoloženju. Ali svi ti seminari izgleda imaju poentu, pošto evo, pričao mi je jedan od ljudi koji radi u mojoj firmi, stariji čovek od kog možda ne bi očekivao neko prihvatanje različitosti, kad je išao u Milano, video je dva tipa koji se ljube na ulici, i prvo je reagovao kao “uf vidi ih mamu im jebem” a onda je hteo sam sebi šamar da opali, kao šta pa tebe zabole što se ljudi drže za ruke i vole. Pa nek se vole i treba. Tako da eto, lik je sam imao epifaniju i prosvetljenje.”

Ta neka iskustva i priče postanu još slađe i lepše kad dođu na nenadanim mestima. Imam ja jednu, kad sam išao sa ortakom na svirku pre par godina. Fin dečko ali malo grublji uvako, i u načinu govora i razmišljanja. Na sred svirke, ulazi trans devojka, i ovaj moj se potpuno popalio, gleda je sav se uzvrteo, neće da iskulira, hoće da joj priđe, ja mu kažem, tebra, jel znaš da je ona bila muško na šta će on ma šta zabole šta je bila pre mene.

Drago mi je da sam se video sa Goranom, to veče izvrteli smo još dosta nekih normalnih priča. Biće prilike da se nekad i javno ispričaju.

Izvor: Noizz.rs

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.