Naš hirurg, clinic stalni ?lan ameri?kog Borda za rekonstruktivnu urologiju, physician govori o dobijanju specijalne „O-1” vize u SAD, plati u Njujorku, i svojoj specijalnosti – promeni pola pacijenta
Prof. dr Miroslav ?or?evi? ro?en je 10. februara 1965. godine u Kruševcu. Medicinski fakultet završio je u Beogradu, gde živi i radi. Porodi?nu sre?u deli sa suprugom Ivanom, ?erkom Lenom (6) i ?erkom Sofijom (16) iz prvog braka.
Stalno je zaposlen u De?joj klinici u Tiršovoj ulici. Specijalista je de?je hirurgije i urologije. Ali, posebna specijalnost mu je operacija genitalija žena i muškaraca, odnosno – promena pola pacijenta. Zbog svih ovih znanja, posebno operacije genitalija, prof. dr Miroslav ?or?evi? ima poseban tretman u Sjedinjenim Ameri?kim Državama.
?ime ste osvojili Amerikance?
U nekoliko navrata, proteklih osam godina, odlazio sam u Ameriku po pozivu da budem predava? i hirurg, zna?i kao „viziting” profesor, kad se za to ukaže potreba. Svaki poziv je upu?ivan zbog stru?nosti, tako da je vremenom ova privilegija sve više ja?ala. To je zna?ilo da sam imao sva prava i kao i ameri?ki hirurzi, iako nisam prošao kroz njihov sistem edukacije koji je obavezuju?i.
Kako ste u Americi posebno obeleženi?
Posebno priznanje je što sam u Americi stalni ?lan Borda za rekonstruktivnu urologiju, zajedno sa osam drugih vode?ih hirurga iz ovog domena. Kao ?lan tog borda u?estvujem i radim na razli?itim kontinentima, a ne samo u Americi. To je priznanje koje mi širom otvara vrata mnogih ustanova svetske hirurgije, kao i mnogih fakulteta, koje povremeno pose?ujem i po pozivu držim predavanja i prenosim svoja iskustva.
Šta se desilo posle tog priznanja?
Pre godinu dana pozvali su me u najve?u i najbogatiju bolnicu u Njujorku sa željom da do?em kod njih, budem njihov ?lan, u?im njihove doktore i da oformim centar za rekonstrukciju genitalija kod transrodnih osoba. S obzirom na to da je put do radne dozvole i prava da se operiše mukotrpan, oni su mi ponudili „O-1” vizu, koja se daje najboljim stru?njacima iz celog sveta sa najve?im nau?nim doprinosom ili dobitnicima najprestižnijih nagrada, sli?no Nobelovoj nagradi.
I šta ste u?inili?
U po?etku nisam verovao. Pripremio sam oko 700 dokumenata, nau?nih radova, prezentacija, predavanja, dokaza o nagradama… I njihov stav je, posle detaljne provere svega što sam im pokazao, da imam sve uslove za dobijanje ove prestižne „O-1” vize. Oni su time što su mi dali ovu vizu priznali da u svojoj državi nemaju stru?njaka tog kalibra i, što je vrlo važno, priznali beogradski Medicinski fakultet, kao potpuno relevantan i sli?nog nivoa kao i prestižni ameri?ki medicinski fakulteti. Na ovaj na?in, ja sam stekao sva prava i mogao sam da radim zakonski pokriven i sa svim privilegijama ameri?kih kolega.
Kako su vas, potom, do?ekali na vašem fakultetu?
Moje kolege to znaju i podržavaju, a ja moj fakultet, na kome sam sada u statusu vanrednog profesora, poštujem iznad svega. Jer, moj fakultet mi je dao sve što sam mogao da dobijem iz medicine. Zato nikad nisam pokazao želju da napustim Srbiju, iako je bilo dosta poziva. Moj životni moto je da moju školu uvek i na svakom mestu promovišem na najbolji mogu?i na?in.
Šta se posle svega dogodilo u Njujorku?
Oni su mi posle svega što smo u?inili, i oni i ja, ponudili stalni posao i ponudili mi uslove kakve imaju najbolje rangirani urolozi u Americi, a to zna?i da bi mi plata, po ameri?kim standardima, bila nekoliko stotina hiljada dolara godišnje.
Na kraju, šta ste odlu?ili?
Pristao sam na saradnju i dogovorio povremena gostovanja, u ukupnom trajanju od tri meseca godišnje. Kao njihov ?lan, ja ?u u tom periodu dalje razvijati njihov centar i u saradnji sa njihovim lekarima raditi na kreiranju prepoznatljive škole rekonstruktivne hirurgije, koja bi bila vezana za njihovu bolnicu i državu Njujork. Ta škola bi, po našim planovima, bila centar za obuku i usavršavanje mla?ih doktora, rekonstruktivnih hirurga.
Ko vas je u?io ovoj hirurškoj umetnosti?
Bio sam najbolji student pokojnog profesora Save Perovi?a, koji je prvi na prostorima ovog dela Evrope muškarca preobratio u ženu. Bilo je to 1989. godine.
Kakav ste bili student?
Veoma dobar. Kažem to uprkos ?injenici da sam prvu godinu izgubio. Ustvari, ja sam je samo ponovio. Me?utim, nisam izgubio to vreme. Tada sam stekao jedno dragoceno životno iskustvo, a to je da je jedino sigurno ono što zavisi samo od mene. Moji pokušaji uzgajanja kvalitetnih poljoprivrednih kultura u vreme pauze na studijama završili su se neuspešno – ?ernobiljskom katastrofom, i sve posejano i uzgojeno moralo je da bude uništeno.
Kad ste prvi put operisali?
Po?eo sam pre više od 20 godina u Gradskoj bolnici u Beogradu na Zvezdari. Potom sam to produžio i hirurški se obu?avao kroz stalni i uporni rad uz mog velikog u?itelja i doajena rekonstruktivne hirurgije prof. dr Savu Perovi?a.
Koje su uvertire ovih operacija?
U rekonstrukciji genitalija iz jednog u drugi pol najvažniju ulogu ima psihijatar. Samo dugo i uporno pra?enje pacijenta dovodi sve u?esnike u ovoj „igri” do prave, odnosno ispravne dijagnoze. Samo tako se izbegava pogrešna procena. Potom se po?inje sa hormonskim terapijama pola koji pacijent želi da bude i to tako traje doživotno. Po?inje kao novi pubertet, pa se javljaju sekundarne karakteristike željenog pola i zatim sledi hirurški zahvat.
Ne broji operacije
Koliko ste dosad imali operacija?
Ne znam ta?no, jer ja to uvek objašnjavam zakonom – velikih brojeva. Po tom zakonu ukupan broj stalnim upornim brojanjem raste, a svi manji detalji, koji ?ine život uzbudljivijim i lepšim, ne ostaju za pam?enje. I posle toga sve poprimi ukus rutine i pretvara se samo u goli broj.
Izvor: Politika