O ovoj temi razgovarali smo sa francuskim fotografom, Marcom Martinom, čija se izložba “Public Toilets, Private Affairs” bavi upravo ovom temom.
*Da li svojim fotografijama istražuješ isključivo svoju fantaziju, ili je tu i ponešto čega još uvek ima u svakodnevnom životu gej muškaraca?
Marc: Ono što pokušavam da uradim kao fotograf je da osvetlim i raskrinkam ono što drugi instinktivno pokušavaju da sakriju, čega se stide, pa čak i ono što smatraju odvratnim. Tako mislim da naše super-higijensko društvo pokušava da sakrije sve što je u vezi sa seksom, što se dešava u okviru neke subkulture. Javni toaleti su oduvek imali lošu reputaciju, pa se danas niko ne bavi značajem koji imaju za istoriju gej zajednice. Sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka ova mesta su bila ključna u životima gej muškaraca koji traže avanturu i kontakt, te su se na njima prepoznavali i sastajali. Svojim radom pokušavam da odam počast tim izgubljenim generacijama koje su bile osuđene na sastajanja na skrovitim mestima, i na taj način sagradim most između svoje umetničke vizije sa jedne strane, i istorijskih činjenica sa druge. A na tim mestima nije dolazilo samo do anonimnih seksualnih odnosa, već su se formirale i veze, koje su u nekim slučajevima trajale decenijama. Takav oblik upoznavanja danas skoro da više ne postoji, ali još uvek predstavlja tabu jer ga ne posmatramo sa dovoljno velike udaljenosti. Mislim da moje fotografije vraćaju boju tim davno zaboravljenim mestima, a najveći izazov mi je bio da reinterpretiram osećaj senzualnosti koji je nužno bio pomešan sa strahom.
*Jesu li te fotografije zamišljene kao ilustracije za alternativnu gej istoriju, ili su ipak samo proizvod umetnosti koji nikako nije ukorenjen u realnosti?
Marc: Već sam pomenuo da često kombinujem fikciju sa istorijskim činjenicama, a tu mi je nekako najvažnije da i danas muškarce koji su imali seks na ovakvim mestima smatramo kukavicama. I pitam se: zar se upravo na taj način nisu suprotstavljali zabranama? Javni toaleti su uvek smatrani za mesta na kojima se nalaze opasni ljudi, odvojeni od prirode čoveka uopšte, i ja tom stereotipu suprotstavljam svoje fotografije, na kojima su nasmejana lica i uspaljeni muškarci u, bar se meni tako čini, uzbudljivom okruženju. Ako su Marcel Proust, Jean Genet, Henry Miller, Paul Verlaine i Arthur Rimbaud nalazili inspiraciju na ovakvim mestima, ko smo mi da tvrdimo drugačije. A ona je poticala od toga što su ova prljava mesta u sebi imala i veliku dozu misterije. I njihova proza, te poezija, takođe je ugrađena u zidove queer muzeja, a našle su mesto i u mom katalogu, fino kombinovane sa grafitima, intervjuima i fotografijama.
*Da li su ti muškarci dobrovoljno birali kruzing ili je to ipak posledica društvenih pritisaka?
Marc: Opresija je svakako igrala veliku ulogu, posebno među pripadnicima starijih generacija. Pre digitalizacije i aplikacija za upoznavanje, ovi muškarci nisu imali mnogo izbora. Tako su prljava i smrdljiva mesta postala centar društvenih mešanja i interakcija svih vrsta. Tu su se nalazili i gej i strejt pripadnici različitih klasa, i stari i mladi, te se nije gledalo na kulturnu i versku pripadnost – svi su bili jedno.
*Dakle, kruzing je važan deo gej istorije?
Marc: Činjenica da je jedan LGBT muzej u svoju postavku uključio i moje fotografije, ukazuje da je tako. Istina je da je ova tema dugo bila, i još uvek jeste, nešto što se krije, razlog za sram, čak i među pripadnicima gej zajednice, a to je zbog toga što moderan čovek često brzo zaboravlja nevolje iz prošlosti, te tako i činjenicu da je homoseksualnost dugo bila zabranjena zakonom, a u nekim zemljama još uvek jeste. Tako muškarci nisu imali izbora do da se nađu u javnim toaletima, koji su smatrani neutralnom teritorijom. Da li je i danas tako u zemljama u kojima je homoseksualnost i dalje zabranjena? Ne znam, još uvek ne znam.
*Kako objašnjavaš distancu koju većina savremenih gej muškaraca pravi u odnosu na ovu aktivnost?
Marc: Srećom, mlađe generacije gej muškaraca u većini zapadnih zemalja danas mogu da se upoznaju mnogo prirodnije, i bezbednije. Razlog za moju izložbu nije nostalgija, jer retko ko žali za tim vremenima. Ne uopšte. Queer zajednica danas žestoko promoviše nove načine upoznavanja, trudeći se da se što više udalji od prošlosti, ali su mlađe generacije u svetu aplikacija potpuno izgubile spontanost koja je nekad postojala, a i hrabrost. U javnim toaletima je neočekivano i nepoznato bilo sastavni deo rituala, pa i seksualnog uzbuđenja. Bilo je neophodno da se učini neki potez, da se rizikuje kako bi se došlo do kontakta. I nije se radilo samo o ispunjavanju fantazije, dobro, možda u nekim slučajevima jeste, već i o povezivanju i razmeni. Mlađe generacije misle da se mnogo razlikuju, iako se na njihovim online profilima sve vidi, nema više nikakve misterije. Mnogo pre nego što i pomisle da se upoznaju već znaju svaku tačku na telu onog drugog. Mislim da tu nema ničega uzbudljivog, o bliskosti i da ne govorim.
Kada su u pitanju moje fotografije, čak i na onim najeksplicitnijim ostavim određenu količinu nepoznatog, jer želim da ilustrujem tu neizvesnost, napetost. Zato i biram modele ametere koji se ne poznaju, te se prvi put sreću na mestu snimanja, i od toga krećemo.
*Kako vidiš kruzing u savremenoj kulturi? Na primer u scenama iz filma Beach Rats?
Marc: Super mi je što moje fotografije povezuješ baš sa scenama iz tog filma. Još uvek ga nisam pogledao, ali u trejleru sam mogao da prepoznam istu dozu tenzije, mračnu atmosferu kruzing scene. Da, sjajan kompliment.
Zanimljivo mi je i što je taj film napravila žena, budući da tokom svog rada razmišljam i o pravima žena. Koliko god da su muškarci rizikovali anonimnim susretima, queer žene nisu imale ni tu mogućnost, jer je, još jednom, bila osmišljena od strane muškaraca i isključivo za muškarce. To je negde i u vezi sa ranim borbama za ravnopravnost, koja se ticala i zahteva za jednakost u toaletima. Ali to nije otišlo daleko. Tako je pišanje u nekom velikom gradu XIX veka bila samo muška stvar, što nas negde vraća na rana pitanja o rodu i ravnopravnosti.
I žene odlično reaguju na moj projekat. Kažu da im pruža pogled u svet koji im je uvek bio zabranjen, i mogućnost da čuju anegdote iz ovakvih avantura, a sve pričaju jednu priču: priču o slobodi.
***
Postavka Public Toilets, Private Affairs se nalazi u berlinskom muzeju Schwules, a izložba traje do 19. februara. Postoji i istoimena monografija, a oni koji budu poželeli da saznaju više o radu ovog umetnika mogu to da učine na njegovom web-sajtu.
Izvor: XXZ magazin