Pre skoro sto godina, na salašu nedaleko od Sente, živela je osoba koja je uspela da dobije zvanično priznanje identiteta i pravo da živi onako kako se oseća.
U vreme kada se o rodnom identitetu nije govorilo, kada nisu postojali ni termini kojima danas opisujemo transrodnost, a kamoli društvene mreže na kojima ljudi javno dele svoje životne priče, u jednom vojvođanskom selu odigrala se sudbina koja bi i danas privukla ogromnu pažnju.
Pre skoro sto godina, na salašu nedaleko od Sente, živela je osoba koja je uspela da dobije ono za šta se mnogi i danas bore – zvanično priznanje identiteta i pravo da živi onako kako se oseća.
Priča počinje početkom tridesetih godina prošlog veka. Tadašnji novinski izveštaji pisali su o Đuli Đereu, mladoj osobi koja je iznenadila okolinu promenama koje su postajale sve vidljivije. Dok su drugi očekivali da nastavi život koji mu je društvo namenilo, Đula je sve više pokazivao interesovanja i ponašanje koja su se razlikovala od očekivanja sredine u kojoj je odrastao, piše Kaldrma.rs.
Ljudi oko njega primećivali su da se udaljava od poslova koji su se smatrali muškim, dok su ga sve više privlačile aktivnosti koje su tada bile rezervisane za žene. Ono što je za okolinu bilo neobično, za njega je predstavljalo duboko lično osećanje koje više nije mogao da krije.
Prema zapisima iz tog vremena, prvi ozbiljan razgovor vodio je sa sestrom. Na njena pitanja odgovorio je rečenicom koja je promenila tok njegovog života.
“Ja više nisam muškarac, ja sam žena”.
Takvo priznanje u ruralnoj sredini Kraljevine Jugoslavije nije bilo nimalo jednostavno. Ubrzo su usledile osude, podsmesi i komentari okoline. Dani su prolazili u izolaciji, a suočavanje sa reakcijama ljudi bilo je jednako teško kao i unutrašnja borba koju je već vodio.
Ipak, dogodilo se nešto što bi mnoge iznenadilo čak i danas.
Umesto da odustane, Đula je odlučio da od države zatraži zvanično odobrenje za promenu identiteta. Putem opštinskih vlasti podneo je zahtev da mu se dozvoli da promeni ime i da umesto muške nosi žensku odeću, prenosi nova.rs.
Zahtev je stigao do Ministarstva unutrašnjih dela Kraljevine Jugoslavije.
Odobrenje je stiglo.
Tako je Viktorija Đere i zvanično dobila pravo da koristi ime koje je sama odabrala i da živi kao žena.
Za tadašnju javnost to je bio događaj bez presedana. Novine su o slučaju pisale kao o pravoj senzaciji, poredeći ga sa tada poznatim evropskim pričama o promeni pola.
Posebnu pažnju izazvala je i medicinska strana slučaja. U Subotici je izveden operativni zahvat koji je dodatno promenio Viktorijin život. Lekari su tada navodili da postoje fizičke karakteristike koje su njen slučaj činile specifičnim, a koje bi se danas verovatno posmatrale kroz savremena medicinska tumačenja interseksualnosti i razvoja polnih karakteristika.
Posle operacije promene su postale još uočljivije. Tadašnji reporteri opisivali su Viktoriju kao osobu čiji su izgled, pokreti i držanje u potpunosti odgovarali ženi. Jedino što je, prema njihovim zapisima, ostalo kao podsetnik na raniji život bio je dubok glas.
Veliku ulogu u celoj priči odigrao je i Sergije Envald, ruski emigrant koji je nakon revolucije utočište pronašao u Kraljevini Jugoslaviji. Upravo je on pomogao porodici da prođe kroz složenu administrativnu proceduru i dođe do potrebnih dozvola.
Ni porodica nije ostala po strani. U vremenu kada su slične priče uglavnom završavale odbacivanjem i izolacijom, Viktorija je imala podršku najbližih. To se pokazalo kao jedan od ključnih razloga zbog kojih je uspela da ostvari ono što je želela.
Danas, gotovo vek kasnije, priča o Viktoriji Đere predstavlja zaboravljeno poglavlje istorije ovih prostora. Ona podseća da pitanja identiteta nisu nastala sa internetom, društvenim mrežama ili savremenim društvenim pokretima.
Mnogo pre nego što su se pojavili heštegovi, javne kampanje i rasprave koje danas pune medije, jedna osoba sa vojvođanskog salaša pokušavala je da pronađe način da uskladi svoj život sa onim kako je doživljavala sebe.
U tome je uspela.
Zbog toga Viktorija Đere danas ostaje ne samo zanimljiva istorijska ličnost već i svedočanstvo da su lične borbe za identitet postojale mnogo pre nego što je društvo za njih pronašlo ime.