Postojanje gena koji bi objasnili homoseksualnost kod ljudi nije potvrđeno, međutim, nisu svi epigenetski markeri potpuno izbrisani tokom razvoja embriona, navodi se u studiji Univerziteta u Sidneju.
Naučnici nisu identifikovali gene koji pouzdano određuju seksualnu orijentaciju kod ljudi, ali epigenetika nudi moguće rešenje, preneo je “Gardijan”. List je naveo da bi, pošto se generalno smatra da homoseksualnost smanjuje reproduktivni učinak pojedinca, bilo malo verovatno da se alel (varijanta gena), koji direktno uzrokuje homoseksualnost, proširi u populaciji.
Bez obzira na to, ljudska homoseksualnost kod oba pola je široko rasprostranjena širom sveta, a homoseksualnost je prisutna i u životinjskom carstvu. Jedna studija je procenila da se 3,2 odsto australijske populacije identifikuje kao gej ili lezbijska, što je uobičajena učestalost širom sveta.
Uprkos nedostatku genetskih markera koji mogu da predvide ljudsku homoseksualnost, ova osobina je “nasledna” u smislu da su braća i sestre sličniji u svojoj seksualnoj orijentaciji nego što bi se očekivalo.
Međutim, nivo podudarnosti u vezi sa time između identičnih blizanaca je iznenađujuće nizak. Ukoliko bi homoseksualnost bila isključivo genetski uslovljena, jednojajčani blizanci bi trebalo da imaju identičnu seksualnu orijentaciju. Epigenetska hipoteza o raširenoj pojavi ljudske homoseksualnosti, koju je izneo profesor genetike na Univerzitetu u Sidneju Benjamin Oldroid, zasniva se na mogućnosti epigenetskog nasleđivanja prilagođavanja fetusove osetljivosti na testosteron. Kao i većina drugih epigenetskih oznaka, polno specifične epigenetske oznake se uspostavljaju u ranom embrionu nakon oplodnje.
Većina polno specifičnih epigenetskih oznaka na genima koji su uključeni u osetljivost na testosteron se uklanjaju i ponovo uspostavljaju u pouzdano polno specifičnom obrascu mnogo pre nego što se gonade diferenciraju u testise ili jajnike.
Međutim, nisu svi epigenetski markeri potpuno izbrisani tokom razvoja embriona, pa je stoga moguće da postoji neki transgeneracijski prenos epigenetskih postavki za osetljivost na testosteron. To može uticati na seksualni fenotip, seksualni identitet i seksualnu privlačnost. To je potencijalno važna ideja jer može objasniti snažnu tendenciju da blizanci imaju slične seksualne sklonosti. To sugeriše epigenetsko nasleđe od jednog ili drugog roditelja, ali ne i genetsko nasleđe.