Magazini Bookvar i Optimist su, u godini koja je za nama, po treći put raspisali konkurs za najbolju kratku kvir priču. Konkurs je podržan od strane Ministarstva kulture i informisanja, a rezultat konkursa je otelotvoren u knjizi Niko više ne ide u raj i druge priče.
Priče koje su pristigle na prvi konkurs, koji je za temu imao priče o autovanju, objavljene su u zbirci Imam nešto da ti kažem : Povratak iz Brizbejna i druge priče. Zanimljivo je da su u ovoj zbirci, kao podrška učesnicima, priče napisali i afirmisani autori poput Igora Marojevića, Dušana Nedeljkovića, Dimitrija Vojinova, Dragana Jovićevića, dok su Stevan Filipović i Milena Bogavac ustupili deo scenarija za film Pored mene. Ilustraciju na koricama uradio je Bob Živković.
Izdavanje ove zbirke podržala je Kancelarija za ljudska i manjinska prava kroz projekat Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Norveške.
U fokusu druge zbirke bio je španski sineasta Pedro Almodovar. Konkurs je sproveden uz podršku Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije i Službenog glasnika, a rezultat je bila zbirka Pismo za Estabana i druge priče.
Inspiracija za temu trećeg konkursa bilo je donošenje Zakona o istopolnim zajednicama. Nakon najave ministarke za ljudska i manjinska prava Gordane Čomić da je ovaj zakon u pripremi usledio je rad na tekstu zakona, javne rasprave, dijalozi i medijske promocije. Činilo se da je, uprkos protivljenju određenog dela društva i elite, legalizacija gej brakova već gotova stvar. Međutim, nakon što se predsednik Republike javno, i na žalost negativno, izrazio o ovom Zakonu, sve kao da je stalo. Cela tema je stavljena na led.
Organizatori konkursa su zato kao temu, u godini u kojoj je trebalo da (ne)legalizujemo istopolne zajednice, zadali upravo to.
Tema Ljubav je zakon imala je za cilj da autore, autorke i sve one između inspiriše da se pozabave problemom legalizacije istopolnih partnerstava.
Ono što razlikuje ovaj konkurs od ranijih, osim što je sada podršku pružilo Ministarstvo kulture i informisanja, jeste što je ustanovljena i nagrada za pobednika nazvana po, gotovo zaboravljenoj književnici, Leposavi Mijušković.
Od osamdeset i pet priča koliko ih je pristiglo na konkurs žiri je u najuži izbor odabrao priče Ulica Pipcs Bojana Krivokapića, Svedoci Vere Kurtić, Sve naše što ste imali Nemanje Ilića i Obećanje Milana Živanovića, a novoustanovljena nagrada Leposava Mijušković pripala je Sari Sarić za priču Niko više ne ide u raj.
Polazeći od činjenice da većina religija propagira ljubav kao vrhunsku vrednost i stožer okupljanja, autorka pobedničke priče je, odgovarajući na zadatu temu konkursa Ljubav je zakon, vratila ljubav u nebeski panteon.
Sara Sarić ispravo shvata da od četiri hiljade bogova (ne računajući hinduistički koncept istovremenog postojanja 330 miliona bogova) i još više božanskih bića samo je jedan bog onaj namrgođeni deda koji na oblaku mrzi sve živo, a naročito ako petkom jedete burek, perete veš na crveno slovo i usuđujete se da volite nekoga koga On smatra neprikladnim. Ako izuzmemo njega, svi ostali bogovi i božanstva, nemaju ništa protiv bureka petkom i ljubavi svakodnevno. Naprotiv. Mnogi od njih su vrsni i poznati ljubavnici. Ženama, muškarcima i svima onima u šarenolikom spektru između dve krajnosti.
Sada svi oni, tamo gore, oni moraju da usaglase stav oko nečega što smrtnici zovu gej brak.
Poput zlatne jabuke najlepšoj, ovaj „vrući krompir” dolazi pravo u ruke višim i nižim božanstvima svih poznatijih religija stvarajući nebeski urnebes. Koristeći se poznatim kanonskim narativom, njihovim naravima i ulogama koje imaju u duhovnim spisima, zatim poigravanjem sa rodnim i polnim identitetima nebeskih stvorenja, autorka stvara niz duhovitih scena u kojima svevišnji svih sfera pokušavaju da dođu do odgovora da li je ljubav zaista zakon.
Što se tiče ostalih priča koje su prisutne u zbirci, izdvajaju se dve jasno podeljene grupe izuzetno emotivnih, snažnih i toplih priča.
U prvoj grupi autori su samo malo „izmakli stvarnost“ i snagom mašte legalizovali gej brakove. Tako smo dobili priče iz naše svakodnevice, priče o roditeljstvu, deci, roditeljskim sastancima, bračnim aferama, slavama, zajedničkim rođendanima… Svemu onome, tako bliskom i naizgled svima dostupnom, što LGBTQ+ zajednica u Srbiji danas ne može da ima jer nekoj Mici Ubici fali jedan papir.
Druga grupa priča jesu one koje zamišljaju normalne gej odnose koji se ne razlikuju od strejt odnosa, osim što, u pričama (kao i u stvarnosti), fali onaj jedan papir. Junaci priča se bude, idu na posao, druže se, raduju se, smeju, tuguju. Žive potpuno isto kao i svi ostali, sve dok ne dođe do tog jednog papira. Među ovima, kao dobar primer, jeste priča Ti nisi moja porodica Jelene Stančič u kojoj krizu u odnosima između dve devojke posmatramo iz ugla stana u kome žive. Stan ko stan. Vidi da su one porodica, poput mnogih drugih parova koji su živeli u njemu, ali vidi da nešto tu ne štima. Ali kako stanu objasniti ljudski koncept (gej) braka? Kako mu objasniti da ono što očigledno vidi i u čemu učestvuje može da pokvari nešto što je imaginarno, faktički ne postojeće, nešto što nije više od društvenog konstrukta i stvar dogovora.
Neverovatna je količina emocija koje izaziva čitanje ovih priča. Svojom običnošću života koje opisuju one nam, kroz tu bliskost, otvaraju sve one čakre empatije koje su nam potrebne da progledamo.
Čitajući priče shvatamo koliko smo svi mi, u srži, isti. Ovaj zadatak je Niko više ne ide u raj i druge priče u potpunosti ispunila.
Piše: Milan Aranđelović
Kako da autori dobiju svoje autorske primerke knjige?
Autori treba da se jave izdavaču…