Novosadski gej tinejdžeri u najiskrenijoj ispovesti

Devetnaestogodišnja Novosađanka Sara rođena je kao muškarac, ali odmalena se nije uklapala u stereotip o ”jačem” polu, koji joj je, kao uostalom svim dečacima, nametan još u najranijem uzrastu. Mrzela je grube igre, više joj se dopadalo društvo devojčica, prosto, s njima se osećala kao “među svojima”.

Bila je sin, naslednik u patrijarhalnoj porodici, od nje se očekivalo da bude “na visini zadatka”, ali ona to jednostavno nije mogla. To što joj u krštenici piše da je muškog pola, za Saru nema značaja jer ona zna i oseća da je svim svojim bićem – žensko.

BOL KOJI NE PROLAZI
Saru smo upoznali u udruženju “Izađi”, koja je deo gradske mreže za pomoć i zaštitu LGBT osoba. Oprezna je i zatvorena, ne skriva da bol koji je godinama trpela zbog poniženja i zlostavljanja svih vrsta još nije prošao. Sada joj je mnogo lakše jer je ovde prihvaćena baš takva kakva jeste.

TO NIJE NJEN IZBOR
Zašto bi Sara i njoj slični morali da osećaju krivicu i stid zbog nečega što nije njihov izbor već surova datost koja se jednostavno desi? Da je mogla da bira, sigurno ne bi izabrala stigmu i patnju, izopštenost iz društva bes i razočaranje roditelja, strah od nasilja onih koji ne tolerišu različitost.

Ali nije mogla.

Ta nemoć da se odupru nečemu što im je urođeno, večita strepnja da ne budu otkriveni i obeleženi, vodi gej i transrodne osobe, ali i sve druge seksualne manjine u izolovanost, depresiju, samopovređivanje, čak i samoubistvo.

KOLIKO-TOLIKO NORMALAN ŽIVOT
U grupu “Izađi” mahom dolaze oni koji su tek zakoračili u svet odraslih, to su mladi od 15 do 25 godina, tu i tamo nađe se poneko sa trideset jer se mnoge LGBT osobe kasno autuju.

Ako su maloletni, neophodna je dozvola roditelja koji su takođe važan deo te priče jer udruženje okuplja majke i očeve koji žele da pomognu svojoj deci da žive kvalitetno i koliko-toliko normalno. Uprkos otporu i predrasudama, dosta njih aktivno, zajedno sa svojom decom, učestvuje u radu udruženja.

OD SEBE SE POBEĆI NE MOŽE
Sara nije te sreće: njen otac se nikada nije pomirio s činjenicom da mu je sin transorodna osoba. Kako je rasla, spoznavala je da ono što nosi u sebi nikada neće biti shvaćeno i prihvaćeno, čak ni u rođenoj kući.

Znala je da će, ako želi da izbegne traume koje takva različitost donosi, morati da potisne svoju pravu prirodu. Svoju transrodnost u početku je skrivala, ali kako kaže stara poslovica – od sebe se pobeći ne može. Ona je sada to što jeste, uprkos užasima kroz koje je prolazila.

HAOS U KUĆI
– Trudila sam se da sakrijem svoje porive, nosila sam uniseks garderobu iako sam očajnički želela da obučem haljinu, suknju… Otac je sumnjao, počeo je da me špijunira, često mi je preturao po stvarima, da bi jednom provalio u moj kompjuter i pronašao prepisku s nekim ko je sličan meni. Pobesneo je, izbila je žestoka svađa posle koje mesecima nismo razgovarali – nastavlja svoju priču Sara.

PRELOMNI TRENUTAK
– Mama, koja i dan danas ništa ne shvata ali bar ne pokušava da me promeni, predložila je da se preselimo u bakin stan. Otišle smo, ali morale smo da se vratimo jer nismo imale od čega da živimo. Situacija je bivala sve gora, otac, koji se nikako nije mirio s tim da mu je jedini sin zapravo žensko, jednom se toliko razjario da mi je pobacao sve stvari. Tada sam presekla i zauvek sam napustila porodicu.

SAMODESTRUKTIVNOST I DEPRESIJA
– Preselila sam se kod drugara, s ocem nemam nikakav kontakt, s majkom tu i tamo. Potpuno sam se posvetila radu u udruženju “Izađi”. Razmišljam o tome da se podvrgnem hormonskoj terapiji, posle toga i operaciji promene pola koja je za sada nedostižan san jer mnogo košta – otkriva naša sagovornica, koja je zbog pojavnih oblika svoje transeksualnosti (oblačenje, feminizirano ponašanje) i u školi imala velikih problema.

Pohađala je prestižnu novosadsku gimnaziju i bila je, kaže, odličan đak, ali potpuno izolovana. I, naravno, trpela je nasilje, pretnje i poniženja. Otkriva da je iskusila depresiju, da je bila autodestruktivna i da je razmišljala o samoubistvu.

Sara je uspela da se izbori za sebe i više se ne krije. Zahvaljujući podršci grupe “Izađi” shvatila je da se, uprkos stigmi, može normalno živeti.

POD ZAŠTITOM POLICIJE
– Kada smo 2013. godine pokrenuli ovo udruženje, mislili smo da će nam se zbog opšte klime u društvu pridružiti najviše desetak mladih pripadnika seksualnih manjina. Ispostavilo se da je za ovu vrstu pomoći i podrške zainteresovano preko tri stotine njih. Dobijamo nešto novca iz budžeta, ali veći deo obezbeđujemo sami, kroz projekte. Od toga plaćamo prostorije u centru grada i plate za šestoro zaposlenih, među njima i troje koordinatora koji rade s mladim osobama raznolike seksualne orijentacije – gejevima, lezbijkama, transrodnim osobama… Novi Sad je jedini grad u Srbiji koji u policiji ima inspektora zaduženog za nasilje nad pripadnicima LGBT zajednice, a dobro sarađujemo i s Centrom za socijalni rad – kaže Isidora Isakov, izvršna direktorka udruženja “Izađi”.

Podrška i pomoć ovog udruženja odvija na nekoliko nivoa. Cilj je, pre svega, da mladi ljudi prihvate sebe takvima kakvi jesu, da menjaju i istražuju sebe, da otvoreno govore o problemima LGBT populacije – objašnjava Isidora Isakov.

KORISNA ZABAVA
U prostorijama udruženja “Izađi” organizuju se radionice i druženja, filmske večeri, društvene igre, ali i dugoročniji programi kao što je interaktivno pozorište Forma teatar, u kojem akteri sami kreiraju sadržaj na LGBT teme, inspirisani situacijama iz sopstvenog života.

– Publika je vrlo zainteresovana za takve predstave, koje igramo ovde, u našim prostorijama, ali i na festivalima i konferencijama – kaže naša sagovornica.

PSIHOLOŠKA PODRŠKA
Isidora napominje da članovi grupe “Izađi” uvek mogu zatražiti besplatnu pomoć u psihološkom savetovalištu, čije su usluge besplatne za sve LGBT osobe (ne samo za one iz udruženja), kao i za njihove roditelje.

– Veoma je važno da majke i očevi znaju da su bes, tuga, krivica i razočaranje normalna osećanja u trenucima kada otkriju da im je dete drugačije, ali da se to može i mora prevazići ljubavlju i razumevanjem – ističe ona.

NIKOLININ TATA JE SHVATIO
Roditelji dvadesetdvogodišnje Nikoline prihvatili su da im je kćerka lezbijka. Nakon kratke veze s dečakom koju je imala kada završavala osmoletku, ova devojka shvatila je da joj se više dopadaju žene, ali majka i otac verovali su da je njena naklonost prema istom polu prolazna. S godinama, shvatili su da to nisu pubertetske bubice.

– Tata je, moram priznati, odmah sve skontao i pružio mi je podršku, dok je mami trebalo vremena da se pomiri s tim. Kada sam se priključila grupi “Izađi”, odlučili su da učestvuju u radionicama koje su im, uz podršku psihologa, pomogle da dokuče šta se to dešava sa mnom. Sada smo daleko otvoreniji jedni prema drugima, mnogo više pričamo, bolje se razumemo. Već godinu dana živim s partnerkom, roditelji su to prihvatili bez pogovora, razgovori s psihologom, i moji i njihovi, bili su stvarno od velike koristi.

KAKO POBEDITI STRAH
Aleksa, koordinator programa rada sa zajednicom, čest je učesnik tribina i konferencija o problemima i pravima LGBT osoba, a ističe da mu iskustvo, kako lično tako i mladih osoba iz grupe, govori da je dominantan osećaj – strah. Od svega.

– Naše članove osnažujemo da žive u skladu s tim kako sebe vide, da gaje svoju individualnost. Oni jesu mladi ali njihova seksualnost nije“stvar nezrelosti”, to neće proći “kad porastu”, niti se može lečiti. Zato je jedina opcija davanje podrške jer šansi da se tu nešto promeni jednostavno nema. U grupi “Izađi” , osim korisnih razgovora, imaju mogućnost da volontiraju, da stiču razne veštine, da nauče kako da žive normalno i prestanu da se plaše.

MILENU PRIVLAČE SVI
Ipak, Aleksin zaključak o promeni samo uslovno se odnosi na osamnaestogodišnju Milenu, koja nije “klasičan” pripadnik LGBT populacije i spada u takozvane quir osobe – kojima su privlačni i muškarci, i žene, i transrodne osobe.

– Ne želim da robujem pravilima heteropatrijarhalnog društva, mada moram priznati da do sada nisam imala seksualne odnose ni sa kim i da sam gajila samo platonska osećanja. U grupu “Izađi” došla sam u potrazi za svojim identitetom, ovde se osećam udobno i relaksirano, to mi je za sada dovoljno, kaže Milena, koja s roditeljima, uprkos tome što su širokih shvatanja, nije razgovarala na tu temu.

Izvor: Luftika