“Hajde da razgovaramo“, poziva aktivista Kristian Ranđelović, autovana interseks osoba u Srbiji, rođen sa karakteristikama oba pola. Valerijan Savić, student/studentkinja medicine, rođen je kao dečak, ali ne oseća pripadnost nijednom polu, jer je nebinarna osoba. Koje sve identitete obuhvata kvir zajednica?
Da li Milana Nikolića, prvog autovanog gej novinara i aktivistu, više razumemo nego nekoga ko je aseksualan, panseksualan ili transseksualan? Pitam i ćerku, tinejdžerku, šta o ovome misle mladi.
„Smaraš, zbog teksta. Naravno da je lakše biti gej, jer ljudi znaju šta je gej. Za ove druge svi govore da su gej, a nemaju pojma ko su ti ljudi“. Skloni smo da osudimo, a da i ne poznajemo. Nešto nije jasno? Da krenemo redom…
Prvo su nas irski i švajcarski predstavnici/predstavnice na „Evroviziji“ suočili/suočile sa činjenicom da nebinarne osobe ne mogu i ne žele da se izjašnjavaju isključivo kao muškarci, odnosno žene. Usledile su salve uvreda, pretnji i podsmeha na društvenim mrežama. Najmanje na račun pesama, najviše na račun identiteta.
Onda smo, posle „Evrovizije“, 17. maja obeležili Svetski dan protiv homofobije, bifobije i transfobije, između ostalog i čekajući pravdu za Andreja Obradovića. On je LGBT mladić koji je, kako tvrdi, žrtva policijske torture, čitaj prebijanja i vređanja, prilikom pretresa stana – a da od polovine februara nemamo vesti o tome šta se događa sa prijavom protiv policijskih službenika i dokle je došla istraga. Istovremeno, čekamo presudu pre mesec dana započetog suđenja zbog ubistva osamnaestogodišnje trans devojke Noe Milivojev, koja je prošlog leta u Beogradu raskomadana i spakovana u kese za đubre.
Rodni i polni identitet
Svi oni su LGBT+ ili LGBTQ+. Postoje i duži akronimi, na primer LGBTIQA+, što opet neki kritikuju jer kažu da se radi o „čorbi od slova“ (alphabet soup). Lezbijke, gejevi i biseksualne osobe su opštoj javnosti poznatiji jer smo upoznati sa njihovom seksualnom orijentacijom. Ali tu su i transrodne osobe i interseks osobe, nebinarne, aseksualne, panseksualne…..ili jednostavno kvir – one osobe koje biraju da se ne uklapaju ni u jednu od pomenutih kategorija. Konzervativna Srbija je jedva naučila, sve sa gej premijerkom na čelu vlade, da sklonost ka istom polu nije bolest, a sada se pojavljuju i osobe između rodnih identiteta – imaju dva ili više rodova, nemaju rod ili su između rodova. A rodni identitet ne mora da se podudara sa polnim. Jer, pol i rod nisu isto.
„Nemova pobeda na ’Evroviziji’ pomogla je ljudima u Srbiji koji se isto osećaju porukom ohrabrenja“, smatra Milan Nikolić, prvi autovan gej TV voditelj, ali dodaje da živimo u društvu koje je sve rigidnije:
„Ova pobeda je razigrala one najgore među nama. Ne mislim samo na političku desnicu i SPC, već na horde pseudonovinara koji sede po televizijskim studijima i svode nebinarnost na nesuvislosti tipa – ‚šta ako se sutra budem osećao kao mačka, zmaj, keramička vaza…‘ I sve to na nacionalnim frekvencijama, naravno. U društvu javnih ličnosti koje takođe ne ulažu ni minimum truda da razumeju nebinarnost, ali znaju da je to užasna podmetačina novog svetskog poretka, zlo sa Zapada, pošast, pretnja, bolest.“
Ako nešto ne razumemo, najjednostavnije je dozvoliti osobi da sama definiše svoja iskustva i ispriča sopstvenu priču. Čak i ako ne znamo uvek kako se stručno, ili politički korektno, njen identitet opisuje, ili kako da je oslovimo.
Nebinarna osoba iz Beograda student/studentkinja medicine Valerijan Savić kaže da koristi sve zamenice, on, ona ili oni kada govori o sebi:
„Mislim da je najbolje da neko prosto pita ako ne zna kako da se obrati nebinarnoj osobi“.
„Mi se kao društvo borimo da prihvatimo činjenicu da je neko različit”
Ističe da je od najranijeg detinjstva imao/imala atipičan izražaj sebe, ali do šeste godine okolina nije mnogo marila za to. Kasnije su ga/je sve više usmeravali ka tome da izgleda i ponaša se kao muškarac.
„Autovao sam se između 2021. i 2022. godine, kada sam i doživela tu samospoznaju. Zahvalan sam ljudima u svom okruženju koji su imali strpljenja da mi pruže ljubav i podršku kako da prihvatim i zavolim sebe, kao i da odučim mnoge stvari. Nikada se nisam ponašao kao tipičan dečak, a kroz terapiju sam uspeo da ostvarim sebe i svoj puni mentalni kapacitet, zato bih time i u budućnosti želeo da se bavim“, priča menjajući zamenice u hodu.
Dr Vojin Kuzmanović, neuropsihijatar, objašnjava da nebinarne osobe mogu zatražiti pomoć terapeuta u procesu samospoznavanja. „To je jedan introspektivni proces, prepoznavanje sebe kao do sada nekarakteristične pozicije. Nije to jedan trenutak, ta introspekcija traje i troši čoveka. I normalno je, ako ti je potrebno, da potražiš terapeuta, da ti objasni da si potpuno normalno biće koje ima drugačiju percepciju sebe od onoga što mi vidimo ili očekujemo sa strane.“
Kristian Ranđelović, interseks osoba, kaže da su još Indijanci poznavali pojam nebinarnosti takozvanu two-spirited person, ali da se to uglavnom ne zna.
„Mi se kao društvo borimo da prihvatimo činjenicu da je neko različit – i to ne samo rodno i polno. Nekad imamo problem i sa nacionalnim identitetima, ali to je neka druga priča. A na LGBT+ ljude se to mnogo više reflektuje“, ističe Kristian, koji je rođen sa karakteristikama oba pola. Njegovi roditelji, po savetu lekara, odlučili su da mu ostave ženske genitalije. Često ističe da ni do danas nije saznao o kakvoj se tačno operaciji radilo. Izgledao je kao devojčica, u pubertetu je definitivno shvatio da se oseća kao muškarac. Uskladio je svoj unutrašnji identitet i izgled svoga tela posle operacije. Sada je aktivista, vodi organizaciju „XY Spectrum“, trener je psihodrame, TV i filmski montažer. I pored aktivizma i javnog istupanja, ima utisak da ljudi zapravo ne znaju ko je on, i ko su interseks osobe.
„Ne, ne, najviše ne prihvataju zato što nemaju informacije o tome. Radi se o grupi ljudi koja je nevidljiva, a postoji decenijama, da ne kažem i vekovima, i koja je biološki determinisana različitošću – genitalnom, hromozomskom i hormonskom. Vidimo iz komentara na internetu da ljudi ne veruju da neko tako može da bude rođen. Pišu – to ne postoji, lažete i nije od Boga dato. Ljudi ne mogu da prihvate činjenicu da to jeste fenomen, ali ja ne volim da stavljam interseks varijacije u kategoriju fenomena, jer uopšte nisu tako retke.“
Razumimo različitosti
Ranđelović objašnjava da interseks osobe nisu ni trans ni nebinarne.
„Ne mora ili ne može svako da se poveže sa svojim biološkim polom. To nije obavezno. I to ne zato što neko želi ili ne želi. Na primer, trans osobe imaju distres i imaju problem s tim. A imamo i nebinarne osobe koje prevazilaze tu kategoriju jer njihov mentalni set nije uopšte postavljen na taj način. Nebinarne osobe nisu neodlučne, one funkcionišu u muško-ženskom spektru. I imamo interseks osobe, to su osobe koje nisu ni u jednoj ni u drugoj kategoriji – da dodamo i taj telesni deo, nemaju svi razvijene genitalije, nemaju svi genitalije jednog i drugog pola itd. Moramo da razumemo da postoje različitosti.”
Da li je onda jednostavnije živeti u ovoj zemlji ako si „samo gej“ nego ako si npr. interseks ili nebinaran, ili možda aseksualan ili panseksualan…
Psihijatar Vojin Kuzmanović smatra da je to ovde novi momenat za sve.
„Mi ni u vokabularu nemamo adekvatnu reč koja ne bi bila rogobatna kada se oslovljavaju nebinarne osobe. Ne možemo da im kažemo ‚to ili ono‘, mnogo je jednostavnije u engleskom jeziku (they/them).“
Daleko smo i od razmišljanja o gramatičkim oblicima kojima ćemo obuhvatiti nebinarne osobe, ako u Srbiji postoji otpor prihvatanju i rodno senzitivnog jezika – da žene budu pesnikinje ili pekarke – iako o tome imamo i zakon.
„Ljudima nije ni razumljivo mnogo. Izađite da napravite anketu ‚šta mislite o nebinarnim osobama‘ – većina bi vas gledala misleći da ih zavitlavate. I to ne neobrazovani ljudi, govorim o prosečno obrazovanim osobama u akademskom smislu“, ističe doktor Kuzmanović.
„Shvatili bi kada bi im se dala prilika da shvate. Oni koji bi želeli da objasne ne čuju se od razularenih prostaka koji zauzimaju medijski prostor i haraju internetom. Edukacija bilo koje vrste je neprijatelj mita o nebeskoj Srbiji koja se raspada od sebe same, siromašna, zatucana i puna gneva“, kaže Milan Nikolić, novinar i aktivista.
On je gej, prvi se od TV lica autovao, profesionalno uspeo, porodica i prijatelji ga vole i podržavaju. Sve je bar naizgled OK. Ali on je odlučio da živi u svom „mehuru“ u kojem bi, kaže, živeo i da je heteroseksualne orijentacije.
„Živim u pažljivo osmišljenom bablu koji čine knjige, platforme za gledanje serija, kućni ljubimac, kafić u kraju, park i društvo kučkara. Živim u dobrom delu grada i radim u dobrom okruženju. Svi drugi kontakti su svedeni na minimum ne zato što sam LGBT već zato što otpor reformisanju i modernizaciji ovog društva uzimaju danak. Napolju su samo banalnost, ogoljena prostota, frustracija i neostvarenost, siktanje zubima i lavež. To malo ljudi što srećem ograničeno je na šest, sedam dorćolskih ulica. To je moj izbor, svesno zatvaranje i dobrovoljna izolacija. A diskriminacija se podrazumeva jer ukoliko bih primio nekog u taj isti babl, na suncu dana bismo morali da budemo hetero normativni, kako ne bismo završili u Urgentnom centru. Četiri zida, kako god okrenete.“
I nebinarni Valerijan spominje četiri zida u koja se neki njegovi/njeni prijatelji povlače. „Ljudi su spremni da uguše naše glasove na sve moguće načine, a s druge strane, vidljivost je neophodna. Ne smemo sebi zatvarati vrata“, objašnjava.
Bio je žrtva i verbalnog i fizičkog nasilja. „Trans, nebinarne i rodno varijantne osobe svakodnevno doživljavaju diskriminaciju i nasilje. Meni se desilo da sam bio targetiran od iste grupice dece uzrasta šest do deset godina koja su me gađala kamenjem, pljuvala i vređala. Govor mržnje javnih, medijskih i poznatih ličnosti, posebno političara, utiče na to da se deca odmalena uče vrednostima mržnje, netolerancije i netrpeljivosti što ima katastrofalne posledice na ovo društvo“, kaže Savić.
„Živi i pusti druge da žive“
Valerijan smatra da je mnogima u Srbiji i sama ideja rodnog identiteta nova, a ima i osoba koje istinski žele da razumeju ovu različitost.
Nova je donekle i doktorima. I oni treba da se naviknu da oni koje su nekada lečili zapravo nisu bolesni. Aseksualnost i panseksualnost su smatrani poremećajem seksualne preferencije.
„Mi smo imali aseksualnost kao vrstu impotencije u heteroseksualnim odnosima i imali smo panseksualnost kao neku vrstu promiskuiteta, koja može da bude i u gej populaciji i u heteroseksualnoj populaciji“, ističe dr Kuzmanović, sećajući se vremena kada je pre tridesetak godina polagao specijalistički ispit.
To je s vremenom potpuno izmenjeno. Aseksualnost je 2013. godine skinuta sa liste mentalnih poremećaja i našla, pod kišobranom seksualnih manjina i ličnog izbora nekih osoba.
„Svaka vrsta preterane analize vodi ka problemu“, upozorava psihijatar Vojin Kuzmanović. „To nije većinski deo populacije koji će ugroziti opstanak planete, kako nas neki ubeđuju, jer ako izađete na ulicu, pa i u zemljama Zapada odakle nam, kako kažu, svašta dolazi, videćemo većinski heteroseksualne parove i porodice s decom.“
Završavam tekst, dostavljač donosi hranu, moja tinejdžerka preuzima:
„Ej, jesi videla dostavljača, gej je, ima bradu i stavio je maskaru, znaš kako je sladak, i mnogo fin“. Ne lažem, tako se dogodilo. Razmišljam kako bi moja majka reagovala da sam joj pre tridesetak godina tako nešto rekla. A možda i nije gej, možda je trans, možda… kao da je bitno. Bitno je da će izgleda mlađi naraštaji biti tolerantniji od nas.
Dr Kuzmanović ističe da je dobitna formula „živi i pusti druge da žive“.
„To je deo populacije koji ima pravo da živi kako oni misle da treba da žive i da se osećaju onako kako se osećaju. Ne velike priče, nego živi svoj život kako hoćeš, osećaj se onako kako hoćeš, ja s tim nemam nikakav problem“.
Izvor: NIN