Aljona Mihajlova je sjajna kao otuđena supruga Antonina, čija naivnost i narcizam trule u ruševinama braka sa gej kompozitorom, piše kritičar “Gardijana” u recenziji filma “Žena Čajkovskog” (Tchaikovsky’s Wife) ruskog reditelja i scenariste Kirila Serebrenikova, koji je u sredu prikazan u takmičarskom programu Kanskog festivala.
Serebrenikov izražava svoje intenzivno saosećanje sa nesrećnom figurom Antonine Milijukove, otuđene supruge kompozitora Petra Čajkovskog, koju je glumila i Glenda Džekson u filmu „Ljubitelji muzike“ Kena Rasela iz 1971. Serebrenjikov film zamišlja Antoninu kao sebičnu, fanatičnu, naivnu, narcisoidnu i samozadovoljnu, čak antisemitu. Ali je predstavlja i kao ženu prema kojoj je učinjena nepravda, poput Sofije Tolstoj, ili Konstance Vajld.
Kao i često u prošlosti, filmsko stvaralaštvo ovog reditelja udiše karakteristike svog subjekta, i tako postaje gotovo opresivno histerično i veoma napeto, poput Antonine ili samog Čajkovskog. Ali film takođe postaje bizaran kada dramatizuje reputaciju koju je Antonina stekla zbog seksualne opsesivnosti, sa desetinama dobro građenih golih muškaraca dovedenih na ekran za baletske fantazijske sekvence. Ali reputaciju nimfomanke Antonini su sigurno dali zlonamerni ljudi sa dobrim vezama i prisnici Čajkovskog koji su imali interes da je potkopaju.
Aljona Mihajlova je sjajna u ulozi Antonine, nesrećne mlade žene iz problematične, moskovske porodice koja nakratko studira muziku kod Čajkovskog i zaljubljuje se u njega fanatično i obožavajući ga – sa istom religioznom odanošću kao ona jurodivi prose po ulicama. Do samog kraja liči na ozbiljno rastrojenu devojčicu. Čajkovski, koga igra Odin Biron, je blag uobraženi čovek koji je u početku posramljen Antonininim drskim i očajničkim predlogom za brak. Ali onda dolazi da vidi da će mu njen obećani miraz (prodaja porodične šume) pomoći da se izvuče iz finansijske gužve i da će brak umiriti tračeve, jer je Čajkovski gej. Predlog je prihvatio, govoreći joj da može da je voli samo „kao brata“.
Jadna Antonina ne može da shvati istinu o seksualnosti svog muža i film ubedljivo sugeriše da ona jednostavno odbija da prihvati to, ili bilo šta drugo što bi moglo da dovede do razvoda i uništenja njene božanske sudbine: da bude žena Čajkovskog. Apsurdno, ona sebe zamišlja kao njegovu buduću sluškinju, ili staratelja, ali umesto toga je zbunjena i uznemirena gomilom razularenih muških prijatelja koji kao da stalno okružuju njenog novog muža, smejući se nečemu što ona ne razume. Svadbena večera je sahrana, bračne obaveze su noćna mora i ubrzo se Čajkovski povlači od nje sa gađenjem – a Antonina ga proganja žestoko kao Glen Klouz Majkla Daglasa u “Fatalnoj privlačnosti”.
Film prikazuje Antonininu strašnu usamljenost: ona je veći deo filma odvojena od Čajkovskog, ali je mentalno vezana za nekoga ko je mrzi. Na samom početku nalazi se briljantna fantastična scena u kojoj Čajkovski ustaje iz mrtvih da izgrdi one ljude koji su joj dozvolili da pogleda njegov leš. Emocionalni život jadne Antonine ograničen je na groznu i bezvesnu vezu sa njenim advokatom. Ona sebe osuđuje na život na marginama slavne ličnosti Čajkovskog: ona je neželjeni autsajder od kojih je nekada zamišljala da će štititi Čajkovskog.
Ovo je nesumnjivo žestoka i veoma gledljiva drama – daleko superiornija od prethodnog Serebrenikovljevog filma, nenagrađivanog “Petrovog gripa”. Ako postoji skučenost u njegovom emotivnom i konačnom rasponu, to mu daje snagu.
Izvor: Nova.rs