– Da li si ti normalna?
– Čega se pametan stidi time se budala ponosi!
– Ma daj bre, idi ubij se zajedno sa njima!
Ovo su samo neke od rečenica koje sam čula nakon što sam na Fejsbuku “okačila” fotku sa gej parade, na kojoj pravim selfi sa najpoznatijim LGBT osobama Srbije – gej aktivistima Borisom Milićevićem i Predragom Azdejkovićem, i major Helenom.
I taman kad sam se vratila sa terena, i mislila da je ovo jedan od onih terena koji će me “držati” par sati, shvatila sam da neće biti tako….
Ali da krenem od samog Prajda… oduvek sam, iako sam strejt osoba, volela gejeve. Volim drugačije, volim manjine, te diskriminsane ljude. Zašto? Zato što sam baš među njima naišla na izuzetno dobre ljude, obrazovane, kul, pametne, drugarčine. Nije mi nikad bilo bitno da li je neko Rom, trans, gej, osoba sa invaliditetom… Čovek je, majku mu, čovek, pa onda to nešto!
Tom parolom sam se vodila upravo kad sam više puta razgovarala i pila kafe sa gej aktivistima i trans osobama. Jer, oni su ljudi od krvi i mesa, a od nas strejt osoba razlikuju se samo po tome što, da prostite, vole drugu rupu nego većina…
Kad sam stigla na Prajd, šta mislite od koga sam dobila najsrdačniji pozdrav? Od nekad majora, danas žene, Helene Vuković. Ispričale smo se kao da se znamo 25 godina, a ne kao da smo pre samo par meseci radile intervju.
Tu je i bio i Peđa, s kojim mogu da pričam o cipelama, ali i Boris koji je nepresušni izor zanimljivih tema, i s kojim mi je jednom prilikom prošao ceo sat na ulici dok smo se rastajali – jer smo brbljali kao ludi o nekim svakodnevnim temama.
Tako je i pao taj selfi koji je mnogima “brknuo prstom u oko”. Ali to sam skapirala tek kasnije…
Gejevi, lezbejke, trans osobe, su u podne tog paklenog dana, okruženi policijskim kordonima krenuli u tu svoju šetnju – jedinu slobodnu, a ipak u okovima.
Malo sam fotkala, snimala, jel’te radila ono za šta primam platu. A onda sam, priznajem, dala sebi oduška. Bila sam, iako sam se u tom trenutku kuckala sa dečkom – i ja malo LGBT. Bila sam u njihovoj koži. U okovima zatucanog društva, i poprekih pogleda tipičnih Balkanaca koji i dalje žive u 18. veku.
Parola “Imam pravo da biram koga volim” mi je bila pobeda tog dana. Zašto? Setila sam se rečenice moje majke, mog idola. Jednom mi je rekla: “Bilo koga da mi dovedeš u kuću, ja ću ga prihvatiti, jer mi je tvoja sreća najbitnija!”
I zaista, ako se moja majka nije mešala u moj izbor, zašto iko to sebi da je za pravo? Gledala sam dvojicu momaka kako se bojažljivo drže za ruke. Uplašeno su gledali iza policijskog kordona koji ih je opkolio da im sačuva žive glave.
Tek povremeno su se pogledali u oči, i jedan drugom stezali ruku.
Gledam Helenu, ženu čija me je bigrafija ostavila bez reči, i videla je kako đuska – srećna. Ona sija. Jer – šeta. Drugačija je i smogla je hrabrosti, još davno, da to i pokaže. Gledam rulju koja hoda, đuska, maše šarenim zastavama. Tada sam videla – ljubav.
Počela sam, priznajem, da đuskam, i da se smejem. I to da se cerim od sreće. Jer ako ne znate da uživate u tuđoj sreći, koja je poenta?
I kad se rulja razišla čiji učesnici retko kad u javnosti smeju da govore u svojoj seksualnosti, ja sam se i dalje smejala. Jer – kontam, neko bi rekao da sam “izopačena kao oni”, ali ja sam bila srećna smatravši da je ljubav pobedila. Bez obzira na različitosti…
A onda je krenulo – osim smajlića mrštavaca, komentari naredna dva dana na moju fotku bili su i više nego neprijatni.
– Je.ote, jel’ si ti normalna, što podržavaš te izopačene bolesnike? Ja bih im bombu krknuo u tu kolonu, da ih pobijem lepo kad nas Hitler nije istrebio kako treba! – rekao mi je porodični prijatelj. Posle rasprave od sat vremena, samo smo jedno drugom promenili pritisak, a poente nije bilo jer do promene stavova, naravno, ni sa jedne strane nije došlo. Čak ni teorija “da na svakog geja njemu ostaje jedna riba više” nije upalila da ga preobratim… da mu stavim do znanja da to, kako on tvrdi, nije bolest, da nema “leka”, i da je jedini lek za naše društvo to da se sa različitostima pomirimo. 
Nije bio jedini. Drugarice su mi rekle: “super je što ti podržavaš, i ja imam gej prijatelja ali se ne hvalim time”. Ček, a jel’ to znači da se stidite? Mislim, ne znam, nisam pametna, a i svakako ću biti deklarisana kao budala koja se “hvali onime čega se pametan stidi”.
I onda, umesto da pre spavanja čitam triler koji sam započela, ja počela da “dumam po glavi” da li grešim… Mislim, shvatam ja tu balkansku krv koja iz nas ne može da pobegne. Zaboga, i meni se kao ljubitelju gejeva nekad omakne ona: “Ma daj ne budi peder!”
Ali, ko sam ja da sudim?
Ko sam ja da kažem da je neko bolestan?
Ko sam ja da nekome kažem sa kime da spava?
Kako nekome da kažem da ne može da voli osobu koju voli?
Ko sam ja da izdajem dijagnoze zbog seksualnog opredeljenja, kao što mnogi sebi daju za pravo? 
Niko, zato je za mene ljubav pobedila, pa makar rizikovala da me pljuju, mrze, prete.
Svako ima pravo da voli.
Svako ima pravo da bude svoj.
Svako ima pravo da na izbor.
Svi imamo jednaka prava.
Svi imamo pravo na slobodu.
Na ljubav.
Na osmeh.
Na sreću, pre svega.
Ne zaboravite to…
Piše: Suzana Trajković
Izvor: Espreso