Urošu Milojeviću se ostvario san da glumi u mjuziklu “Neki to vole vruće”, koji je pre nekoliko dana premijerno izveden u Narodnom pozorištu u Nišu, a kako kaže, bio je iznenađen kad mu je reditelj Aleksandar Marinković dao jednu od glavnih uloga muzičara Džerija, odnosno Dafne.
– Zaista nisam očekivao da ću da igram Dafne. Znao sam da ću da dobijem neku od uloga u tom mjuziklu jer znam da pevam, ali baš Dafne. Ne, to je za mene zaista bilo potpuno neočekivano – kaže u intervjuu za Danas glumac Uroš Milojević.
Prema ocenama mnogih, odigrali ste maestralno lik muzičara Džerija, koji se zbog nevolja maskira u Dafne. Da li Vam je bilo teško da igrate ženu, koja nosi štikle?
–Nije bilo lako, prvi put sam probao da hodam u štiklama i to na “osmici”. Posle prve čitajuće probe, 10. novembra prošle godine, tražio sam da mi se naprave cipele sa štiklama. Dolazio sam u njima i na čitajuće probe, jer sam hteo da steknem sigurnost na njima. Da ulazim u lik Dafne u njima, pošto i igram i pevam na štiklama. Hteo sam da vidim kako je ženama na štiklama. Tek sad vidim da nije lako. Naravno, i da razgazim cipele do premijere.
Da li ste iznenađeni brojnim pohvalama koje ste dobili za rolu Dafne?
-Ne znam šta da kažem, još mi se sve nije sleglo. Dobio sam mnoge lepe kritike i mnogo ljudi na društvenim mrežama mi piše da sam sjajno oglumio Dafne. Neki, meni nepoznati ljudi, prilaze mi na ulici i čestitaju mi. Naravno, sve je to za mene novo, ali mi prija.
Šta očekujete posle ove uloge?
-Siguran sam da više ništa neće biti isto, a stvarno ne znam šta će biti. Voleo bih da dobijem još neku ulogu u mjuziklu, recimo koji će režirati Kokan Mladenović, čiji rad mnogo poštujem. Gledao sam njegovu “Zonu Zamfirovu” čak 37 puta u Pozorištu na Terazijama u Beogradu.
Da li to znači da želite, poput mnogih vaših kolega, da odete u prestonicu, u kojoj ima mnogi više šansi za mlade glumce?
-Ne, želim da ostanem u Nišu, koji je grad po mojoj meri. Uopšte ne vidim sebe u Beogradu, jer u Nišu je 80 odsto mojih ljudi. To ne znači da ne želim da glumim u Beogradu. Danas ne postoji rampa, ako dobro radiš posao, reditelji će te pronaći, gde god da živiš. Očekujem da ću dobiti stalni angažman u niškom teatru, pošto do maja imam ugovor za 50 odsto radnog vremena.
Koji su vaši glumački uzori?
-Vesna Trivalić je glumica zbog koje sam poželeo da glumim. Imao sam sreće da je upoznam, danas smo dobri prijatelji i mnogo sam od nje naučio. Rekla mi je da kad čitaš reč dar otpozadi znači rad. Da moram mnogo da radim ako želim da dobro glumim. Od nje sam usvojio misao “radim i hodam sa velikim znakom pitanja iznad svoje glave”. Veoma poštujem glumu Nebojše Glogovca i Miodraga Petrovića Čkalje.
Koje uloge priželjkujete?
-Voleo bih da igram u muzičkoj komediji “ Monti Pajton Spamalot” i “Ričardu Trećem”. Naravno, i u nekoj predstavi koju su napisali Ljubomir Simović i Dušan Kovačević.
Ne znam kako sam se obreo u pozorištu
Vi ne potičete iz “pozorišnog miljea”, niko u vašoj porodici nije se bavio glumom ili režijom, otkud vaše interesovanje za teatar?
–Ni sam ne znam. Završio sam nižu muzičku školu za violinu. Ali, odavno ne sviram. Negde na kraju srednje škole sam odlučio da hoću da studiram glumu. Nikad pre nisam ni amaterski glumio. Pokušao sam 2009. na akademijama u Beogradu i Novom Sadu, ušao u uži izbor, ali nisu me primili. Naredne godine sam konkurisao na Fakultetu umetnosti u Prištini i primili su me u klasi profesora Milana Pleša i asistenta Aleksandra Đinđića. Roditelji su me kad sam bio dete stalno vodili u Pozotište lutaka u Nišu, a baka u Beogradu u Pozorištance “ Puž”, tako da sam od malena zavoleo pozorište.
Izvor: Danas