Studije pokazuju da većina ljudi koji prođu tranziciju u drugi pol ne žali posle ni za čim. Ali nakon što su se dva trans muškarca upoznala i zaljubila jedan u drugog, njihova lična rodna putovanja poprimila su neočekivani tok, do odredišta koje niko od njih nije mogao da predvidi.
„Oduvek sam smatrala da imamo veoma posebnu istoriju. Imamo posebna tela i posebnu vezu zasnovanu na fizičkom iskustvu koje smo proživeli.“
Eli ima 21 godinu i Belgijanka je. Njena nemačka partnerka Nila ima 24 godine. Obe su uzimale testosteron da bi postale muževnije i odstranile su grudi dvostrukom mastektomijom. Sada prolaze kroz detranziciju i ponovo žive kao žene – sa polom koji im je pripisan po rođenju.
„Veoma sam srećna što nisam uradila histerektomiju“, kaže Nila. „To znači da mogu da prestanem da uzimam hormone i moje telo će se vratiti ženstvenom izgledu.“
Prošle godine su obe donele odluku da prekinu s uzimanjem testosterona i počnu ponovo da koriste ženske zamenice kad govore o sebi. I polako je njihov vlastiti prirodni estrogen počeo da njihova tela da čini ženstvenijima.
„Veoma sam uzbuđena što već vidim promene“, kaže Eli.
Lica su im omekšala, tela poprimila obline. Ali godine i godine uzimanja testosterona ostavile su dubokog, bespovratnog traga.
„Moj glas mi se nikad neće vratiti“, kaže Nila. „Volela sam da pevam, ali više ne mogu – glas mi je postao veoma monoton, funkcioniše veoma drugačije. Kad pozovem nekoga telefonom, svi odmah pomisle da sam muško.“
Životne priče ovo dvoje mladih ljudi su složene.
One nisu tipične za ljude koji su prošli tranziciju u drugi pol. I one nisu osuda odluka drugih trans ljudi, bilo da se radi o trans muškarcima, trans ženama ili nebinarnim osobama.
Eli se ne seća da joj je bilo neugodno u vlastitoj koži kao devojčici dok je bila dete. Ali to se promenilo kad je postala adolescent.
„Shvatila sam da sam počela da radim mnoge dečačke stvari a neki ljudi to nisu prihvatali – posebno druga deca. Sećam se da su mi prišivali razne epitete kao što su ‘hermafrodit’.“
Kao visokoj i sportski građenoj, kod Eli je njena ljubav prema košarci takođe identifikovana kao „muškobanjasta“. Sa 14 godina je shvatila da je privlače druge devojke i kasnije se deklarisala pred svojim roditeljima.
„Zabavljala sam se s devojkama i bila sam srećna zbog toga“, kaže ona.
Potom je Eli saopštila sestri da je lezbejka.
„Moja sestra mi je rekla da je ponosna na ženu u koju se pretvaram. I na neki način tu mi je prvi put zazvonilo na uzbunu. Sećam se da sam pomislila: ‘Oh, znači ja sam sada žena? Ne osećam se baš prijatno zbog toga.’ Nije da sam želela da budem muško – samo nisam želela da budem žena. Želela sam da budem bespolna i da radim šta god poželim.“
Sa 15 godina, Eli je smatrala da ako postane žena, to će ograničiti njene izbore u životu. Ni za Nilu odrastanje kao osobe ženskog pola nije bilo zabavno.
„Krenulo je još u pubertetu, kad sam imala oko devet godina – kad su mi izrasle grudi pre nego što sam uopšte shvatala šta znači imati ih. Moja majka mi je zabranila da idem napolje polugola. Mnogo smo se svađali oko toga, zato što sam govorila: ‘Zašto moj brat može da izađe polugo?’ Moja majka je, naravno, želela da me zaštiti, ali ja u to vreme to nisam mogla da razumem.“
Kako je Nila sazrevala, morala je da izlazi na kraj sa muškarcima sa zadnjim namerama.
„Doživela sam mnogo dobacivanja na ulici. Nisam mogla da odem ni do susedne ulice a da muškarci ne počnu da me muvaju. Polako shvatam da sam asimilovala sve to – da sam u društvu doživljavana kao neko ko je seksi, neko za kim muškarci žude, ali ne i kao neko ko poseduje ličnost.“
Pored brzog razvoja tela, Nila je sebe doživela i kao preveliku. Kasnije će razviti poremećaj u ishrani.
„Predebela, preširoka – misli o tome da moram da smršam započele su veoma rano.“
Nilu su privlačile žene, ali sama pomisao na to da se deklariše kao lezbejka bila joj je zastrašujuća.
„Imala sam sliku u glavi da ću postati jedna užasna žena i da moje prijateljice više neće želeti da se viđaju sa mnom zato što će misliti da bih u svakom trenutku mogla početi da ih muvam.“
Sa 19 godina, Nila se deklarisala kao biseksualka – to je delovalo bezbednije. Ali iskustvo neželjene muške pažnje i nelagodnost koju je osećala u vlastitom ženskom telu nisu nestali. Nila je sanjala o odstranjivanju grudi. A onda je saznala da se trans muškarci podvrgavaju mastektomijama.
„I pomislila sam: ‘Da, ali ja nisam trans.’ A onda sam pomislila: ‘Možda bih mogla da se pretvaram da sam trans?’ Uradila sam mnogo istraživanja i shvatila da su mnoge stvari koje govore trans muškarci veoma slične onome što sam ja doživela – poput: ‘Oduvek sam se osećala neugodno u vlastitom telu i kao dete sam želela da budem dečak.’“
Neugodnost koju trans osobe osećaju zbog neusklađenosti njihovog rodnog identiteta i njihovog biološkog pola zove se rodna disforija. Nila misli da je njena vlastita disforija počela negde u to vreme.
„Pomislila sam, zapravo: ‘Ja i ne moram da se pretvaram da sam trans. Ja jesam transrodna.’“
Nila je videla samo dve opcije – tranzicija ili samoubistvo. Potražila je pomoć od organizacije za podršku transrodnim osobama. Oni su je uputili kod terapeuta.
„Kad sam stigla, pomislila sam: ‘Da, mogla bih da budem trans.’ I on je izravno koristio muške zamenice kad je govorio o meni. Rekao je da je očigledno da sam transrodna – da nikad pre nije bio toliko siguran ni sa kim drugim.“
U roku od tri meseca, Nili je bio prepisan testosteron.
Eli je takođe čvrsto rešila da počne da uzima muške hormone – u njenom slučaju kad je imala svega 16 godina.
„Gledala sam neke video snimke na Jutjubu trans tipova koji uzimaju testosteron i pretvaraju se iz stidljive lezbejke u zgodnog tipa koji je super popularan. Dopala mi se ideja da imam tu mogućnost – osećala sam se kao da treba da imam muško telo.“
Ali budući da je bila toliko mlada, bila je joj je potrebna roditeljska dozvola za bilo kakvu medicinsku intervenciju. Prvi doktor kog je posetila sa roditeljima rekao je da bi Eli trebalo malo da sačeka – ona je smatrala da je to transfobično i pronašla drugog lekara koji je bio pozitivan prema njenoj želji da prođe tranziciju.
„Rekao je mojim roditeljima da svi efekti mogu da se vrate na staro – što je ogromna laž. Uradila sam istraživanje i znala sam da tom doktoru ne može da se veruje. Ali bila sam jako srećna što je to rekao, jer je to značilo da će moji roditelji dati dozvolu.“
Elin otac Erik brinuo se zbog uticaja koji će testosteron da ima na zdravlje svog deteta, ali ga je doktor uverio da će sve biti u redu.
„Još uvek smo bili u šoku što imamo devojčici koja želi da bude dečak“, priseća se on. „A doktor je rekao da će hormoni biti dobri za nju.“
Erik i Elina mama osećali su se izgubljeno u tom novom svetu promene pola.
„Voleo bih da sam upoznao nekoga ko bi mi rekao šta da kažem i pronašao argumente da je nagovorim da sačeka i promisli o svemu još malo, ali nije bilo nikoga“, priseća se on.
Isprva se Eli od testosterona osećala emotivno otupelo. Onda je počela da se oseća mnogo bolje. Sa 17 godina, podvrgla se dvostrukoj mastektomiji. Kasnije je maturirala i odselila se iz Belgije da bi studirala u Nemačkoj.
Tranzicija u muško nije umanjila Nilin očaj. I dalje je bila suicidalna a njen poremećaj u ishrani manifestovao se u ekstremnom brojanju kalorija i opsesiji dijetom. Nila je počela da misli da je testosteron jedina dobra stvar u njenom životu – a i dalje je želela mastektomiju. Ali smatrala je da ne može da bude do kraja iskrena pred svojim terapeutom za pol.
„Bila me je veoma sramota mog poremećaja u ishrani. Pomenula sam ga na početku, ali nisam se usudila da pričam više o njemu od sramote – mislim da je to normalno kad su u pitanju poremećaji u ishrani.“
Nila se plašila da bi njena transrodna procedura mogla da bude obustavljena ukoliko bude bilo kakve sumnje u njeno mentalno zdravlje.
„Situacija je veoma nezgodna u Nemačkoj, zato što je terapeut taj koji vam izdaje recepte za hormonsku terapiju i hirurški zahvat.“
Postoji vrlo malo studija koje proučavaju vezu između poremećaja u ishrani i rodne disforije. Jedna ocena britanske Službe za razvoj rodnog identiteta 2012. godine pokazala je da je 16 odsto svih adolescentskih uputa te godine imalo neku vrstu „poteškoća u ishrani“. Ali imajte na umu da su većina tih uputa mladi ljudi kojima je po rođenju pripisan ženski pol- natalne devojke, kako se zovu, koje su podložnije poremećajima u ishrani nego njihovi natalni muški ekvivalenti.
Brajan i Danijel su bili na sličnom putovanju kao i Eli i Nila, ali sa drugačije startne pozicije. Obojici je po rođenju pripisan muški pol, a kasnije su prošli detranziciju da bi ponovo postali muškarci.
Neki kliničari tvrde da poremećaji u ishrani nastaju kao reakcija na rodnu disforiju, kaže Anastatis Spiliadis, britanski psihoterapeut koji leči pacijente sa poremećajima u ishrani i problemima sa rodnim identitetom.
Teorija je da ako lečite rodni problem, poremećaj u ishrani će se smanjiti. To može da se desi, ali to nije ono što je Spiliadis video među mnogim svojim klijentima – natalnim ženama u dvadesetim koje su se, kao Nila, odlučile za detranziciju.
„One su mislile da će tranzicija u drugi pol olakšati njihov poremećaj u ishrani i disforiju, ali stvari su bile mnogo složenije od toga. One sada žale zbog odluke da uzimaju testosteron i podvrgnu se operaciji. Ali ono što stvarno brine je što neke od njih i dalje imaju poremećaj u ishrani.“
On smatra da neko ko boluje od anoreksije ili bulimije nije sposoban da donosi nepovratne zdravstvene odluke.
„Mi znamo da poremećaj u ishrani utiče na ljude na bio-psihosocijalnom nivou. Oni koji su medicinski i fizički, ali i kognitivno, kompromitovani, mogli bi da imaju izvitopereni pogled na sebe ili vlastita tela.“
Spiliadis smatra da bi dobra praksa na ovom polju trebalo da znači proveravanje kod mladih ljudi sa problemima rodnog identiteta da li imaju poremećaje u ishrani. I zbog toga što oni mogu da vam ugroze život, poremećaji u ishrani bi trebalo da se leče pre nego što se reaguje medicinski ili hirurški na probleme koje izaziva rodna disforija.
Kao nova studentkinja i trans muškarac u Nemačkoj, Eli je mislila da je njena disforija stvar prošlosti i da samo nastavlja sa svojim životom.
„Prolazila sam kao muškarac – prolazila sam jako dobro. Dobijala sam mnogo komentara od ljudi da moja tranzicija predstavlja veliki uspeh, zato što nisu mogli da prepoznaju da sam trans.“
Ali počela je da je nagriza sumnja u vezi sa njenim muškim identitetom.
„Počela sam da se osećam kao da moram da krijem suviše aspekata vlastitog života i da ne govorim o svom detinjstvu iz vremena dok sam bila devojčica. Nije mi bilo prijatno da me doživljavaju kao cis muškarca i počela sam da se osećam kao da se nigde ne uklapam.“
Transordna ili trans osoba – osoba čiji se rodni identitet razlikuje od pripisanog pola po rođenju
Cisrodna ili cis osoba – osoba čiji se rodni identitet ne razlikuje od pola pripisanog po rođenju
Nebinarna osoba – osoba koja se ne identifikuje ni kao samo muško ni kao samo žensko
Panseksualac – osoba koju privlače drugi bez obzira na njihov pol ili rodni identitet
Zabavljanje je bilo problematično.
„Nije mi bilo prijatno da izlazim sa ženama jer nisam želela da me doživljavaju kao strejt tipa. A ta nelagoda koju sam osećala u vezi sa vlastitim delovima tela… Šta da vam kažem, počela sam da doživljavam ženska tela kao manje zgodna, na neki način manje vredna.“
Eli su počeli da privlače muškarci i počela je da se predstavlja kao pansekusalac.
„Mislim da je do toga došlo zbog asimilovane mizoginije. Ali nikad stvarno nisam osećala nikakvu bliskost sa cis muškarcima. Potom sam pomislila, možda bih, kad bih se zabavljala sa drugim trans muškarcem, osetila bliskost s nekim ko bi me u isto vreme i privlačio.“
Je li funkcionisalo?
„Totalno je funkcionisalo!“
I tako se Eli prijavila na dejting aplikaciju i upoznala Nilu – koja nije izričito tražila romansu sa drugim trans muškarcem.
„Ali je definitivno bio plus kad sam počela da razmenjujem poruke sa Eli. Imamo mnogo zajedničkih iskustava i osećam se veoma opušteno u njenom društvu.“
Posle prvog sastanka u Dizeldorfu, njihova veza se brzo zahuktala. Nila je dobila dozvolu za dugo željenu mastektomiju, a Eli joj je bila velika podrška. Par se uselio u stan i počeo da živi zajedno.
I negde u to vreme se Eli, studentkinja rodnih studija, zainteresovala za kulturološki rat između trans aktivista i radikalnih feministkinja koji često izbija u etru društvenih mreža.
Počela je da dovodi u pitanje da li je ona stvarno transrodna. „Ili je ovo samo način koji sam pronašla da bih se probila kroz život?“, zapitala se ona.
Eli i Nila su vodile žestoke rasprave o vlastitim identitetima.
A bilo je tu još nešto – obe su dobile dijagnozu vaginalne atrofije, bol i suvoća koji se obično nalaze kod žena u menopauzi, ali i kao nuspojava uzimanja testosterona. Lek za to bila je krema od estrogena.
„Ali ona nije zapravo pomogla“, kaže Neli. „I ja sam onda pomislila: ‘Kljukam telo hormonima, a moje telo može da ih proizvodi samo.’“
Eli je osećala isto.
„Zar ne bi vredelo pokušati biti neko vreme prirodan, pa videti kako to ide?“, pomislila je ona.
Tad su obe prestale da uzimaju testosteron. Ali odluka da urade detranziciju bila je obeshrabrujuća.
„Plašila sam se da prekinem sa hormonima i vratim se vlastitom telu. Nisam ni poznavala svoje prirodno telo zato što sam prošla tranziciju toliko rano u životu“, kaže Eli.
„Pomisao na vraćanje na staro bila je zastrašujuća, zato što sam upravo i prošla tranziciju kako bih pobegla od svojih problema. Detranzicija bi značila suočiti se sa stvarima koje nikad nisam uspela da prevaziđem“, kaže Nila.
Postoji malo akademskog istraživanja o detranziciji. Studije koje su rađene pokazuju da je stopa detranzicije veoma niska – jedna je proporciju trans ljudi koji se vrate polu pripisanom po rođenju postavila na manje od 0,5 posto. Ali do sada, istraživači nisu uzimali veliki korpus ljudi koji su prošli tranziciju i pratili ih tokom većeg broja godina.
„Longitudinalne studije prosto nisu rađene“, kaže doktorka Katarina Batler, klinička psihološkinja sa Univerziteta u Batu.
„Ali na društvenim mrežama – na primer, na Reditu – postoji grupa o detranziciji koja ima više od 9.000 čitalaca. Tu sigurno ima članova akademske zajednica kao što sam ja, koji su deo te priče, ali čak i kada se i to uzme u obzir, to je ogroman broj ljudi.“
Nedostatak akademskog istraživanja u ovoj oblasti ima uticaja na one koji preispituju svoja rodna putovanja.
„To znači da ne postoje smernice ili politika koji utiču na to kako zakonite službe mogu da pomognu onima koji prolaze detranziciju. I zato su oni morali da se organizuju sami, da uspostave vlastite mreže“, kaže ona.
A upravo su to uradile Nila i Eli. Koristeći Niline veština kao profesionalne ilustratorke, oni su stvorili post-trans.com – onlajn prostor u kom ljudi poput njih mogu da se povežu i podele svoja iskustva.
Ovo dvoje mladih ljudi svesni su na koji način transfobične organizacije i komentatori iskorišćavaju priče o detranziciji da pobiju iskustva trans i nebinarnih ljudi, i napadnu teško osvojeni pristup zdravstvenoj nezi. Ni Eli ni Nila ne osporavaju prava trans ljudi. One, međutim, dovode u pitanje da li je tranzicija uvek pravo rešenje.
Danas, svega nekoliko meseci posle njihove detranzicije, njih dve se navikavaju na život kao žene i kao lezbejke. A isto tako i njihovi prijatelji i rodbina.
„Bilo joj je teško da nas pozove i saopšti nam tu vest“, kaže Erik, Elin otac, koji se i dalje navikava na to da ponovo koristi ženske zamenice za ćerku.
„To za mene nije crno-bela situacija. Ja sam od početka znao kad je prvi put prošla tranziciju da ona nikad neće postati muškarac – nikad nije izrazila želju da ima operaciju do kraja. I tako smo sada ponovo u novom međuprostoru, ali je uvek u pitanju bila ona.“
Da li, dakle, njegova ćerka žali zbog svojih izbora – mastektomije, na primer?
„Sve te fizičke promene koje sam doživela tokom tranzicije pomogle su mi da razvijem prisniji odnos sa vlastitim telom – one su samo sastavni deo mog puta“, kaže Eli.
Nila je slično optimistična.
„Tela se menjaju kad stare ili se nađu u nekoj nesreći – nisam tužna zato što više nemam svoje grudi.“
Nijedna od njih ne planira rekonstruktivni zahvat. Ponekad im teže pada iskustvo ponovnog stavljanja u rodnu ulogu žene – naročito kad to na pustim staničnim peronima noću rade muškarci, koji bi mogli da budu pretnja.
„Jer ako bi me doživeo kao muškarca, to ne bih osećala… Ali ako me doživi kao ženu, možda sam u opasnosti i moram da pazim“, kaže Nila.
Ali njena iskustva – od „nje“ do „njega“, pa nazad do „nje“ – imalo je i pozitivan uticaj, pogotovo po Nilinu karijeru.
„Oduvek sam sebe doživljavala kao: ‘Ja sam samo devojka koja crta – ne mogu postati profesionalni ilustrator slobodnjak.’ A onda sam prošla tranziciju u muškarca i odjednom sam bila u fazonu: ‘Oh, pa mogu ja to.’ To je nešto što često čujem. Da trans muškarci imaju više samopouzdanja. I ja sam imala to iskustvo. Tako da ću to uzeti i zadržati za sebe.“
Eli i Nila su se popele na rodni tobogan dok su još bile tinejdžerke. I to nije bila laka vožnja.
Sada su pošle dalje, radujući se životu – uz mogući dodatak uzimanja kućnih ljubimaca u vidu mačaka.
Eli i Nila su odobrile upotrebu ženskih zamenica kad se pominju tokom čitavih njihovih života, čak i u periodu kad su živele kao trans muškarci.
Izvor: BBC na srpskom