Trans životi su važni!

Danas je 20. novembar, Međunarodni dan sećanja na žrtve transfobije, dan kada sa setom mislimo o osobama kojih više nema, kao i o osobama koje su pretrpele nasilje samo zato što su rođene drugačije, što nisu mogle i ne mogu protiv sebe, a i zašto bi?

Ovaj dan se obeležava globalno, gotovo uvek sa nekom tugom, ali i pitanjima koje se nekako sama po sebi nameću: Zašto i radi čega?

Prema statistikama 0,3 do 0,5 procenata od opšte populacije čine trans* osobe. Pravna nevidljivost koja je uslovljena različitim zakonskim okvirima, ovu ranjivu grupu svrstava na samu marginu društva, gde oni, pored svih problema koje tište obične ljude, imaju na svojim leđima i to breme, da su izopšteni, da se smatraju bolesnim i da retko ko želi da one budu vidljive.

Njihovo stanje se posmatra kroz medicinsku lupu, uglavnom kroz bolest ili lečenje.

Bolest ne postoji!

Pojava transrodnosti je prenatalna stvar. U određenom momentu trudnoće, kad kreće formiranje polnih organa, mozak trans osoba ne registruje polni organ koji se formira, nego se novi organizam po rođenju ponaša kao da je suprotnog pola. Prve manifestacije toga se primete kod dece već od 18. do 36. meseca po rođenju.

Većina roditelja takvo ponašanje svoje dece krije, pokušava da promeni, a deo ignoriše misleći da je faza. Retki su roditelji koji svoje dete odmah prihvate i koji učine svom detetu da može da živi onako kako se oseća. Retke su zajednice koje bi takav izbor otvoreno podržale.

Dana 25. maja 2019. godine, Svetska zdravstvena organizacija je revidirala prethodnu Međunarodnu klasifikaciju bolesti prema kojoj se trans identitet nalazio na listi mentalnih bolesti, te usvojila novu sa rednim brojem 11, a po kojoj se trans identiteti skidaju sa liste mentalnih bolesti (šifra F), te prebacuju u domen seksualnog zdravlja. Na međunarodnom nivou, ovo predstavlja prvi, veliki korak ka depatologizaciji trans identiteta. Ostaje dug put koji je implementacija ove velike globalne promene u zakone i prakse širom sveta.

ČITAJTE:  Labris: Vreme je da Srbija dozvoli istopolna partnerstva

Jedna od tih država je i Srbija, zemlja u kojoj je, od početka prošle godine donošenjem Zakona o izmenama i dopunama zakona o matičnim knjigama, omogućeno trans osobama da promenu pola upišu u matične knjige, promene lično ime i jedinstveni matični broj građana.

Uz sam zakon važan je i Pravilnik koji ga prati, a koji reguliše konkretan momenat promene pola, odnosno kako je trenutno regulisano, pol se može promeniti nakon godinu dana hormonske terapije, a što predstavlja veliku pobedu i značajno unapređuje prava i položaj trans osoba.

Iako više uslov za promenu dokumenata nije teška i bolna hirurška intervencija, nego godinu dana hormonske terapije, pojedine trans osobe smatraju da je i dalje u pitanju atak na nečije telo, odnosno da je i dalje potrebno podneti žrtvu da bi se ostvarilo pravo na pravno postojanje osobe. Pravo na priznati identitet koji bi trebalo da svakome od nas pripada jednako.

Uporedni prikaz pokazuje šarenoliku praksu. Na primer, u Evropskoj uniji, samo u nekoliko zemalja zakonski regulisana preomena oznake pola na osnovu samoodređenja, a to su Belgija, Danska, Irska, Luksemburg, Malta i Portugalija. S druge strane, u Francuskoj i Grčkoj nije potrebna medicinska dijagnoza, ali je obavezan razvod nakon tranzicije, ukoliko je neko bio u heteroseksualnom braku.

U Sloveniji, Hrvatskoj, Holandiji, Mađarskoj, Švedskoj i Nemačkoj je potrebno medicinsko praćenje i dijagnoza, dok je ove godine Mađarska zabranila pristup medicinskoj tranziciji, a samim tim i pravnom priznanju promene pola.

Zemlje gde je obavezna sterilizacija, hirurška intervencija i hormonski tretman kao uslov za priznanje promene pola su Slovačka, Češka, Poljska, Estonija, Španija, Finska i Austrija. U nekim članicama EU uključujući i Mađarsku, Bugarsku, Kipar, Rumuniju, Letoniju i Litvaniju, postoji totalna nemogućnost pravne vidljivosti.

Na osnovu predstavljenog, jasno je da jedan deo zemalja EU ima nepovoljniju situaciju za položaj trans osoba nego što je to slučaj u Srbiji. To svakako nije dovoljno. Prvi izveštaji o implementaciji nove Međunarodne klasifikacije bolesti (MKB11) očekuju se već u 2022. godini, te je neophodno aktivno i odgovorno pristupiti procesu sprovođenja svih neophodnih izmena i dopuna, kako bi se omogućilo da 2022. godine i Republika Srbija može da pozitivno izvesti međunarodnu zajednicu o usklađenosti u pogledu „depatologizacije transrodnosti“.

ČITAJTE:  Izložba i performans – “Obmane” Branka Miliskovića u Podrumu

Koraci koji su do sada urađeni u pogledu implementacije obuhvataju serije sastanaka i dogovora, a koje fasilitiraju agencije Ujedinjenih nacija u Srbiji (Tim Ujedinjenih nacija za ljudska prava, UN Populacioni fond i kancelarija Svetske zdravstvene organizacije), a u koje su uključeni svi koji se temom bave i koji žele i mogu da doprinesu ovom procesu, najzad zajedno za istim stolom. Uključeni su predstavnici i predstavnice svih relevantnih državnih institucija, organizacije civilnog društva, donatorske organizacije ali i što je najvažnije i sama trans zajednica u Srbiji.

Ako uzmemo u obzir da je 2020. godina obeležena borbom sa COVID-19 epidemijom, vremena za sprovođenje svih potrebnih izmena nove klasifikacije (MKB11) ima veoma malo. Isto tako, ako uzmemo u obzir i to da je COVID-19 kriza značajno negativno uticala na prava trans osoba u Srbiji, imamo dodatan razlog za ubrzanje.

Iz pijeteta prema onima kojih više nema i onima koji su prošli golgotu zbog toga što su rođeni drugačiji, imamo odgovornost da prostor za dijalog prihvatimo ozbiljno, da se vodimo brojevima o slučajevima nasilja nad trans osobama, procentima njih koji su direktno pogođeni u toku epidemije, ispovestima svih onih koji prelaze marginu i prag siromaštva, iskustvo nevidljivosti i neravnopravnosti. Trans životi su važni!

Piše: Helena Vuković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.