Ti si ćerko tatin sin

Povodom teksta „Nema više muško i žensko“

Imam potrebu da reagujem na perfidne laži, this izvrtanje ?injenica i teorije zavere koje iznosi Miša ?urkovi? u svom tekstu „Nema više muško i žensko“ („Politika“ 15. decembra), more about kako bi pre svega zastrašivao ?itaoce od pošasti „ideologije homoseksualizma“, unhealthy koja dolazi sa zlog Zapada.

Na po?etku teksta autor spominje nekoliko pošasti, izme?u ostalog eutanaziju u Belgiji i Holandiji. Naravno, neko ko živi u državi gde se još uvek smatra da se kod lekara ne ide bez 50 evra mita, može da zamišlja kako lekari ubijaju ljude po svom naho?enju i to nazivaju eutanazijom. Holandija i Belgija su pravne države, u kojima se poštuju zakoni, i eutanazija se može izvršiti samo u slu?ajevima kada je pacijentova patnja neizdrživa i nema šanse za poboljšanje, gde eutanaziju traži sam pacijent, i to više puta (a pacijenti koji su pod uticajem drugih, ili pod uticajem droga ili psihi?ki bolesni ne mogu da traže eutanaziju). Eutanaziju moraju da odobre minimum dva nezavisna lekara, maloletni pacijenti stariji od 12 godina mogu da traže eutanaziju, ali uz odobrenje roditelja, samo pod navedenim uslovima. Tako da depresivna osoba nema prava na eutanaziju, kao što tvrdi Miša ?urkovi? u svom tekstu.

Pored ove, ?urkovi? isti?e još jednu pošast: transseksualnost i „promenu genitalija“. Hirurško uskla?ivanje pola vrše lekari i ?itava procedura nije nimalo jednostavna, tako da iza te odluke ne stoji li?ni hir, niti osoba kojoj je dosadno da bude, na primer, muškog pola, pa zakuca na vrata hirurga i kaže, meni je dosadno, voleo bih sada da budem malo žensko… seci. Procedura traje oko godinu dana, nekada ?ak i tri, i podrazumeva pre svega psihijatrijsku analizu i odluku, zatim uklju?ivanje endokrinologa i hormonsku terapiju. Hirurška intervencija dolazi na kraju. ?itav tim lekara stoji iza ovog procesa kojim se le?i rodna disforija – poreme?aj rodnog identiteta, kada je osoba zarobljena u pogrešnom telu. Tako da se ne može govoriti o želji „da što više osoba postane transrodno“, ?ime autor gazi u polje teorija zavere jer se transrodnim ne postaje, ve? ili jesi ili nisi. Ono što svakako postoji i na ?emu se aktivno radi jeste redefinisanje rodnih uloga.

Kako se u tekstu prime?uje, ?urkovi? je uplašen da novi trendovi koji dolaze sa Zapada pokušavaju da unište muškarce i žene, te bi se trebalo plašiti i knjige „Pružite detetu sto mogu?nosti umesto dve“ u izdanju „Kreativnog centra“. Teško je u patrijarhalnoj sredini pri?ati da su podele na muške i ženske igra?ke, muška i ženska ponašanja, muški i ženski posao… prevazi?ene i naravno da ?e do?i do reakcija kao što je ?urkovi?ev tekst. Mora da se zna, muškarci bi trebalo da budu snažni, mo?ni, nasilni i da u svom vlasništvu imaju ženu koja je slaba, nemo?na, povu?ena doma?ica koja kuva, pere, pegla i ra?a… Kao što bi rekle klerofašisti?ke organizacije, „on da brani, ona da ra?a“.

Ali hajde da se upitamo da li takva podela i definicija rodnih uloga stvara sre?ne i zadovoljne pojedince. Da li muškarci zaista uživaju da budu snažni, jaki, dominantni ratnici, glave porodice koji izdržavaju ženu i decu, a žene doma?ice koje zavise od dobrovolje svog muža? Iskustvo nam pokazuje da ne.

Ono što je svakako primetno u tekstu „Nema više muško i žensko“ jeste nepoznavanje teme o kojoj se piše. Da je autor samo malo istraživao pre nego što je po?eo da udara po tastaturi, saznao bi da je muška gej populacija najve?i ljubitelj ma?o kulture, nabildovanih i snažnih dominantnih muškaraca i da ih svakako kroz „politiku homoseksualizma“ ne bi terali da nose haljinice, šminkaju se i igraju barbikama, iako u tome nema apsolutno ništa loše.

Nametnute rodne uloge, gde je muškarac jak i glava porodice, a žena slaba i sluškinja svome mužu, stvara generacije nezadovoljnih koji se u tim ulogama ne snalaze, ali nailaze na represiju kada od tih uloga žele da pobegnu.

Sve se na kraju svodi na poštovanje li?nog izbora pojedinaca, mada prime?ujem da naše društvo s tim li?nim izborom ima najve?i problem jer se delimo na one koji to pravo imaju i na one koji ga nemaju. Da li ?e neki muškarac da se šminka i nosi haljine, a neka žena pantalone i da jaše konja, nas ne bi trebalo da se ti?e! Kad su deca u pitanju, ako ono pokaže afinitete prema ne?emu, mogu roditelji da se trude koliko god žele da taj afinitet ubiju, ali ?e on svakako da izbije kad-tad. I onda možemo da postavimo pitanje da li je cilj da stvaramo sre?nu decu koja žive u skladu sa svojim afinitetima ili sre?ne roditelje koji su kreirali decu kakva njima odgovaraju!

Predrag Azdejkovi?, urednik gej magazina „Optimist”

Izvor: Politika