Nijedan ministar u vladi Aleksandra Vu?i?a za javnost nije posebno iznena?enje. ?ak ni navodno prva gej osoba u kabinetu – nije prva. Srbija je u istoriji imala svakakve ministre…
Sedamdeset pet vlada od Miloša Obrenovi?a do stvaranja Jugoslavije 1918. godine; dvadeset šest ministarskih kabineta Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca i Jugoslavije; ?etrdeset pet godina socijalizma, view pa onda ?etrnaest vlada u višestrana?ju… Kakav je to materijal za statisti?ku obradu, click kvantitativne i kvalitativne analize, viagra nau?ne radove i doktorate!
Mi ?emo se, me?utim, pozabaviti samo nekim pojedina?nim primerima, slikovitim po sebi i za sebe, i ilustrativnim za širi kontekst, da bi ?italac na kraju s uzdahom mogao da zaklju?i da ni?eg novog nema pod ovom kapom nebeskom i da se uteši nespornom ?injenicom da mi koji živimo ovde i sada nismo posebno kažnjeni, ve? da je vazda bilo ovako. Ili bolje, ali samo ponekad.
Pre nego što iz mnoštva onih koji su se u Srbiji di?ili položajem premijera ili ministara izdvojimo neke, dužni smo da navedemo samo nekoliko opštih utisaka. U periodu koji je predmet ove analize, ome?enom 1881. godinom, kada su osnovane prve stranke u Srbiji – Narodna radikalna, Napredna i Liberalna… i raspadom Kraljevine Jugoslavije 1941. godine, svi ?lanovi vlada bili su muškarci. Žene su, naime, pravo glasa dobile 1945. Letimi?an pogled na spiskove ministara pokazuje da u vreme samostalne Srbije, kao kneževine, a zatim kraljevine, vlade nisu bile glomazne. Stvari se naglo menjaju 1918. godine nastankom prve zajedni?ke države Južnih Slovena, Kraljevine SHS: zbog potrebe da se zadovolje politi?ki apetiti svih stranaka i svih naroda, broj mesta u vladi se udvostru?ava. Primera radi, vlada 1912. godine imala je, s predsednikom, devet ?lanova, a samo sedam godina kasnije – devetnaest!
Lako je uo?ljiva još jedna ?injenica: u prvom delu trajanja njene državnosti, u samostalnoj Srbiji, resori su poveravani li?nostima koje su ve? bile istaknute u javnom životu, a se?anje na njih, kao na državnike i nau?nike, istorija je sa?uvala do današnjih dana. U Kraljevini SHS, odnosno u Jugoslaviji, na ministarska mesta se najve?em broju slu?ajeva postavljaju anonimusi ?ija imena ni onda nisu imala neku osobitu težinu, a pogotovo danas ništa ne zna?e. Bez namere da ?itaoca navodimo na pore?enje sa današnjim stanjem, primeti?emo da na spisku ministara prosvete i crkvenih dela Kraljevine Srbije (1882-1918) ima desetak akademika i profesora Visoke škole.
KAD SE VEROVALO DA JE PROSVETA VAŽNA
Dimitrije Neši?, na primer, bio je matemati?ar, profesor i rektor Velike škole, predsednik Srpske kraljevske akademije. Dve decenije pre nego što je postao ministar (1894), posle studijskog putovanja po Evropi, najviše njegovim zalaganjem u Srbiji je 1. decembra 1873. uveden metarski sistem. Uži?anin Ljuba Stojanovi?, filolog i ?lan Srpske kraljevske akademije (ministar prosvete u nekoliko mandata), srpsku kulturu zadužio je prire?ivanjem sabranih radova Vuka Karadži?a u 17 knjiga, monumentalnim delom o srednjovekovnim srpskim izvorima „Stari srpski zapisi i natpisi“ u šest tomova, brojnim udžbenicima gramatike…
Ministar prosvete 1895. godine bio je i ?ovek živopisne biografije Ljubomir Kleri?. Ro?en 1844. u porodici nema?kih doseljenika u Banatu kao Julijus Kleru, on je posle osnovne škole prešao sa porodicom u Beograd, gde je promenio ime. Kao daroviti mladi?, sa državnom stipendijom upu?en je na Rudarsku akademiju u Frajburgu, u Nema?koj i postao prvi diplomirani inženjer rudarstva u Srbiji. U Beogradu je, me?utim, mogao da se zaposli samo kao ?inovnik u ministarstvu finansija!
Konstruisao je „burgiju sa užetom“, namenjenu dubokim bušenjima. Ovu spravu, neophodnu u vreme razvoja rudrastva i industrije, patentirao je prvo u Nema?koj i Francuskoj, a docnije je, kako kaže u svojoj biografiji, za nju „od sviju evropskih država dobio patent“. Kleri?ev pronalazak je za kratko vreme uveden u široku upotrebu, a on je od patentnog prava imao takve prihode da se odlu?io na život u inostranstvu.
Kao stru?njak jedne holandske kompanije radio je u Nema?koj i Africi, a po povratku u Srbiju, Kleri? je otkrio nalazišta žive u Šupljoj steni na Avali i sa Ðor?em Vajfertom osnovao akcionarsko društvo za eksploataciju ovog rudnika. Patentirao je više naprava sa primenom u rudarstvu, zatim nekoliko pronalazaka iz oblasti mehanike, a spravu za merenje udaljenosti na bojnom polju „telemetar“ poklonio je državi Srbiji. Bio je ?lan Srpskog u?enog društva od osnivanja 1864. godine. Kad je društvo preraslo u akademiju, Kleri? je predložio Nikolu Teslu za ?lana…
U Srpsko-turskom ratu 1876. i Srpsko-bugarskom 1885. Kleri? je radio na miniranju Dunava i drugih delova ratišta. Odlikovan je Medaljom za hrabrost i Takovskim krstom, a orden mu je dodelio i belgijski kralj.
Posle svega, posvetio se profesorskoj karijeri, napisao niz udžbenika, a tek onda (1895) postao i ministar prosvete.
Stvari su se, rekosmo, promenile posle 1918. godine, kada ovaj resor služi za strana?ke trgovine, s težinom koju danas ima socijalna zaštita. Ali istorija 1919. beleži jedan živopisan izuzetak: Pavle D. Marinkovi?.
PAJA BUNDA I NASTAVLJA?I
Otac mu je bio je ministar i pisac, a brat Vojislav je doktorirao i docnije ?ak bio i predsednik vlade. Pavla je bila uzela ulica, pa je gimnaziju jedva završio, i to u Nišu, a ne u rodnom Beogradu. Sa studija u Parizu se vratio sa diplomom pravnika, ali ga je srpska prestonica više znala kao arbitra elegancije i u?itelja lepog ponašanja. Jedan hroni?ar nam je ostavio zabelešku o Marinkovi?u: „Nosio je monokl i galske brkove, žakete u boji, bele kamašne, cilindar i bundu, zbog ?ega su ga svi zvali Paja Bunda…“
Zahvaljuju?i o?evim vezama, ušao je u diplomatiju i službovao prvo u Rusiji, pa u Gr?koj. Dok je bio u Atini, stigao mu je otkaz iz Beograda jer je na svoju ruku jednoj gr?koj princezi obe?ao brak sa kraljem Aleksandrom Obrenovi?em. Zbog toga je po?eo da se izdaje za žrtvu politi?kog progona i prešao u opoziciju! Sa Jankom Veselinovi?em i Branislavom Nuši?em pokrenuo je ?asopis Zvezda…
U vladu ga je kao ministra prosvete prvi put 1900. godine uvela Draga Mašin, ?iji je drug iz detinjstva bio, a iz vlade je ispao jer se udvarao ženi jednog svog ministarskog kolege, a potom u?estvovao u jednom dvoboju revolverima u kojem je ranjen slu?ajni posmatra?… Kad je kraljici Dragi Mašin rekao da je zaljubljen u njenu mentalno ograni?enu sestru i da bi se njome oženio, Draga mu je isposlovala mesto poslanika u Sofiji… Taj brak i ostale planove osujetio je Majski prevrat, u kojem su Aleksandar i Draga ubijeni. Stradao bi i on da u no?i atentata slu?ajno nije bio van Beograda.
Ve? naredne 1904. godine novcem Nikole Paši?a pokre?e dnevni list Pravdu i za njegov ra?un napada oficire zaverenike. List, samo nekoliko meseci „mla?i“ od Politike, vrlo brzo je dostigao visok tiraž i uticaj i izlazio je sve do 6. aprila 1941.
Posle Prvog svetskog rata Pavle Marinkovi? je ministar rudarastva, pa prosvete, a 1920. godine, kao ministar vera, obnavlja Pe?ku patrijaršiju i bira prvog patrijarha…
Kad za pola veka neko bude pisao novi tekst na ovu temu, možda ?e mu biti zanimljiv podatak da je ministar prosvete u Srbiji 2016. godine bio direktor privatne gimnazije „Ru?er Boškovi?“, koja važi za srednjoškolski Megatrend tajkunske dece, gde je godišnja školarina 9.000 evra.
MINISTARSTVO KAO DOBITAK NA LUTRIJI ŽIVOTA
Bilo je, naravno, kroz slavnu i burnu istoriju Srbije još onih koji su, poput Paje Bunde, na visoke položaje dolazili sticajem – po njih sre?nih! – okolnosti. Jedan od takvih je Dragutin Franasovi?. Srbin katoli?ke vere, poreklom iz porodice pomoraca i graditelja sa Kor?ule, kao dvadesetogodišnjak je 1862. pristupio srpskoj vojsci. Postupno je napredovao, od pisara u ministarstvu, preko vodnika, komandira ?ete, da bi ga kralj Milan 1879. uzeo ga za a?utanta.
Franasovi? je, kao kraljev pratilac, Milanu prilikom jednog atentata 1882. godine spasao život. Zbog toga je istog dana unapre?en u pukovnika, a 1885. godine postao je ministar odbrane. Bio je na tom položaju i u vreme rata sa Bugarskom, koji je Srbija, zahvaljuju?i Milanu i njemu, neslavno izgubila. To se, me?utim, nije odrazilo na njegovu karijeru: još dva puta posle toga bio je ministar u istom resoru, a dva puta je vodio spoljne poslove. U enciklopedijama se uz ime Dragutina Franasovi?a, osim datuma postavljenja, ne navodi nijedno dostignu?e…
GDE JE NJIMA BILO BRDO KALEMEGDAN
Opet bez namere da se ?italac tendenciozno podstakne na pore?enje sa današnjim stanjem, mora se primetiti da se spoljnim poslovima u Srbiji odavno posve?uje velika pažnja. Primer: Mihailo Gavrilovi?, ministar 1918. godine, ostao je nepoznat široj javnost. Reklo bi se da je „jedan od mnogih“. A u njegovoj biografiji piše: doktorirao istoriju u Parizu; autor brojnih radova iz istorije Srbije u 19. veku, posebno o li?nosti Miloša Obrenovi?a, srpsko-francuskim i srpsko-engleskim odnosima…
A gde je tek Stojan Novakovi?, filolog, predsednik Srpske kraljevske akademije, ministar prosvete koji je podelio gimnazije na društveni i prirodni smer, autor zakona o Narodnoj biblioteci i zakona o Narodnom muzeju, premijer u dva navrata… Ili Sima Lozani?, pravnik i hemi?ar sa doktoratom ste?enim u Cirihu, predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi rektor Beogradskog univerziteta, autor prvog univerzitetskog udžbenika u Evropi u kome se pominje Mendeljejevljev periodni sistem elemenata, koji je bio srpski ministar inostranih poslova 1894. i 1903. godine?
Ime Milovana Milovanovi?a u Beogradu danas nosi uli?ica koja spaja trg ispred železni?ke stanice sa Balkanskom ulicom, a u svoje vreme italijanski kralj je govorio da Milovanovi?, tada poslanik u Rimu, „inteligencijom premaša sve amabasadore“, dok je Žorž Klemanso, francuski predsednik vlade, izjavio: „Ja ne znam evropskog državnika njegovog kova!“
O Milovanovi?evoj doktorskoj tezi na pravima u Parizu pisale su francuske novine kao o briljantnom delu, a po povratku u Beograd – imao je tada 25 godina – odmah je postavljen za profesora na Pravnom fakultetu. Kralj Milan poverio mu je zna?ajnu ulogu u pripremi novog ustava, pa je Milovanovi? putovao u Dansku, Belgiju i Francusku da prou?i tamošnja ustavna rešenja. Smatra se da je taj Ustav iz 1888. godine bio jedan od najslobodoumnijih u Evropi s kraja 19. veka.
Godine 1903, u vreme smene dinastija, zatekao se u Rimu. Zbog ubistva Aleksandra Obrenovi?a i Drage Mašin, Engleska je prekinula diplomatske odnose sa Srbijom i uvela joj neku vrstu sankcija. Samo zahvaljuju?i Milovanovi?evim vezama i ume?u, engleski dvor je ublažio svoj kruti stav prema novom kralju Petru Kara?or?evi?u.
Nije se bojao da se javno suprotstavi Nikoli Paši?u dok je ovaj bio na vrhuncu mo?i, a 1908. godine prihvatio je mesto inostranih poslova. Na tom ga je mestu odmah stigla Aneksiona kriza, a kao predsednik vlade i ministar inostranih poslova odigrao je klju?nu ulogu u sklapanju saveza sa Bugarskom 1912. godine. Taj savez omogu?io je Srbiji pobedu nad Turskom u Prvom balkanskom ratu… Nekoliko meseci pre po?etka tog rata Milovanovi? je umro.
OD SLUGE DO MILIONERA
Oca Milenka Vesni?a, ministra inostranih poslova Kraljevine Srbije i predsednika vlade Kraljevine SHS, ubili su Turci, pa je kao ?etvorogodišnjak sa majkom i bra?om pobegao sa rodnog Peštera u okolinu Kraljeva. Sa jedanaest godina došao je u Beograd da nastavi školovanje, a izdržavao se služe?i po boljim ku?ama. Kao odli?an ?ak, dobio je stipendiju za studije i iz Minhena se vratio kao doktor prava. Bolesno sujetan zbog se?anja na doba kad je bio sluga, odbijao je ministarske položaje kad nije bio zadovoljan sastavom vlade. Zbog opozicionarstva, robijao je pod kraljem Milanom dve godine, a nakon pomilovanja, Vesni? odlazi za poslanika u Rim. Otud brzo šalje ostavku, povre?en što je u Carigrad, koji je smatran najprestižnijim mestom za diplomate, upu?en drugi. Govorio je ?etiri jezika: francuski, nema?ki, italijanski i engleski.
Kao ministar pravde pod Kara?or?evi?ima, humanizovao je prilike u srpskim zatvorima, a kao ministar inostranih poslova zastupao je Srbiju na mirovnim pregovorima posle balkanskih i Prvog svetskog rata. Vesni? se u Parizu oženio ameri?kom milionerkom i s njom 1920. došao u Beograd, prihvativši da vodi vladu. Beogra?ani nisu mogli da se naviknu da ga vi?aju na ulici dok šeta pekinezere svoje žene, ni da mu oproste što u ku?i drži livrejisanu poslugu i stalno puši kubanske cigare… Na tajnom glasanju za ?lanstvo u Srpskoj akademiji nauka odbijen je, iako je svojim stru?nim radovima i ukupnom delatnoš?u to svakako zasluživao. Bio je, izme?u ostalog, ?lan Francuske akademije i holandskog Instituta za me?unarodno pravo… Ozloje?en, vratio se u Pariz i umro u svom klubu tokom partije pokera.
STVARNO PRVI GEJ MINISTAR U SRBIJI
Predsednici vlada kraljevina Srbije i Jugoslavije posebna su pri?a. Izdvoji?emo ovom prilikom samo Petra Živkovi?a, ne zbog stru?nosti i ne zbog doprinosa državi, ve? samo zbog – u suštini ne mnogo važne – ?injenice da je on, a ne ministarka za lokalni razvoj u novoj Vu?i?evoj vladi, prvi ?lan jedne vlade ?ije je gej opredeljenje poznato javnosti.
Budu?i ministar unutrašnjih poslova i predsednik vlade od 1929. do 1932. godine, ali i jedan od najbližih saradnika kralja Aleksandra Kara?or?evi?a, u mladosti je izabrao vojni poziv da bi se spasao siromaštva u rodnom Negotinu – tokom školovanja imao je obezbe?enu hranu i stan, a docnije sigurnu platu. Završio je prvo za podoficira, a onda se doškolovao uz službu.
Priklonio se Aleksandru Kara?or?evi?u u borbi sa osionim oficirima koji su pobili Obrenovi?e, a za njegov ra?un regenta 1908. pokušao je trovanje Ðor?a Kara?or?evi?a kako bi Aleksandar postao prestolonaslednik.
U vreme balkanskih ratova, prvi put je u javnosti po?elo je da se govori o homoseksualnim sklonostima Petra Živkovi?a. Kao komandant Timo?ke konji?ke divizije, 1913. godine nije izvršio nare?enje da pomogne u opsadi Jedrena jer je u obližnjem gradi?u orgijao s vojnicima. Docnije se i jedan oficir požalio višoj komandi da je Živkovi? pokušao da ga primora na odnos.
Pet godina kasnije jedan potpukovnik je u novinama pri?ao da ga je Živkovi? pozivao da mu bude „aktivan partner“, ali je Aleksandar spre?io da se ovo izrodi u skandal širih razmera. U narodu je Živkovi? prozvan Pera peder.
Aleksandrovom voljom, Petar Živkovi? postavljen je 1921. godine za ministra vojske, a tri godine kasnije jedan general napustio je vojnu službu i u javnosti napao ministra. Skandal je došao i pred Skupštinu, ali ga je Aleksandar i ovog puta zataškao. Štaviše, kad je 1929. zaveo diktaturu, postavio je Živkovi?a za predsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova.
Živkovi?ev mandat je upam?en po mnogobrojnim politi?kim ubistvima protivnika diktatorskog režima u Jugoslaviji, u prvom redu komunista, što je izazivalo proteste i ogor?enje evropske javnosti, a jedan apel da se represija u Jugoslaviji zaustavi potpisao je i Albert Ajnštajn.
Srbija je i onda, je li, bila svet…
PIŠE: Mom?ilo Petrovi?
Izvor: Newsweek