Sto godina od debakla baleta “Parada”

Pre tačno sto godina, u pariskom pozorištu Šatle, premijerno je prikazan balet „Parada” u izvođenju ansambla Ruski balet Sergeja Djagiljeva. U stvaranju „Parade” učestvovali su umetnički džinovi: Žan Kokto, Erik Sati, Pablo Pikaso, Gijom Apoliner.

Koreografiju je uradio igrač Ruskog baleta, Leonid Masin. Jedno od najrevolucionarnijih avangardnih dela 20. veka izazvalo je ljutnju i negodovanje publike, a ni kritičari nisu imali više milosti. Sati je dobio šamar od jednog nezadovoljnog gledaoca. Od besa publike i linča spasao ih je Apoliner.

Bila je to ratna godina 1917, Apoliner je otpušten sa fronta zbog teške povrede i na premijeru je došao u uniformi. „Da ispred nas nije stao Apoliner, sa ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam iskopale oči iglama za šešir”, napisao je Žan Kokto.

Regtajm, perkusionisti

„Parada” je zamišljena u formi burleskne scene koja se izvodi pred vašarskom šatrom da bi privukla publiku. Koktoovi likovi su bili pozajmljeni iz cirkusa, kabarea, slepstik-komedije, nemog filma, što je narušilo granicu između zabave i umetnosti, i samo po sebi, predstavljalo provokaciju.

U fazi pripreme Kokto je, iako oslobođen vojske, odlazio na front da bi učestvovao u evakuaciji ranjenika. Njegovi likovi doživeli su preobražaj, od uobičajenih stereotipa ‒ mađioničar, devojčica, akrobate ‒ postajali su mračni produžetak 20. veka, sa licem i naličjem tehnološkog i industrijskog procvata. To je bilo više od libreta. Po prvobitnoj zamisli, preko megafona se izgovarao tekst.

Sergej Djagiljev, umetnički direktor Ruskog baleta, odlučno je odbio upad verbalnog sadržaja u balet. Kompozitor Erik Sati, preteča minimalizma, uspešno je unosio elemente zabavne muzike. Sati je preko dana komponovao, a uveče je zarađivao kao pijanista u „Crnoj mačkiˮ i pariskim kafeima i kabareima.

Koktoova zamisao je bila da muzika za „Paradu” bude samo fon za autentične zvuke iz stvarnog, zahuktalog sveta: parobrod, pisaća mašina, sirene, telegraf, pucanj iz pištolja, zvuci pristaništa. Sati nije bio oduševljen. Imao je saveznika u dirigentu Ernestu Ansermeu i Koktoovi zvuci zamenjeni su muzičkim instrumentima ‒ limenim, drvenim, duvačkim, udaraljkama, a instrument od 15 flaša ‒ čelestom.

Muzika za „Paradu” bila je pravi izazov za kompozitora, dirigenta i perkusioniste. Satijevu muziku Moris Ravel je ocenio kao stilski savršenu. Međutim, regtajm, perkusionisti, pa još i kubistički kostim u baletu ‒ bili su suviše prevratnički za parisku publiku onog vremena.

Kubistički kostim od tri metra

Mandarinski kostim u crnoj, žutoj, crvenoj boji koji je Pikaso namenio Kineskom Mađioničaru, smatra se jednim od najlepših kostima u istoriji Ruskog baleta. Pikaso je posećivao cirkus „Medrano” na Monmartru i družio se sa klovnovima Fratelini. Kostim za konja je namenjen dvojici igrača.

Kokto je uneo u balet likove impresarija, groteskne beskrupulozne vladare šou-biznisa. U Pikasovim kostimima visine tri metra, igrači su jedva kretali, poput oživljenog bilborda ili reklame koju nosi sendvič-čovek, pa tako doprineli ideji o beskrupuloznosti, nečovečnosti i vulgarnosti gospodara šou-biznisa.

Upravo su Pikasovi kubistički kostimi podstakli Apolinera na to da u svom tekstu za program „Parade” prvi put upotrebi reč „nadrealizam”, kojom će se sedam godina kasnije nazvati jedan od najvažnijih umetničkih pravaca 20. veka.

Iz debakla, sad već legendarnog baleta, najbolje je prošao Pablo Pikaso. On je zahvaljujući „Paradi” sreo Olgu Hohlovu, balerinu koja je postala njegova žena i muza.

Tri godine kasnije

Posle izvesnog vremena Djagiljev je odlučio da „Paradi” pruži još jednu šansu. Kokto je Satiju oduševljeno saopštio radosnu vest, kao i predlog da zvuci koji su izbačeni 1917. godine, budu vraćeni. Tada pedesetčetvorogodišnji Sati jada se u pismu prijatelju: „Kokto ponavlja svoje stare budalaštine. ʼParadaʼ je on, i to je u redu. Ali, zašto sam ne napiše muziku za ovaj nesrećni balet?!”

Te, 1920. godine, poslovično ćudljiva publika ispratila je „Paradu” ovacijama.

Skandali

Debaklom „Parade” 1917. godine, Žan Kokto je započeo svoju uspešnu karijeru skandal-majstora, „nemogućeg deteta” avangarde. On je bio veoma zadovoljan.

Gnev publike bio je čak veći nego na premijeri „Buđenja proleća” Igora Stravinskog, četiri godine ranije. Erik Sati je, međutim, napravio svoj lični skandal.

Ušao je u sukob sa jednim kritičarem. Slao mu je dopisnice u kojima ga ja nazivao „glupanom”, „magarcem” i „kretenom”. Ovo jednostrano dopisivanje završilo se na sudu i Sati je jedva izbegao zatvorsku kaznu.

Pikasova zavesa za „Paradu“

Pikaso je naslikao temperu na platnu, zavesu dimenzija 10 x 17 metara. Po ugledu na cirkuski pano pred šatrom, naslikani su likovi iz komedije del arte, Kolombina, arlekini, kao i konji, mornari, toreadori.

Iza ove romantične zavese gledaoce bi šokirala kubistička scenografija sa velikim zgradama, mračnim prozorima, ulicama, u sivoj, oker i tamnozelenoj boji. Zbog nedostatka prostora i ogromnih dimenzija zavesa je godinama stajala u depou Centra „Pompiduˮ u Parizu. Sada je izložena u novoizgrađenom Centru „Pompidu” u Mecu.

Izvor: RTS

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.