Sin svih nas: Kritika predstave „Naš sin“


„Naš sin“ je otvorio novi teatarski prostor u Beogradu. Smešten u salonskom stanu u Ulici despota Stefana, zanimljiv je i funkcionalan. Centralni prostor je predviđen za igranje, dok su prostorije koje ga sa tri strane okružuju namenjene gledaocima. Pred njima je trpezarija sa kuhinjom u produžetku – ustaljeno mesto odigravanja svih životnih porodičnih drama. Jednu takvu, svojim autorskim projektom, raspliće Patrik Lazić. Reč je o konačnom, posle decenijskog prećutkivanja, suočavanju sa činjenicom da je sin homoseksualac. Sin ne pristaje da i dalje učestvuje u igri žmurke, u kojoj se njegov partner uporno vodi kao njegov cimer. Želi da ga uvede u porodicu i da svoja dva paralelna života konačno spoji u jedan.

ČITAJTE:  Falafel – Festival jevrejske i izraelske LGBTQI kulture 14. i 15. maja

Uporedo sa ovom temom, dramski čak i snažnije od nje, razotkriva se roditeljski odnos, ličnosti majke i oca, scene koje bismo mogli nazvati prizorima iz bračnog života, a koje Lazić vrlo vešto, i rediteljski i dramaturški, pretvara u nekoliko izrazito emotivnih vrhova. I više nije reč o (za mnoge) apartnoj gej problematici, već o umetnički snažnom razotkrivanju bolnih mesta koje je malo koja porodica izbegla u svom životu.

Asocijacija na Bergmanove “Prizore iz bračnog života” ovim je kamernim prostorom uslovljena, jer je gledaočeva perspektiva uobličena formom krupnog plana, stolom tik pred vama, za kojim je troje moćnih glumaca. Dragana Varagić je slomljena, takođe i po okolinu slamajuća majka, koja u najvećoj meri vodi ovu igru. Usled straha od starosti, bolesti i samoće, njena nesporna ljubav se premetnula u opsesiju u kojoj se gubi sposobnost istinskog kontakta sa drugim, i na toj snažnoj dvojnosti je utemeljen lik. Aleksandar Đinđić je daleko mekši otac, koga je čitav splet objektivnih i subjektivnih okolnosti odvojio od sina. Glumački superiorno varira slabost i nesigurnost sa nekoliko agresivnih ispada. Jednako siguran, precizan i sugestivan je Amar Ćorović kao sin koji je svoje bolne nedoumice hrabro rešio, za razliku od roditelja zarobljenih prećutkivanjem.

ČITAJTE:  Adam Santovac: Očekivanja od Brnabić veća kada je reč o gej pravima

Likovi povremeno iskaču iz jedne scenske realnosti da bi (frljićevski) uskočili u drugu, u “prave” roditelje koji komentarišu sinovljev projekat i svoje mesto u njemu, čime se zaokružuje fina igra sa dokumentarnim i ispovednim postupkom.

Premijera “Našeg sina” je izvedena u okviru Hartefaktovog festivala, koji je otvorio “Handke projekat”, koprodukcija sa Ćendra Multimedijom. Projekat, u najkraćem, deluje kao žestoko lupanje na otvorena vrata. Naime, sprega Handke-Milošević-Srbija je dobro poznata, bar pozorišnoj publici. Ono što čudi je način amaterskog kabarea i ton primeren partizanskim skečevima o popovima i četnicima.

Izvor: Nova.rs


Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.