General Petar Živković jedna je od najkontroverznijih figura u državi „troimenog naroda” između dva rata. Ujedno jedan i od najmoćnijih jer je skoro čitavu karijeru, vojnu i političku, proveo u samom vrhu države, bio je komandant kraljeve garde, upravnik dvora, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice.
Njegovo učešće u Majskom prevratu se često ističe u smislu da je upravo on bio taj koji je zaverenicima otvorio kapiju, ali to nije dokazano. Svejedno, zbog toga mu je ostao nadimak Pera Kapija. Ipak, Živković će ostati upamćen kao Pera „furundžija” zbog stalnih glasina o njegovoj homoseksulanosti koje su kolale, kako beogradskom čašijom, tako i u vojnim i političkim krugovima, piše za „Blic” Dejan Stojiljković, pisac i koautor scenarija „Senki nad Balkanom”.
Nakon diplomiranja Vojne akademije, brzo je napredovao u službi, a završio je i dodatno školovanje u okviru 14. klase Više škole Vojne akademije. Od 1907. do 1909. godine je bio na usavršavanju u Francuskoj. Imao je čin kapetana već 1910. godine, pukovnika 1915, a u vreme radnje serije „Senke nad Balkanom”; bio je divizijski general.
Rad, red i disciplina bili su njegov lični i profesionalni kredo, ustao je u 5 sati ujutru, „kada već obično zvoni po momka da naloži peć i donese kafu”, a na spavanje je običnpo odlazio oko 10 sati uveče. I kada bi se na balovima i proslavama zadržao i do 4 ujutro, uvek je ustajao u isto vreme.
Iz jednog intervjua nemačkim novinama, ostao je patetični zapis o generalovoj fizionomiji, gde Nemac primećuje kako Živkovićeve oči „tako veselo blistaju”, i osmeh mu je „detinjski blažen”. Mekan prema stancima, bio je strog prema svojim podređenima i saradnicima uopšte.
Mnogo je voleo da čita, često je pisao članke u „Ratniku”, a napisao je i knjigu „Konjica u manevarskom ratu”. Na odmor je išao retko, najviše dva puta godišnje, a najviše je voleo da odlazi u banje.
Ipak, ta vojnička besprekornost i posvećenost bila je umrljana dvema stvarima. Prva je bila njegovo razilaženje sa Apisom i „Crnom rukoma” (Živković je onda napravio novu organizaciju kao kontratežu i nazvao je „Bela ruka”), koje ga je načinilo „izdajnikom”, druga stvar su bile njegove navodne homoseksualne sklonosti. O njima se šuškalo već u balkanskim ratovima, tako je kolala priča da je Živković prilikom opsade Jedrena sa svojim vojnicima danima orgijao i pijančio u obližnjem gradiću. Već na tzv. Drugom solunskom procesu 1918. je bio žigosan kao „pasivni pederista”, a skandal širih razmera sprečio je kralj Aleksandar lično. Kao rezultat ove kraljeve intervencije kasnije su se pojavile glasine da je i on Živkovićev ljubavnik. Ovo će pomenuti i princ Đorđe Karađorđević u svojim memoarima, on se u jednom trenutku ovako obrati svom bratu: „Čudo me nisi uporedio sa Pašićevim sinom, koji juri žene po Evropi dok Srbija ratuje, ili sa tvojim prisnim prijateljem Petrom Živkovićem… On doduše ne juri žene… ali je u pozadini… Pričuvaj malo svoje vojnike od njega…”
Pošto je bio neženja, a to je dodatno raspirivalo glasine, Živković je znao da se pravda rečima: „Ja ne bih mogao uopšte da radim ovo kada bih imao porodične obaveze.”
S druge strane, prorežimske novine su Petra Živkovića opisivale kao „čoveka sa puno energije i velikih administrativnih sposobnosti… nemilosrdan prema samom sebi kada je u pitanju dobro zemlje, rob svoje dužnosti, revnostan radenik i čovek čiji je patriotizam prošao kroz najžešća iskušenja”.
Posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju 1934. godine, Živković je postavljen za ministra vojske i mornarice. Na ovoj funkciji je bio 1936. godine, kada ga je zamenio general Ljubomir Marić. Posle toga se povukao iz aktivnog političkog života.
Politički je aktiviran ponovo posle 27. marta 1941. godine, a u emigraciju odlazu 1943. i bio je deo jugoslovenske vlade u izbeglištvu. Po dolasku komunista na vlast, suđeno mu je u odsustvu i osuđen je na smrt. Umro je 3. februrara 1947. godine u Londonu.
Izvor: Nedeljnik