Ratni mjuzikl iz Južne Afrike “Kanarinac” na Merlinka festivalu


Johan Nimand (što doslovno znači Džon Niko) voli modu, muziku i Boj Džordža. Ipak, on živi u malom gradu, u jednom hrišćanski okorelom aperhejd vremenu Južne Afrike. Stoga, nepotrebno je istaći teškoće, sa kojima se nužno suočava neko kao on. Naime, stvar postaje još komplikovanija, pošto se susrećemo sa njim nakon što je završio srednju školu, kada dobija poziv da služi vojsku.

Inspirisan P. Pajperom (Pied Piper), filmsko ostvarenje Kristijana Olvagena (Christiaan Olwagen)  Kanarinac (Kanarie) je blistavo i očaravajuće remek-delo, kom gledaoci neće moći tako lako da odole. Film se vešto kreće tokovima skorašnje istorije Južne Afrike, koja je nalik minskom polju, a u čijem središtu se nalaze izolovanost na rasnoj osnovi, verska nadmoć i potisnuta seksualnost. I upravo je ovo poslednje posebno istaknuto u filmu, koji istovremeno sadrži domišljate i pronicljive diskusije.

U uvodnoj sceni, dva prijatelja podmićuju Johana da, obučen u raskošnu belu venčanicu, prošeta ulicom njihovog malograđanskog i, po svojoj prilici, konzervativnog komšiluka. Kasnije otkrivamo da mu je to postala navika – da uradi bilo šta kako bi zaradio novac, da bi mogao da kupi kasete (audio) i tako pobegne od svoje sredine, makar i na trenutak, slušajući svoj vokmen. Reč je o prizoru koji neprimetno spaja strah od toga što smo drugačiji i zaneseno zamišljanje sveta u kom ne moramo nužno da se uklopimo, već drugi učestvuju u našem pokušaju da izrazimo sebe.

Doduše, pokušaj pojedinca da izrazi sebe u osamdesetim godinama 20. veka, u Južnoj Africi, često se završavao njegovim razdvajanjem od vršnjaka. Johan, kog igra Skalk Bezuidenhaut (momak koji je inače u pravom životu stendap komičar sa loknastom kosom i brkovima, u svojoj rodnoj Južnoj Africi), biva regrutovan u trenutku kada Južna Afrika obeležava dvadeset godina od početka sukoba između dve susedne zemlje, Namibije i Angole, koji i dalje traje. Rat i muškost se, isto kao i nekada, poimaju kao dve strane jednog novčića. Johan uviđa da postoji samo jedan način da preživi strahotnu nacionalnu službu, a to je da postane Kanarinac – jedan od nekolicine mladih momaka koji čine Južnoafričke odbrambene snage. Na svoje veliko olakšanje, uspeva da ostvari svoju zamisao.

ČITAJTE:  Sonja Sajzor: Zašto od 2019. godine ne idem na Prajd

Iako se on našao van okvira svoje komfor zone, ubrzo se zbližava sa još dva Kanarinca – snažnim Ludolfom (Germandt Geldenhuys) i plavokosim Volfgangom (Hanes Oto), koji dolazi sa sela. Njih trojica se međusobno zadirkuju i podržavaju jedan drugog, posebno u slučaju kada bivaju verbalno zlostavljani od strane nadređenih.

Jedan od pomenutih nadređenih je i mladi „kaplar Kranč” (Beer Adriaanse), koji je dobio nadimak po svom obilnom konzumiranju poslastica od ovasa što ih je pravila Ludolfova majka za svog sina. Naziva regrute damama, što je jedna od blažih uvreda koje on upućuje njima, dok im nekad pripisuje i kreativnije epitete povezane sa muškim i ženskim polnim organima. Brbljiv i vulgaran, kaplar je jedna verzija nekontrolisanog artiljerijskog narednika Hartmana iz Bojevog metka (Full Metal Jacket), koji je dorastao zadatku – zadatku u kom se služi rečima kao svojim glavnim oružjem kojim oduzima svu muškost regrutima, iako su neki od njih postali otporniji nakon godina preživljenog maltretiranja u srednjoj školi.

ČITAJTE:  Na današnji dan preminuo je veliki Jovan Ćirilov

Tokom putovanja Kanarinaca i njihovog odsedanja kod porodica koje su ih ugostile, Johan i Volfgang često dele jednu sobu, a to dovodi do njihovog daljeg zbližavanja, što smirenog Johana razara. Rastrzan između sreće i očajanja, on pokušava da prihvati samog sebe, jer je uveren da će ga Bog kazniti zbog onoga što on silno želi.

Film Kanarinac od samog početka izdvaja se iz gomile drugih. Odvažna odluka da se scene snime iz samo jednog kadra, ili da deluju kao da su tako snimljene, jeste istovremeno i srećna okolnost, ali i prokletstvo. Direktor fotografije Kris Vermak (Chris Vermaak) služi se svojim Stedikem, kako bi postigao osećaj koherentnosti u razgovoru. Tokom Johanove audicije kamera izvodi jedan, naizgled, nemogući potez – privučena pevanjem deluje kao da prolazi kroz sto, što podseća na jednu sličnu, samo obrnutu, scenu iz filma Građanin Kejn (Citizen Kane).

Premda se ne dovodi u pitanje ni izvanredan talenat Olvagena kao režisera, ni veština glumaca kojom se razmeću na snimanju, neverovatno okretna kamera ume da postane smetnja, kada je reč o jasnom ponavljanju pri snimanju statične radnje dok prati neku više dinamičnu radnju. U potpunosti isto ponavljanje važi i u sceni rušenja četvrtog zida, koja bi bila delotvornija da je samo preciznije upotrebljena.

Jedna od nezaboravnih snimaka je takođe i jedan od najjednostavnijih – snimak iz bliza, u trajanju od svega jednog minuta. Snimak u čijem je fokusu Johanovo lice, koje izražava sve što nam je potrebno da znamo i time pogađa jednu suštinsku emotivnu nit kod većine gledalaca, ali ne kao scena silovanja filma Devičansko proleće (The Virgin Spring), Ingmara Bergmana. Još jedan poražavajući trenutak rađa se iz opipljive tenzije između Johana i njegove sestre kad pokušavaju, ali i ne uspevaju, da započnu ozbiljnu temu, sedeći rame uz rame, dok kamera nema kud.

ČITAJTE:  Film Marčelo moj Kristofa Onorea otvara 16. Merlinka festival

Naposletku, Kanarinac beleži neke od najboljih glumačkih ostvarenja prikazanih u Afrikans igranom filmu (Afrikaans feature film). Prvi put glumci ne zvuče kao da su stvoreni za binu i, za razliku od skoro svake afrikans serije i igranog filma, uvodna scena ne prikazuje ljude koji se smeju nekom nepostojećem vicu. Oni su istog trena prepoznati kao ličnosti duboko ukorenjene i reprezentativni predstavnici pravog sveta, čiji razgovori poseduju izvesnu obojenost i teksturu, zbog koje oni dobijaju na slojevitosti i pristupačnosti.

Baveći se nacionalizmom, religijom i seksualnošću u okviru samo jednog filma ne prelazi u neosnovano samohvaljenje, već Olvagen i scenarista Karl-Johan Lingenfelder (Charl-Johan Lingenfelder) ostaju u neposrednoj blizini Johana, čime nam pružaju određen osećaj intimnosti dok se uporedo distanciraju od njega, kako bismo uvideli širi kontekst. On se nalazi u središtu pažnje u svakoj pojedinoj sceni i upravo zbog perspektive u prvom licu, koja podrazumeva mnoštvo fantazija u vidu muzičko-video zapisa, kod nas se povećava empatija prema njemu.

Kristijan Olvagen je učinio da delo zapeva, čija harmonija nalikuje onoj koju stvaraju i likovi njegovog filmskog ostvarenja.

Prevod: Ana Bojanić

Film možete pogledati u subotu, 7. decembra u 17 časova u Velikoj sali Doma omladine Beograda


Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.