U subotu 31. marta u 14 časova u okviru Martovskog festivala, u Domu Omladine u Beogradu biće premijerno prikazan dokumentarni film u VICE Srbija “To sam ja, Dajana”.
Dokumentarac koji je privukao veliko interesovanje javnosti i pre premijere je o nekadašnjem vojvođanskom neonacisti, danas trans osobi u tranziciji – Dajani Pospiš.
O snimanju filma, razgovarali smo jednim od autora, Oliverom Milenković.
VICE: Olivera, ovaj dokumentarni film sniman je sticajem raznih životnih okolnosti u periodu od dve godine, kako bi opisala rad na priči o Dajani?
OLIVERA MILENKOVIĆ: Ovo je pravi primer kako protok vremena daje novu perspektivu jednoj priči. Slučaj Dolfa odnosno Dajane Pospiš nije bio nepoznat javnosti, nakon reportaže N1 i njenog autovanja kao trans žene. Ono što je bilo posebno intrigantno bila je njena prošlost, koja je u trenucima kad smo počinjali snimanje filma, delovala kao nešto što ona pokušava da ostavi iza sebe, čak i da na nju zaboravi. Od samog početka osećali smo da to neće biti tako jednostavno, upravo zbog činjenice da se i njeno samootkrivanje delimično odvijalo upravo u vreme dok je bila pristalica ekstremnih desničara, a najvećim delom dok je bila u zatvoru, gde je, kako sama kaže, prvi put imala vremena da razmišlja o tome ko je ona zapravo. Tokom prvih snimanja koja su se odvijala 2015. shvatili smo da je pred nama pre svega jedna usamljena ljudska jedinka, koja koja očajnički traži identitet i osećaj pripadnosti.
Da li je ovo za tebe više Dajanina lična priča ili društveno osetljiva tema kao što je suočavanje sa prošlošću, ovog puta jedne osobe, ali na vrlo osetljivu temu, temu neonacizma i netrpeljivosti.
Izgledalo je da je to jedna lična priča, a ispostavilo se da ta priča zapravo govori o društvu kao zajednici ljudi uopšte. Dajana je neko ko je svoj identitet u mladosti vezao za one koji su u njoj prepoznali tu želju za pripadanjem i pružili joj neku vrstu sistema vrednosti, ma kako pogrešan taj sistem bio. Kad čuješ tu priču, ne možeš da se ne zapitaš da li su takve stvari zapravo mnogo češće nego što nam se čini. Okretanjem glave od marginalaca, društvo zapravo čini samo to da će ih neko drugi uočiti i regrutovati. Glupo je posle čuditi se otkud toliko mržnje u našem društvu. Svaki sistem vrednosti daje sigurnost i koordinatni sistem u kojem se krećeš. Ako se on postavi pogrešno, eto problema za sve.
Šta mogu da očekuju gledaoci od ovog filma?
Jednu uzbudljivu priču o nečemu o čemu u stvari nemaju pojma. Margina nisu samo redovi ispred narodnih kuhinja ili romska naselja. Najnevidljiviji marginalizovani ljudi su oni koje vidjamo svaki dan, koji, kao Dajana, prolaze pored nas na biciklu dok hodamo gradom, a koji zapravo ne postoje za društvo u kojem žive. Takodje, vrlo je važno što film skreće pažnju na činjenicu da trans osobe žive svuda oko nas, da ih ima u svim slojevima društva, da vrlo teško nalaze posao i da su često margina margine. Njima treba razumevanje i poštovanje, kao i drugima.
Izvor: Vice