Céline Sciamma, režiserka filma “Girlhood”, demonstrira novo majstorstvo klasičnog stila pričom o opsesiji koja se razvija tokom 18. veka.
Céline Sciamma je u Kan uvela vrhunsko elegantnu, zagonetnu dramu, koja izaziva jezu estetskog uživanja i straha. Ovom novom pričom, prikazuje veoma zadovoljavajuće, novo majstorstvo klasičnog stila, koje ide uz savremeni socijalni realizam iz filmova “Girlhood” (2014) i “Tomboy” (2011).
Mesto i vreme radnje je Bretanja, 18. veka. Italijanska plemkinja (Valeria Golino), angažovala je pratiteljku za njenu ćerku, Héloïse (Adèle Haenel), koja je tek izašla iz manastira, oporavljajući se od gubitka sestre. Pratiteljka, Marianne (Noémie Merlant), je zapravo umetnica, od koje grofice traže da naslika portret Héloïse u tajnosti da bi je bogat, potencijalni muž iz Milana video, jer tvrdoglava Héloïse nikada ne bi pristala da sedi dok je tako slikaju. Prethodni umetnik je otpušten.
Marianne i Héloïse, po propisima idu u šetnje, dok Marianne detaljno analizira lice Héloïse, kako bi ga kasnije naslikala u tajnosti. Héloïse je svesna tih intimnih brzih pogleda, i izgleda da ih pogrešno tumači. Ili ih, ipak, tumači na pravi način? Uskoro, Marianne postaje nelagodno okupirana polu-završenim portretom prethodnog umetnika – zabrinjavajuće prelomljena slika. Priznaje svoju lukavost, ljutito nezadovoljna svojim portretom, uništavajući ga tako da podseća na noćne more Francisa Bacona. I, dopuštajući nam da sagledamo blagost prvog pokušaja, Sciamma na intrigantan način prikazuje kako se drugi portret razlikuje od Héloïsine poze, dok njena veza sa Marianne postaje nelagodna. Njeno lice indirektno, popreko osmatra gledaoca, ali sa pogledom osuđujućim više čak i od onog u stvarnom životu, bez intrigantnog polu-osmeha Adèle Haenel. Njihova veza se razvija, i kuju zaveru da pomognu sluškinji Sophie (Luàna Bajrami) oko ličnog problema.
Bio sam na ivici svog sedišta. “Portret dame u plamenu” ima nešto i od Alfreda Hitchcocka. Zapravo, dva specifična događaja – “Rebecca”, sa mladom devojkom koja dolazi u misterioznu kuću, progonjena od strane njene prošlosti, i “Vertigo” sa tim svevažnim muškim pogledom. Sciamma ga izmenjuje na ženski pogled, pogled poznavanja, umetničkog prisvajanja, erotske zanesenosti. I taj pogled je uzvraćen istim načinom. Sciamma je možda sa namerom imala delove koje podsećaju na Midge Wood iz “Vertiga”, umetnicu sa naočarima koja slika sebe u pozi kojom je Scottie bio opsednut.
Tu su i trenuci pravog straha. Naslov se odnosi na drugu sliku koju je Marianne naslikala. Na njoj, Héloïse se nalazi u jezivom pejzažu, dok plamenovi izlaze iz ruba njene haljine. Zbog njene sklonosti da uništava radove koji joj nisu zadovoljavajući, ili možda kao dokaz zabranjenih čežnji, naslov može biti i dvosmislen: da li je u plamenovima samo slika Héloïse, ili ona sama? Tačan trenutak koji slika prikazuje, opasan je i uznemirujuć: kao loš san kog se vividno sećamo. Štaviše, Marianne u mašti vidi Héloïse u žrtvenoj venčanici – i to je plaši više nego bilo kakva priča o duhovima.
Sciamma ističe erotsko zajedno sa cerebralnim. Mit Orfeja i Euridike ukazuje na to kako je mogao na fatalan način da gleda ljubav. Može li biti onako kako je Marianne mislila – da je on gleda iz perspektive ljubavnika, umesto umetnika? Da je hteo da oseti strastveni, nestalni intenzitet slike, ne samo zamrznutu, lakiranu večnost koje nam slike prikazuju, kojoj pokušavamo da se približimo našom monogamijskom ljubavi?
Završne scene u umetničkoj galeriji i operi su pogađajuće: opsesija iz prošlosti koja je istovremeno i isključujuća, ali i vividno živa. Na šta me podseća? Na De Laclosovu “Les Liaisons dangereuses”? Na “Bad Timing”, Nicolasa Roega? Ne znam. Ali, kakva priča o čežnjama.
Piše: Peter Bradshaw – The Guardian
Prevod: Ana Đukanović