Kada su se HIV i sida prvi put pojavili u Francuskoj, order oko 1982. godine, cost veliki ruski baletan Rudolf Naurejev, kao i mnogi drugi, nije znao mnogo o tom virusu i kobnoj bolesti.
Dugo je ignorisao ?injenicu da se ne ose?a dobro, a 1984. pošto je saznao da je pozitivan na HIV, pretvarao se da je savršeno zdrav. I tako nekoliko godina. Na kraju, u prole?e 1992. je ušao u završnu fazu bolesti i suo?io se sa ?injenicom da ?e umreti brzo. Tada je napisao “Pismo plesu”, koji je njegov umetni?ki i egzistencijalni testament. Preminuo je u 54. godini 6. januara 1993.
Prenosimo delove “Pisma plesu”.
– Nikada ne bih postao baletan, nisam mogao da priuštim sebi taj san, ali eto me, sa cipelama na stopalima, telom otvorenom ka muzici, dahom koji me je nosio iznad oblaka. To je dalo smisao mom postojanju, stajao sam tamo, moji miši?i su postajali re?i i poezija, u mojim rukama je bio vetar. Bilo je tamo i drugih momaka kao što sam ja i oni možda nisu bili plesa?i, ali smo razmenili znoj, tišinu, umor. Trinaest godina sam u?io i radio, ništa audicije, nije ih bilo jer su moje ruke služile za rad u polju. Ali nije me bilo briga: nau?io sam da igram, i plesao sam jer je bilo nemogu?e da to ne ?inim, bilo je nemogu?e da zamislim da sam bilo gde drugde, da ne osetim da se zemlja menja pod mojim koracima, nemogu?e je ne izgubiti se u muzici,…
Plesao sam jer je to bila moja vera, potreba, moj trud, siromaštvo, moje suze. Plesao sam jer sam samo tu mogao da se borim sa limitima mog društvenog statusa, mojom stidljivoš?u, sramotom. Igrao sam i bio u rukama univerzuma…
Sada znam da ?u umreti, jer ova bolest ne oprašta i moje telo je zarobljeno u invalidskim kolicima, krv mi ne cirkuliše, gubim težinu. Jedino što me doržava je moj ples, moja sloboda. Ovde sam, ali u glavi plešem, letim iznad svojih re?i i svog bola…
Svaki ?ovek treba da pleše ?itavog života. Ne da bude baletan, ve? da pleše.
Oni koji nikada ne spoznaju zadovoljstvo ulaska u prostoriju s drvenim šipkama i ogledalima, oni koji odustaju jer ne ostvaruju rezultate, oni kojima je uvek potrebna stimulacija da bi voleli ili živeli, nisu ušli u suštinu života i odlaze svaki put kada im život ne da ono što žele. To je zakon ljubavi: voliš jer ose?aš potrebu, a ne da bi nešto dobio zauzvrat. U suprotnom si osu?en na nesre?u. Umirem, hvala Bogu što mi je dao telo za ples…
Rudolf Nurejev”
Izvor: Noizz