Pančić: Poštena Ana, bez anamneze

Piše: Teofil Pančić

Prošlo je više od dve godine otkad se na čelu vlade jedne evropske zemlje, dakle na ustavno najmoćnijoj poziciji u takoreći svakoj državi, nalazi pripadnica LGBT populacije. Ne, ta zemlja nije ni Norveška ni Švedska, nego je Srbija i ne, na vlast nije došla preko neke zeleno-anarhističko-feminističke organizacije, nego po nalogu šefa jedne desno-populističke stranke. Čudno? Kamo sreće da je to jedina čudna stvar u savremenoj srpskoj politici.

Da li je dve godine izrazite javne „vidljivosti“ Ane Brnabić na bilo koji način popravilo položaj LGBT zajednice? Da li je barem osetnije pripomoglo razbijanju predrasuda prema ljudima istopolne seksualne orijentacije? Da li im je zakonski i praktično olakšalo položaj, da li je proširilo i unapredilo njihova prava? Odgovor na sva ta pitanja je, čini se, odlučno negativan; bilo bi zanimljivo da neko ko možda tvrdi drugačije, iznese neke upotrebljive, izmerljive i proverljive dokaze.

O stvarnom položaju LGBT osoba, mimo slatkorečivih proklamacija i malograđanskih šaputanja tipa „nemojte, Ana je tu“ (ovako je predsednica Skupštine pokušala da odvrati poslanika vladajuće većine od homofobnih ispada u „nezgodan“ čas) autentično i ubedljivo svedoči i „Pravilnik o bližim uslovima, kriterijumima i načinu izbora, testiranja i procene davaoca reproduktivnih ćelija i embriona“, napisan u Ministarstvu zdravlja, a kojim se donatorstvo reproduktivnih ćelija praktično onemogućava i zabranjuje osobama sa „anamnezom homoseksualnih odnosa u poslednjih pet godina“. Ne pitajte zašto pet, a ne četiri ili sedam; pitajte zašto uopšte? I na čemu se ovakva zabrana bazira?

Institucije i državni organi kojima je zapravo na čelu baš Ana Brnabić, kao šefica celokupne izvršne vlasti, o svemu ovome uporno ćute ili daju nemušte ne-odgovore, valjda se nadajući da će pitanja prestati ako se dovoljno dugo prave mrtvi. Sama premijerka o tome još nema komentar. Naravno, teško je verovati da ne bi želela da bude drugačije, ali izgleda da joj je ipak sasvim komforno i ovako kako je.

A zašto, zapravo, da joj ne bude komforno? Jer, za premijerku ne važe nepravedna i pravno koliko i naučno nezasnovana ograničenja koja pogađaju „obične“ LGBT osobe. Videlo se to najbolje kada je njena partnerka veštačkom oplodnjom dobila dete, a svi od predsednika Aleksandra Vučića naniže navalili da premijerki čestitaju roditeljstvo mada je, „po zakonu“, Ana Brnabić teško išta više nego „cimerka“ osobe s kojom je u vezi. Dotle, dakle, „dobacuje“ srpsko zakonodavstvo kada je u pitanju pravno regulisanje LGBT veza, ali ako ste osoba na visokom položaju i u visokoj milosti, bićete tretirani kao da je sa zakonima sve u najboljem mogućem redu.

Starije ovo možda na nešto podseća, ali ne mogu tačno da se sete na šta. Evo odgonetke: nekada je u institucijama vlasti postojalo i nezvanično radno-funkcionersko mesto rezervisano za „poštenog Albanca“. Bio je to onaj i onakav Albanac koji nije ni na koji način tražio prava za bilo koga osim za sebe samog i možda za svoju familiju. Šta će biti sa ostalima, valjda „nepoštenim Albancima“, njega se baš i nije ticalo.

Sve dok je stanje s pravima i zakonskim mogućnostima za kvalitativno poboljšanje života LGBT osoba u Srbiji i dalje isto onako jadno kao i pre njenog mandata, Ana Brnabić neće biti mnogo više od „poštene lezbejke“ na dvoru jednog pomalo bizarnog vladara koji voli da, onako nediskriminatorno, oko sebe okuplja svakakve svate, pod samo jednim uslovom: da unisono ne ometaju njegovu neograničenu vladavinu i da mu ne dodijavaju prohtevima koji bi se ticali javnog interesa i opšteg dobra.

Izvor: Radio Slobodna Evropa