Lepo je što bi Ana Brnabić volela da LGBT ne bude u Srbiji „toliki tabu“, kako je nedavno izjavila. Lepo je poentirala i da svi imaju samo jedan život koji treba da prožive slobodno, ne skrivajući se ni od koga. Navela je i neke probleme sa kojima se osobe koje imaju ili žele da ostvare zajednicu sa pripadnicima istog pola susreću. Kao primer je navela da takvi partneri, koji su zajednički sticali imovinu, ne mogu da naslede jedni druge: „Meni je to nerazumljivo kao osobi, nezavisno da li sam pripadnica LGBT populacije, premijerka, direktorka neke firme ili konsultant“. Nametnula se, doduše, sama od sebe, primedba (pa neka je i cinična) da je nabrajanje mogućih ličnih perspektiva iz kojih joj je to „nerazumljivo kao osobi“ premijerka zaustavila kod konsultanta, a ne kod službenice, prodavca novina ili nezaposlene osobe: nešto joj je nerazumljivo, a nešto, izgleda, nezamislivo. No, premijerka i nije politička ličnost pa da vodi računa o tome da (makar i neiskreno) treba da pokaže da može da se uživi u svaku od klasnih perspektiva…
U osnovi, dobro je to rekla Ana Brnabić – i onda sve relativizovala: „Mogu da razumem da naše društvo nije spremno da otvara i ovo pitanje u trenutku kada su pred nama značajna pitanja koja moramo da rešimo zbog naše budućnosti“. Odjednom se pokazalo da joj je ono što joj je „kao osobi nerazumljivo“, kao premijerki instaliranoj na to mesto – savršeno „razumljivo“. Doduše, na pogrešan i demagoški način, koji po ko zna koji put otkriva političku potkapacitiranost (proizašlu iz nultog stepena legitimiteta) za funkciju na kojoj se nalazi: društvo, eto, nije spremno da otvori pitanje…
Prvo, to pitanje je otvoreno i društvo se pokazuje (kada je reč o akterima koji se o tome izjašnjavaju) vrlo agilnim da se o njemu bavi. Društvo, možebiti, nije spremno da ga rešava na određeni način. Drugo, sa tim u vezi, upravo zato što društvo na nešto „nije spremno“ postoji ono što se u savremenoj (doduše kompromitovanoj, ali još uvek vladajućoj) političkoj paradigmi zove – liderstvo. Treće, vlada je zadužena za sve probleme svih građana u domenu u kojem je za te probleme nadležna. Još jednom: sve probleme svih građana! Naročito, naročito kada je reč o ljudskim pravima odlaganja ne sme da bude u ime nekakve tobožnje budućnosti, jer se u tom domenu zapravo već kasni.
Ipak, premijerka ima razumevanja za to što „društvo nije spremno“, a zapravo za nametnutu zatucanost delova društva, za puki konformizam, za elementarnu nehumanost i mržnju, za spremnost da se na svemu tome politički parazitira. To razumevanje u kombinaciji sa demonstriranim nerazumevanjem koliko su ljudska prava sve i svja za obične građane (u poretku koji im, inače, uskraćuje sve ostalo što je politički, socijalno i egzistencijalno bitno) pokazatelj je bilo nedopustivog konformizma, bilo još manje dopustivog odsustva znanja o tome da se u vezi sa pitanjem na koje se osvrnula radi o jednom od mnoštva aspekata najveće svetinje modernog društva, a to je – dostojanstvo čoveka. Radi se o iskonskoj čovekovoj potrebi – da bude priznat. U tom smislu reč je upravo o jednom od najvažnijih pitanja – hoće li u Srbiji svaki čovek biti priznat kao čovek i građanin ili ne. Pitanje „zajedničke imovine“ tu je, uz razumevanje šta ono praktično znači u svačijem životu, u suštinskom smislu daleko manje važno, odnosno tek je izvedeno iz ovog suštinskog pitanja.
Ali, premijerka smatra da su tu neka važnija pitanja koja se moraju rešavati „zbog naše budućnosti“. Koja su to važnija pitanja? Jedno od njih je, nagađamo, „pitanje svih pitanja“ – Kosovo, iako rešavanje ni tog, kao ni drugih “pitanja budućnosti”, ne kolidira sa pravičnim rešavanjem pitanja koje je adresirano u izjavi premijerke. Međutim, otkad je moderne srpske države Kosovo je, bez konkurencije među drugim pitanjima, glavni izgovor za sva moguća nepočinstva, marifetluke, nebrigu pa i za zlodela vlasti. „Problem Kosova“ je „prokletstvo“ srpske istorije, a ne samo srpske politike, bilo da je reč o onima koji žele da taj problem rešavaju na način na koji je nemoguće rešiti ga (a to je da Kosovo bude deo Srbije naseljen većinski srpskim stanovništvom, u idealnoj projekciji – bez Albanaca), bilo zbog onih koji bi najradije da ga rešavaju do sudnjeg dana, prikrivajući tom „posvećenošću rešavanju Kosova“ sav oportunizam, svu nekompetentnost, svu gramzivost i svoje razobručeno i bezobzirno antinarodno delovanje.
Premijerka ili ne shvata ili shvata, ali je „baš briga“ da će „problem Kosova“ (kao jedno od „pitanja budućnosti“) ostati kao tema srpske istorije i posle njegovog eventualnog „rešavanja“ – kad i ako se to zbude – jer štagod da se dogodi jedno i najvažnije sigurno neće: suočavanje sa svim unutrašnjim razlozima koji su do takvog ishoda doveli. „Problem Kosova“ preti da, rešen – ne rešen, ostane večita tema, a pred takvim pitanjem, logikom koju kao da nam premijerka savetuje da sledimo, ima da ustukne svako drugo, a naročito, osobito, posebno i pre svega svako pitanje koje se tiče ljudskih i građanskih sloboda i prava.
Piše: Srđan Milošević
Izvor: Peščanik