Nepoznata istorija kućnih gej filmova


„U društvu gde se dobro definiše kao profit, a ne kao ljudska potreba, uvek mora postojati neka grupa ljudi koja, kroz sistematizovanu represiju, može biti prisiljena da se oseti kao višak i da zauzme mesto dehumanizovanih bića nižeg ranga.” (Odri Lord, Sestra autsajderka: Eseji i govori)

Identitet predstavlja odnos subjekta prema kolektivu, odnosno njegovo poistovećivanje s drugim subjektom ili grupom. Subjekt, dakle, sebe vidi/doživljava u odnosu na društvo, iz čega sledi da je identitet društvena konstrukcija zavisna od teorijskih interpretacija. Ali ne samo teorijskih, budući da opipljive lekcije koje nam govore o prošlosti predstavljaju dokaz da nismo prvi, te da smo naslednici bogate istorije koja još uvek čeka da bude pronađena. Važan, a dugo zapostavljan element ovakve edukacije su svakako takozvani kućni filmovi koje su različiti amaterski snimatelji napravili proteklih decenija. Za razliku od dokumentarnih i igranih, amaterski filmovi su direktan portal u privatne živote onih koji su nam prethodili.

ČITAJTE:  Gej par iz Italije oduševljen Srbijom

Jedan od tako sačuvanih kućnih filmova prikazuje grupu muškaraca na obali u blizini gradića Vallejo daleke 1947. godine, dok se sunčaju, smeju, uz nešto malo teatralnosti, taman koliko situacija to od njih traži. U okviru drugog filma, iz 1946. godine, prikazana je kućna zabava, te gosti u svečanim odelima, dok puše i piju. Muškarci plešu u parovima, prepletenih prstiju, naslonjeni obraz uz obraz, a uz muziku koju gledalac ne može da čuje.

Ovi filmovi, te mnogi drugi, su deo kolekcije Harolda O’Neala, amaterskog snimatelja koji je veći deo svog odraslog života proveo u San Francisku. Kao i mnogi gej muškarci i žene tog vremena, svoju seksualnost je krio od očiju radoznalih, ali je tokom godina snimio na desetine kućnih filmova – na kojima su zabeležene kućne zabave, drag nastupi, te putovanja sa njegovim partnerom – a koji su dragoceni zbog toga što beleže ritam i intimnost života gej ljudi mnogo pre nego što se moglo zamisliti da će ti elementi dospeti u javnost.

ČITAJTE:  “Srpsko nacionalno biće i druge priče” u knjižarama

Njegova kolekcija provela je decenije pod velom anonimnosti, što se često dešava kada su kućni filmovi u pitanju, da bi sredinom devedesetih godina prošlog veka reditelj Peter Stein objavio oglas u kojem je tražio arhivske snimke iz života gej ljudi, a za dokumentarac o distriktu Castro, na koji se O’Neal javio. U dokumentarnom filmu se pojavio samo delić njegovih snimaka, ali je Stein prepoznao da se radi o dragocenom dokumentu koji govori o gej istoriji San Franciska iz intimnog ugla. Upravo zbog toga je o kolekciji ispričao Susan Stryker, direktorki LGBT istorijskog društva San Franciska, a koja je odmah prepoznala njihovu vrednost, a najviše zbog toga što gledaocu poručuju da je istorija tu, te da ni jedna generacija nije usamljena u vremenu.
ČITAJTE:  Modni mogul navodno godinama silovao mladiće

Najveći izazov u vezi sa kućnim filmovima je taj što su obično pravljeni za užu publiku, te često ostaju nedostupni javnosti. Njihovo prikazivanje je dragoceno, a posebno kada je život manjinskih grupa u pitanju, te ono što im nedostaje u procesu pričanja priče, nadoknađuju osećajem da gledalac direktno ulazi u privatne živote potpunih stranaca, čime direktno dobija dokaz da su manjinski životi postojali i pre njega, verovatno od samog početka. Kada su gej kućni filmovi u pitanju, iskustvo gledaoca je kompleksno i komplikovano, budući da ne gleda u istoriju jedne porodične jedinice, već čitave grupe, te obogaćeno znanjem o onome što je došlo posle vremena u kojem neki film snimljen – od AIDS krize do borbe za bračnu jednakost, a što akteri filmova nisu doživeli.

Izvor: XXZ magazin


Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.