Ne želim danas da govorim apstraktno, nego bih radije izneo konkretan primer kako bih ilustrovao zašto izučavanje gej istorije može da nam pomogne ne samo u razumevanju naše prošlosti, nego i da nam ukaže na budućnost, na prirodu i dimenziju prepreka koje se moraju savladati na putu jednakosti, ne samo na zlovolju, glupost, homofobiju – mada tim rečima moramo, naravno, dati težinu. Kako bismo dokučili dublji smisao tih prepreka, one se moraju smestiti unutar svog konteksta. Samo na taj način možemo znati kako se prepreke mogu savladati.
Dvadeseti vek je bio vek u kome su represija i progon homoseksualaca dobili svoj najsuroviji oblik. Moj konkretan i relevantan primer odnosiće se na najozbiljniji progon homoseksualaca u savremenom svetu, naime na onaj od strane nacionalsocijalista u Nemačkoj. Neću se baviti brojem umrlih ili gej životom (onakav kakav se vodio) u nacističkom režimu, nego pre kontekstom progona – to je ono što se čini važnim u širim okvirima. Iako su nakon 1933. godine gejevi bili energično progonjeni i osuđivani na smrt, ukoliko nisu mogli da dokažu da su se izmenili, nacisti nisu ni ovde kao i bilo gde drugde izmislili nešto novo, nego su samo preuzeli nade i strahove društva i doveli ih do ekstremne tačke usijanja. Uspeh nacionalsocijalizma je bio upravo u tome što je delovao u familijarnom kontekstu, koristio već postojeće tradicije i operisao sa već prisutnim predrasudama.
Kada posmatramo gej progon, čini se da je od malog značaja to što su homoseksualci činili manje od 1% populacije u koncetracionim logorima, nego je važnije to da se mi i dalje suočavamo sa problemima endemičnim za moderno društvo, a koje su nacisti tako dobro iskorišćavali. Zaključak koji se može izvesti iz činjenice progona ne govori nam samo šta je to nacionalsocijalizam, nego nam govori i o društvu u kom se sprovodi progon, a koje je po svojim suštinskim karakteristikama ostalo do danas neizmenjeno.
U to vreme, i sve donedavno, nacisti su se smatrali oponentima buržoaskog društva, njihov vođa je navodni moler iz radničke klase bez obrazovanja, koji se odaje ponašanju za [građansku] osudu. I zaista, njihovi govori i spisi su napadali debelog, bogatog i kukavičkog građanina. U Hitlerovim govorima buržuj znači neodlučnost, ucveljenost i nevojničko, nemuško ponašanje. Ništa od tih tirada nije doticalo buržoasku respektabilnost, tu sliku koju su nacisti o sebi vrlo rado projektovali. Respektabilnost, u značenju dobrih manira, ponašanja, normativne seksualnosti i rodne podele, bila je ogledalo kroz koje je društvo videlo sebe i definisalo se. Sve je ovo iscrpno dokumentovano kroz antipornografske zakone i zakone o prostituciji, u zakonodavstvu protiv svakog oblika nudizma, primenjeno gotovo odmah nakon što su nacisti zgrabili vlast.
Ali kakve to veze ima sa našom sudbinom?
Ako pogledamo sve one koje su nacisti progonili, pojavljuje se važan obrazac. Navedimo primer predloženog zakona iz 1943. godine nazvanog „Zakon o tretmanu onih koji su nesposobni da održavaju zajednicu”. Obratimo pažnju na osnovnu optužbu: Ko su oni? To su oni koji odbijaju da rade, skitnice, zabušanti (Querulanten), onesposobljeni, prosjaci, mentalno oštećeni i homoseksualci. Jevreji i Romi moraju se dodati ovoj listi. Šta svi oni imaju zajedničko jedni sa drugima?
Oni predstavljaju potpunu suprotnost onim idealima iza kojih društvo treba da stoji: radna etika, posedovanje mesta prebivališta, upravljanje i kontrola nad strastima, i posebno kontrola nad seksualnošću. Štaviše, sve te vrednosti nisu samo unutrašnji aspekti karaktera. Najvažnije je to da one ostavljaju znak na telu i licu. Smatralo se da je moguće bez razmišljanja razlučiti između nekog sa vrlinom i onog koje bez nje, jer ih njihova spoljašnjost odaje. Ovo je naročito važno za nas, budući da su se nacisti smatrali „muškom državom” (Mannerstaat) i da je muško telo postalo sveprisutan simbol režima. Ne bilo koje telo, nego ono koje odgovara idealu muške lepote koja je postala normativna i čije poreklo leži u grčkom idealu onako kako ga je video osamnaestovekovni nemački istoričar umetnosti Vinkelman (Johann Joachim Winckelmann, 1717-1768). Muško telo koje je harmonično, vizija mirne snage bez viška kilograma ili iznenadnog pokreta. Ovo muško telo reflektuje ideale društva: ono je pomirilo red sa dinamičkom napetošću i umerenošću, ponudilo je sliku harmonije u svetu koji kao da je uvek na rubu haosa.
Oni koji ne mogu da održavaju zajednicu jesu istinska suprotnost ideala: oni su disproporcionalni, njihove strasti nisu pod kontrolom, kod njih nema suzdržavanja, uvek su u pokretu. Štaviše, svi ti autsajderi izgledaju u suštini slično. Karikature su ovde važne, stereotipi koje odslikavaju određuju u velikom stepenu kako su viđeni insajderi i autsajderi od strane društva. Nacisti su želeli da oslobode društvo od onih koji su odveć bili marginalizovani, proglašavajući ih bolesnim i nemuževnim.
Mada je za gejeve rečeno da su nesposobni da održavaju zajednicu, oni su ipak bili optuženi za formiranje zajednice među njima samima. Ova zajednica je, još jednom, bila sasvim suprotna normi, naličje prave države – ne deluje javno, nego konspirativno, ona se neće boriti otvoreno kao što to čine muškarci, nego subvertira i potkopava. Ukratko, gejevi su bili pretnja ne samo zbog njihove bolesti, koja kao i sve ostale ozbiljne bolesti može biti zarazna, nego zbog toga što su oformili skrivenu državu unutar države, i na taj način dovode naciju u opasnost. Identična optužba važila je i za Jevreje. Svi autsajderi dele zajedničku sudbinu.
I gej istorija se suočava sa svim ovim
Počev od 19. veka homoseksualnost se smatrala neurotičnom bolešću (Jevreji su se takođe smatrali posebno prijemčivim za bolest). Neumerenost, uzbuđenost, telesna izopačenost ovde su takođe zajedničke crte autsajdera. Ali šta je značila „eliminacija”? Normativno društvo je marginalizovalo, izopštavalo i čak zatvaralo, ali nije planiralo da iskoreni čitave populacione grupe – što je svakako važna razlika.
Šta je onda dalo nacionalsocijalizmu oštro sečivo, njegovu spremnost da iskoreni ove autsajdere, šta je značilo njihovo potpuno eliminisanje iz društva? Rasizam je bio ta ključna razlika, i mada se činilo da ne dotiče gejeve direktno – većina homoseksualaca su, na kraju krajeva, bili arijevci – on ih je ipak pogodio. Rasizam, kao i nacionalsocijalizam, nije ništa novo izmislio, nego je operisao sa već postojećim predrasudama u društvu, i na njih se mnogo odlučnije fokusirao. Jer u rasizmu ništa nije nejasno i neodređeno, sve je bilo konkretizovano oko stereotipa, bliskih simbola koji se mogu videti i dotaći. Svaka knjiga koja nastoji da objasni i zastupa rasizam je prvo i pre svega knjiga u kojoj se štampaju i slike. Stereotipi, konačno, oživljavaju se u nacionalsocijalizmu ne samo putem skulpture ili slika, nego takođe putem poznate ljudske forme, takozvanog „arijevskog izgleda” koji se toliko poštovao. Stereotipi o insajderima i autsajderima su međusobno suprotstavljani, superiorne rase stavljane naspram inferiornih.
Gde su se ovde gejevi uklapali?
Oni su igrali drugačiju ulogu nego Jevreji ili Romi koji su bili jasno stigmatizovani kao inferiorna rasa nesposobna da održava zajednicu. To nije bila moguća klasifikacija za gejeve koji bi na kraju krajeva mogli biti arijevci i pripadati superiornijoj rasi. Ovde je bilo korisno jedno starije medicinsko razlikovanje, između „pravih” homoseksualaca i onih koji su se samo pravili da su homoseksualci, koji su postali homoseksualci jer su ih zaveli u mladosti. Oni gejevi, sledbenici vlastite istine, nasleđene izopačenosti, koji su „uzdigli dekadenciju do principa”, oni su bili zakleti neprijatelji, izdajnici svoje rase kako je to izneo Hajnrih Himler (Heinrich Himmler) u svom čuvenom govoru protiv homoseksualaca. Ako je istina da su 10% svih Nemaca homoseksualci, onda će nemački narod, po njemu, izumreti. I ovde kao u slučaju Jevreja i Roma, analogija je izvedena sa zaraznom, smrtnom bolešću. To je moćno zvučalo u jednom dobu koje su više brinula pitanja zdravlja, i koje je imalo razloga da se plaši kuge poput sifilisa, Hitlerovog ličnog košmara. Karakteristično je da gejevi u okupiranim zemljama poput Holandije ili Francuske nisu bili istinski proganjani, jer bilo je podesno da niži narodi budu prepušteni uništenju od strane njih samih. Tako u Francuskoj poznati homoseksualni kolaboracionisti kao Bonar (Bonnard) ili Kokto (Cocteau) nisu bili uznemiravani.
Ovde se pojavljuje problem koji se sve do danas smatra tabuom: izvesna privlačnost koju je nacionalsocijalizam imao za neke prominentne gejeve. Samosvesna muška država, muško udruživanje, muška lepota – sve je ovo takođe ovde ostavilo pečat. Mržnja prema sebi samima mora se takođe uzeti u obzir. U prospektu za predloženi homo-spomenik u Berlinu u znak sećanje na gej žrtve od strane nacista, bilo bi umesno pomenuti da bi homoseksualci mogli biti izvršioci isto tako kao i žrtve. Ovo je, međutim, jako teško verifikovati ili kvantifikovati. Nema razloga da se veruje da je ovo bio raširen fenomen. Prvi homoseksualni časopis u Nemačkoj, „Der Eigene”, osnovan 1903. godine, bio je delom nacionalistički i čak rasistički. Ali nacisti su ga ipak ukinuli.
Treba da se prisetimo da tokom čitavog savremenog doba, autsajder neprestano želi da postane insajder, i da je to važilo i za gejeve. Ali nacisti su i ovde izrodili ekstreme: neki gejevi su asimilovani u otvoreno neprijateljski režim koji je želeo ne samo iskoreni sve homoseksualce, nego i samu homoseksualnost.
Sve više uznemirava to da su čak antinacisti i antifašisti tretirali prisustvo homoseksualaca na način koji se nije uopšte razlikovao, već je bio identičan nacističkoj slici gejeva. Nacističko vođstvo su oslikavali kao koteriju homoseksualaca, što je bila predstava koju je ohrabrivala samoproklamovana nacistička slika muške države. Antifašistička literatura je izvukla iz ove optužbe najviše što je moguće, čak iako su neki od njenih autora privatno bili neodređeni. Otuda je Klaus Man (Klaus Mann), koji je imao razloga da se žali, pisao da su „homoseksualci Jevreji antifašista”. Komunisti su takođe snažno podržali unižavanje i progone homoseksualaca (nacisti su ih, konačno, opisivali kao one kojima nedostaje respektabilnost). Bertold Breht (Bertold Brecht) je Hitlera načinio homoseksualcem, a u staljinističkoj Rusiji Maksim Gorki piše: „Ukoliko se istrebe homoseksualci, nestaće fašizma”.
Ovakva propaganda je bila svakako dobro sredstvo da se diskredituju nacisti u očima „poštenog sveta”. Ali sami homoseksualci su se pridružili u ovom naporu, i ovo ilustruje stepen do kog je, tokom ovih predratnih godina, fokus bio na porazu nacista po svaku cenu – ovde cilj očigledno opravdava sredstva. Pored toga, to fokusiranje može da pokaže moć i cilj antigej predrasuda: sami gejevi su verovali u stereotipe i pokušali da ih nadiđu. Oni su se, ne razmišljajući, pridružili ovoj antifašističkoj propagandi.
Istorija gej progona pod nacistima nije stoga samo priča o brojevima i logorima, nego ima dublje korene. Mnogi, možda većina gejeva, verovatno su izbegli smrt: simulirali su izlečenje, što se moglo uraditi čak i u logorima. Štaviše, bili su sudski oslobađani ako nije bilo dovoljno drugih dokaza (gejevi su bili često ponovo hapšeni pošto bi napustili sudnicu), jer tokom većeg dela nacističkog režima, sudstvo je funkcionisalo normalno.
Ali pre svega su gejevi sakrivali svoju pravu prirodu, i to su mogli mnogo uspešnije nego, recimo, Jevreji, budući da su raspolagali brojnim praksama samomaskiranja, preuzimajući, ili čak zastupajući, ono što je društvo smatralo za normalno. U svakoj prilici gejevi su se sučeljavali sa idealima normativneg društva – bili su sposobni i da im se pridruže, ukoliko su bili na pravi način prerušeni a istovremeno su bili žrtve samih tih ideala.
Na ovom mestu moram pomenuti ono što sam rekao na početku: nacistički režim je u osnovi nastavio sa tradicionalnom, već postojećom politikom marginalizacije, koja u homoseksualnosti vidi neprijatelja normativnog društva. Možda naše društvo neprestano potrebuje neprijatelja radi sopstvene samoafirmacije, i nalazi ih u onim koji su drugačiji. Rasizam je transformisao diskriminaciju u borbu na život i smrt. On je brutalizovao sve čega se dotakao idejom beskrajnog, permanentnog rata. Gejevi su postali protivnička strana u tom ratu, ne svi, već oni za koje se verovali da su pravi homoseksualci. Nacizam je uvek razmišljao u stereotipima, ne uzimajući u obzir pojedinačne slučajeve, želeći da iskoreni homoseksualnost, ali ne one homoseksualce koji bi se mogli izlečiti. Metafora bolesti je bila najviše korišćena, jedna od onih koja je bila bliska i lako razumljiva.
Ali, homoseksualnost je pre svega postala metafora, gromobran za strahove od modernosti, svuda prisutni u percepciji gejeva, u gej stereotipima, u slikama i ljudskim umovima. Zastrašujuća brzina vremena, neizvesnost, rapidnost promene nasuprot sigurnosti tradicije, nagonila je ljude da traže sklonište u normativnom, bliskom i čvrstom. Autsajder je uvek naličje. Homoseksualci su mogli da se preruše, što druge manjine nisu mogle, ali oni i seku sam koren našeg društva, dovodeći u opasnost rodnu podelu i respektabilnost.
Čemu onda gej istorija?
Ono što možemo da naučimo – možda čak od ekstremnog iskustva o kom sam govorio -jeste da je ono što je osnovno u želji za iskorenjivanjem, u ovom slučaju kao i u drugim, jeste tradicionalni koncept bolesti i zdravlja, vrline i poroka. Rasizam je predrasudu učinio smrtonosnom, ali nije mogao delovati bez iskorišćavanja postojećih tokova i stahova „poštenog sveta”. Rasizam nije samo usmeren protiv Crnaca, Jevreja ili Roma, nego služi da da ubistveni oblik društvenim tradicionalnim idealima i konvencijama. Ti ideali su u modernim vremenima uvek posmatrani kao da su pod opsadom, da im preti iščeznuće, mada su u stvarnosti bliski društvu i opšte prihvaćeni kao vezivno sredstvo društvene nepromenjivosti.
To je ono s čime se gejevi u osnovi i dalje susreću kao i nekada, kako sa iskušenjem tako i sa neprijateljstvom – mada su granice dopuštenog proširene do stepena koji je nekada bio nezamisliv. Pitanje je koliko su se osnove na kojima naše društvo počiva, a koje sam toliko često pominjao, izmenile. Stoga se pažnja i dalje mora poklanjati tradicionalnim preprekama za istinsku emancipaciju. Stereotipi koji služe da odrede insajdere i autsajdere su osnovni, jer mi živimo u izrazito vizuelnom dobu.
Sigurno je da moramo iz dana u dana voditi bitke, ali izučavanje gej istorije nas može suočiti sa suštinskim činiocima koji dovode do progona. Ovi faktori nisu uvek na površini niti se mogu naći u jeku datog istorijskog trenutka, nego se nalaze u slici kojoj naše društvo ima o sebi samom i njegovom odbrambenom stavu. Navedeni činioci su poslednjih godina dopustili veći prostor za gej emancipaciju, ali je ipak krajnje neizvesno da li će je savremeni tempo i konfuzija zaustaviti i ujedno pojačati potragu za sigurnošću u tradicionalnom i bliskom, što je već bilo izrazito privlačno za mnoge ljude, ali može biti smrtonosno za one poput gejeva koji nisu samo različiti, nego njihova različitost dovodi u pitanje same stubove na kojoj respektabilnost počiva.
Nacisti su imali hijerarhiju zala sa Jevrejima kao pokretačkom snagom tog zla. Ali „neizlečivi” gejevi su bili sasvim blizu vrhu liste njihovih neprijatelja. Za naciste su oni bili povezani, i „autsajder” jeste predstavljao opak lanac koji obavija čovečanstvo. I Jevreje i gejeve će navesti psiholog A.B. Morel u svom eseju „O degeneraciji” (1857) kao „bolesne izrode od izvornog tipa” („morbid derivations from an original type”). Ovde ponovo postoji kontinuitet i rubno pitanje postaje centralno: smatralo se da je broj Jevreja homoseksualaca izuzetno velik. Jevreji su feminizirani, nemuževni, imaju „slabašnu mekoću izgleda” i stoga su u opasnosti da budu homoseksualci.
Kada je prominentni Jevrej Valter Ratenau (Walter Rathenau 1867-1922), ujedno i neoženjen, postao nemački ministar spoljnih poslova, optužbe za homoseksualnost su pojačane, dok je francuski predsednik vlade Leon Blum (1872-1950) oslikavan kao cross dresser. Gej istorija ne govori samo o tome koje mesto gejevi zauzimaju u samoj društvenoj strukturi, koju ulogu igraju u slici društva koje ono ima o samom sebi, nego može takođe da istakne prepreke koje moramo nadići, faktore koji čine predrasude tako efektivnim i dugovečnim. Malo toga se promenilo u percepciji gejeva tokom vekova, načina na koji se vide i na koji se oslikavaju. Ukoliko želimo da sve ovo izmenimo, moramo znati na čemu stojimo.
Predavanje održano na univerzitetu Viskonsin-Medison, 30. 3.1996.
QT magazin (1-2)