Najranija uspomena Vesa Harlija je kako njegov pijani otac udara njegovu majku. Imao je samo četiri godine i bio je suviše mlad da bi shvatio šta se stvarno dešava.
Kao gej tinejdžer u postsovjetskoj Rusiji, Ves Harli je odahnuo kad se njegova majka udala za Amerikanca a njih dvoje se preselili u SAD – ali uskoro je otkrio da je njegov očuh Džejms nasilno homofobičan. To je dovelo do zategnutih odnosa, sve dok Džejms nije prošao neočekivanu transformaciju.
Najranija uspomena Vesa Harlija je kako njegov pijani otac udara njegovu majku. Imao je samo četiri godine i bio je suviše mlad da bi shvatio šta se stvarno dešava, ali ponekad bi sanjario da gleda film.
Rukama bi pravio kvadratni okvir, zamišljajući da je, kroz objektiv napravljen prstima, njegov život samo film.
„Moji roditelji bi plesali i pevali, a ja bih zamišljao zabavnu, ekscentričnu verziju vlastitog života. Ili kako se svađaju na zabavni, filmski način. Ne stvarno”, priseća se Ves.
Njegovi roditelji su se uskoro rastali, a njega je odgojila samohrana majka Elena, mlada zatvorska lekarka.
Elena je bila nekonvencionalna. Nije se libila da izražava antikomunističke stavove, bila je jedina članica njene porodice koja nije bila antisemita i nije mogla da razume nasilnu mržnju koju su ljudi oko nje iskazivali prema gejevima.
Uvek je stajala iza onoga što smatra ispravnim i glasno je izražavala svoje mišljenje. To se prenelo i na njenog sina dok je krajem osamdesetih odrastao u lučkom gradu Vladivostoku, na ruskoj pacifičkoj obali.
„Bila su to mračna vremena, ali su za mene bila i uzbudljiva. Naša zemlja je bila u rasulu. Učili bi nas komunističkoj propagandi, a ja bih ustao i rekao: ‘Učite nas lažima'”, prisetio se kasnije Ves.
Niko nije predvideo raspad Sovjetskog Saveza, ali 1991, kad je Ves imao 10 godina, započeo je raspad, koji je konačno dovršen krajem decembra.
„Bilo je to fantastično”, kaže Ves.
„Sećam se da smo bili u komšijinom stanu. Oni su imali TV u boji. Svi su bili zalepljeni za televizor i radio aparate zato što je to bilo kao neki triler. Niko nije znao šta se tačno dešava. Bio je to uzbudljiv, inspirativan, zastrašujući trenutak.”
Isprva su stvari počele da se kreću nabolje. Bilo je više slobode, više hrane i, na veliko zadovoljstvo Vesa i Elene, došlo je do navale piratizovanih američkih filmova.
Ves se dobro seća noći kad je uključio TV a na ekranu se pojavio Duh – film sa Patrikom Svejzijem, Demi Mur i Vupi Goldberg u glavnim ulogama, gde duh ubijenog muškarca ostaje na Zemlji, uz pomoć medijuma, kako bi zaštitio svoju devojku od opasnosti.
„Nije ličilo ni na šta što sam gledao ranije”, kaže Ves.
„Ruski filmovi su u to vreme bili uglavnom depresivni i mračni. Nismo ranije gledali ništa što je bilo toliko zabavno, rasterećeno i eskapističko. Bio sam opsednut Vupi Goldberg.”
Jedan od filmova koji je inspirisao Vesa i Elenu, iako ga je sramota da to danas prizna, bio je Kovrdžava Sju – „užasan film” sa Džimom Belušijem kao beskućnikom, Alisan Porter kao mladom devojkom koju on uzima pod svoje kad joj umre majka i Keli Linč, advokaticom koja im daje privremeni dom.
Sve je sinhronizovao jedan glumac, koji je zvučao kao da je držao nos pritisnut prstima – možda da bi zamaskirao glas kako ga ne bi uhvatili.
„To vam je kao obrnuta priča o Pepeljugi”, kaže Ves.
„I mislim da smo se zaista našli u njoj, zato što od velikog siromaštva oni stignu do života u luksuznom njujorškom stanu, gde imaju kupke sa mehurićima i jedu lepu hranu, tako da nam je to delovalo kao: ‘Nadam se da će se i nama ovo desiti.’
„Zaljubili smo se u SAD koje smo gledali u filmovima, to je sigurno. Sve što smo videli bilo je jako drugačije od naše stvarnosti. Tako je započeo naš san da se preselimo u Sjedinjene Države.”
Naravno, Ves i Elena su znali da su filmovi fiktivni, ali pozitivne priče koje su oni pričali postale su im veoma važne, ulivajući im nadu kad god su se osećali beznadežno.”
Vladivostok je oduvek bio „postapokaliptični svet gradilišta sa nedovršenim poslom, raspada, izuzetnog siromaštva i nasilja”, makar dok je Ves bio tamo.
A posle pada Sovjetskog Saveza, postao je još ozloglašeniji kao meka korupcije i zločina. Nasilni trgovci drogom i članovi bandi bili su stalna opasnost za Vesa na gradskim ulicama a njegova škola bila je jedva malo manje nasilna.
Upravo je u tom neprijatnom okruženju on shvatio da je gej.
„U ono vreme je biti gej bilo nešto nedostojno čoveka, čudovišno, egzotično, što ‘zapravo ne postoji’ u Rusiji. U to vreme nisam čak bio siguran ni da li su gej ljudi stvarni ili su izmišljeni monstrumi”, kaže Ves.
On to nije pomenuo Eleni, koja je već ionako bila zabrinuta za njega. Ali kad je počeo da izostaje iz škole, čak i da ponekad nosi mesarski nož radi zaštite, ona je donela odluku da pobegnu u svet koji su gledali na filmu – postavši nevesta iz kataloga.
Devedesetih je buknula nova industrija kataloga i dejting servisa za uparivanje žena iz zemalja kao što su Rusija sa muškarcima iz zemalja kao što su SAD, Japan i Australija.
Elena je priložila informacije i neke fotografije, kao što biste to danas uradili na dejting sajtu, i platila malu naknadu da bude uparena sa muškarcima iz Amerike.
Dopisivala se sa nekolicinom tokom narednih par godina i na kraju otputovala u SAD da se upozna sa muškarcem petnaestak godina starijim od nje po imenu Džejms – predivno „egzotično” ime za tinejdžera Vesa (ili Vasilija kako se zvao tada).
Kad se vratila, blistala je i pokazivala Vesu prsten. Elena i Džejms su se venčali, tako da će ona i Ves moći konačno da otputuju u Ameriku.
Bilo je to ostvarenje sna. Odleteli su iz Vladivostoka, s jedne strane Pacifika, u njihov novi dom u Sijetlu, na drugoj.
„Naravno, bilo je mnogo toga da se nauči, a naš engleski je bio veoma, veoma loš, ali bili smo toliko uzbuđeni što ćemo postati Amerikanci i naučiti engleski da su nam to bili zabavni izazovi”, kaže Ves.
Odlazak u srednju školu u „kojoj ne misliš da ćeš biti ubijen” takođe je bila velika promena.
Sve u vezi sa njihovim novim životom bilo je drugačije, od hrane iz supermarketa do čistoće grade i ljudi koji im se smeškaju na ulici. Ali do tenzije je uskoro došlo kod kuće.
„Džejms je bio stvarno konzervativni hrišćanski fundamentalista. Prešao je u rusku pravoslavnu veru i želeo rusku pravoslavku za ženu. Moja majka je bila tehnički ruska pravoslavka, ali nije bila konzervativna niti fundamentalista”, kaže Ves.
Elenini liberalni stavovi bili su iznenađenje za Džejmsa – a isto tako Džejmsov konzervativizam predstavljao je izazov za Elenu. Džejms nije mogao da razume kako Elena može da podržava zakonski abortus.
On se protivio pravima gejeva, nije verovao u svetovne škole, mrzeo je Klintonove i zgražavao se nad Noći veštica – verujući da je to satanistički praznik.
Ves se seća Džejmsa kao nekoga ko je bio veoma napet – često je držao pridike i besneo. Bio bi ljubazan i brižan u jednom trenutku, a već sledećeg bi padao u strašnu vatru.
U tim trenucima često bi nagoveštavao mogućnost da pošalje Elenu i Vesa nazad u Rusiju, zato što nisu bili dovoljno hrišćani ili konzervativni za njega. Oboje su se osećali izuzetno ranjivo.
Istovremeno, tokom njihove prve godine provedene u SAD, zahvaljujući TV-u, filmovima i razgovorima u školi, Ves je shvatio da nije jedina gej osoba na svetu. Sa 16 godina, on se poverio majci.
„Bio je to zapravo smešan razgovor, jer sam ja sve vreme bio utučen i neraspoložen. I konačno sam joj rekao da sam gej, a ona je na to rekla: ‘Šta, to je to? Pa svako je pomalo gej'”, kaže Ves.
„A ja sam bio u fazonu: ‘Ne, mama, kako to misliš?’ A ona je rekla: ‘Ponekad primećujem zgodne žene.’ A ja sam rekao: ‘Da li želiš seks sa njima?’ i ona je rekla: ‘Ne’. A ja sam joj rekao: ‘Ne, zapravo, ja sam stvarno super gej.’ A ona je rekla: ‘Ne smeta mi ako si super gej.’
„Mislio sam da će biti više tuge ili drame, ali ona je bila nonšalantna po tom pitanju. Bilo je to fantastično.”
Oboje su, međutim, znali da ako bi otkrili Vesovu seksualnu orijentaciju Džejmsu, on bi ih definitivno poslao nazad u Rusiju – i to je zaista smetalo Vesu.
„Već sam bio dovoljno neraspoložen i besan, i sada sam saznavao o gej pravima, zahvaljujući internetu, shvatao sam koliko gejeva je izbrisano iz istorije i zbog toga sam bio mnogo besan. Osećao sam se kao da je Džejms personifikacija zle represivne sile, tako da sam stvarno počeo da ga mrzim”, kaže Ves.
Radio je sve što je u njegovoj moći da izbegne Džejmsa, istovremeno se trudeći da ga ne isprovocira. Kad je imao 18 godina, odselio se i našao posao. A čak i tad je krio seksualnost od Džejmsa.
Elenin odnos sa Džejmsom ostao je težak, ali stvari su polako počele da se menjaju.
Jedne godine je Džejms kupio bundevu da je izdube i horor filmove da gledaju za Noć veštica.
Oduvek je odbacivao Noć veštica kao satanistički praznik, tako da je ovo predstavljalo promenu. Ali Džejms je za njih spremio jedno mnogo veće iznenađenje.
Jedne noći Vesa je pozvala majka telefonom i zaplakala na vezi.
„Nije tužno plakala, samo katarzično”, kaže Ves. „Rekla mi je da je došla kući da bi zatekla nepoznatu ženu kako sedi na njenoj sofi, a nakon što ju je pobliže osmotrila, prepoznala je Džejmsa.”
Žena na sofi predstavila se Eleni kao Dženis. Objasnila je da se čitav život mučila sa svojim pripisanim rodom. Čak je i prešla u rusko pravoslavlje zato što je mislila da će joj to pomoći.
Ženidba sa Ruskinjom bila je deo istog plana, iako Elena – „najmanje konzervativna žena u Rusiji”, kao što Ves voli da je zove – nije bila baš osoba kakvu je Džejms prvobitno imao na umu.
Iako je Dženis isprva bila nezadovoljna Eleninim otvorenim umom, to joj je i pomoglo da smogne hrabrosti da se deklariše kao trans žena.
„Ne mogu da kažem da je bilo lako saznati da je moj muž zapravo žena. U nekom smislu, on je bio prvi pravi muškarac u mom životu – muškarac na kog sam mogla da računam.
„Ali nije tu stvar u meni. Dženis je bila potrebna podrška i bezuslovna ljubav”, kaže Elena u Malom krompiru, nagrađenom filmu koji je Ves snimio o svojim iskustvima.
Ves je bio patosiran kad je saznao za Dženis. Otkriće je momentalno pretvorilo „stvarno zastrašujuću represivnu situaciju” u „zabavnu i uzbudljivu.”
„Počeo sam da se zabavljam sa svojim prvim dečkom”, priseća se Ves.
„A Dženis je bila potpuno otvorena i družila se sa svojim trans prijateljicama. Bilo je zaista posebno videti kako cveta u poznim godinama života.”
Dženis i njene prijateljice su, međutim, postale problem za Elenu, najviše zbog njihove ljubavi prema karaokeu, a od nje su tražile da ih snima i fotografiše.
„Držale su karaoke večeri dan za danom, bez prestanka. Tada sam odlučila da je vreme da se razvedem i odselim”, kaže Elena u Malom krompiru.
„Protiv transrodnih osoba nisam imala ništa protiv, ali karaoke? Niko ne želi karaoke svaku noć.”
Tokom godina, Dženis je takođe postala sledbenica Vike, savremene paganske religije. Ostala je u kontaktu sa Elenom i Vesom, ali viđali su se samo povremeno.
„Godinama kasnije, viđao bih Dženis na Fejsbuku ili bi dolazila na moje premijere. Nismo bili bliski, ali je i dalje bila važna osoba u mom životu”, kaže Ves.
„Dženis je na mnoge načine bila jednako luda kao i Džejms. Kad je postala Vikan, govorila bi mi kako je koristila vikanske čini da skrene uragan Kartina sa putanje ka njenom rodnom mestu. Ona je bila žestoka protivnica fluorida i tražila je gradove koji nisu imali fluorid da bi živela u nekom od njih.”
„Razgovor s njom uvek je bio neprijatan zato što nisam znao kako da reagujem na njene lude ideje, ali deo mene bio je ponosan na nju, zato što je uvek radila samo ono što je želela da radi.”
Ves je 2015. godine dobio poruku od Dženisine ćerke iz prethodnog braka da je Dženis, sada sa 70 godina, počela da kopni. I tako su on i njegova majka otišli da je posete u bolnici.
„Nije reagovala jer je bila u komi. Zato smo joj rekli koliko je volimo i da nas je spasla, i koliko smo joj zahvalni zbog toga.”
„Bili smo tamo par sati i pričali joj, pričali jedno s drugim i plakali, razmišljajući o tome koliko su nam se životi promenili.”
Ves i Elena su i dalje izuzetno bliski, pričaju više puta dnevno preko telefona.
Elena živi američki san. Jedan od njenih omiljenih filmova je Frenki i Džoni, u kom Mišel Fajfer igra konobaricu Frenki, koja odbija udvaranje kuvara, kog igra Al Paćino.
Elena uvek kaže da kad bi mogla da ima Frenkin život bila bi srećna i bez Al Paćina – „samo da živim u Americi, imam svoj mali stan, posao, i bila bih srećna.”
„I to i ima sada i srećna je”, kaže Ves.
Ves je uspeo da napravi pun krug od njihove ljubavi prema filmovima i postane filmski autor. Mali krompir je čak privukao pažnju jednog od njegovih najvećih idola, Vupi Goldberg, koja mu je rekla da je bila dirnuta njegovom životnom pričom.
On nije mogao da nađe reči kako da joj odgovori. „Bio sam u fazonu: ‘Žao mi je što zvučim kao idiot, mnogo vas volim – vi ste mi promenili život.'”
Ves Harli je upravo završio snimanje dugometražne verzije svog filma koji se zove Krompirski snovi o Americi.
Izvor: BBC na srpskom
Little Potato from Topic on Vimeo.